Предстојећи избори који ће се одржати у Шпанији 20. децембра не само да ће подвући одређене политичке резултате одлазеће године, него ће, без претеривања, задати кључне европске векторе за 2016. годину. И већ сада се може утврдити да ће један од таквих вектора постати активизација сепаратистичких расположења на простору Европске Уније.

Успон сепаратизма традиционално прате како унутрашњи, тако и спољашњи фактори. Међутим, у данашњој Европи ови фактори су толико тесно испреплетени да се понекад међу њима не може повући граница. Нестабилност на Блиском Истоку и у земљама Северне Африке која је испровоцирана политиком САД и руководства те исте ЕУ, закономерно измицање контроли западних архитекти “Новог светског поретка” међународних терористичких организација и покрета, талас избеглица у срце Европе и одговарајући раст националистичких и изолационистичких расположења у земљама ЕУ, и на крају, упорно одбијање Вашингтона и Брисела да сарађују са Русијом по питању актуелних проблема међународног дневног реда – све то цепа европски политички систем до тог степена да се данас не може дати поуздана прогноза за то у ком облику ћемо дочекати ЕУ у 2017.години.

А ова година пролази између осталог и уз пратњу изјава и деловања присталица отцепљења Каталоније од Шпаније. Каталонски парламент је 9. новембра изгласао резолуцију која проглашава почетак отцепљења од Шпаније и стварање републике, што представља фитиљ на још једном европском “бурету барута”. Премијер Маријано Рахој је пожурио да активира Уставни суд Шпаније како би се супротставио овој резолуцији. Међутим, питање је да ли правне мере могу да преокрену ситуацију. “Број оних који захтевају да Каталонија постане држава, и даље расте” – истичу у каталонској партији Junts pel Si (Заједно за “да”), која је постигла успех на локалним изборима крајем септембра: “Избори од 27. септембра били су изузетни и ма како гледали на њихове резултате, они демонстрирају јасну жељу каталонског народа. Ми никога не искључујемо, то је могућност да се почне са стварањем савремене и праведне државе” [http://www.vestifinance.ru/articles/64173].

Позицију централних власти Шпаније можемо схватити пре свега према економским параметрима. Локални економисти предвиђају да ће – уколико се Каталонија ипак отцепи од Шпаније – домаћи бруто производ опасти за око 20%, док ће се однос дуга према бруто-националном дохотку одмах попети на 25% [http://www.vestifinance.ru/articles/64751]. Сасвим могући су и политички трошкови за владајућу Народну партију која ризикује да се на предстојећим изборима нађе “између две ватре” – оних који симпатишу Каталонце  у њиховој борби за самоопредељење и оних који се залажу за жешће мере централних власти.

А оно што је најважније – развој ситуације око Каталоније неизбежно се пројектује на аналогне колизије у другим европским регионима са сличним проблемима – од Шкотске и Белгије, до Украјине и Балкана. У последњем случају могућа је новост – овај пут одлучујућа – заоштравање проблема очувања јединствене Босне и Херцеговине. Није случајно да се и присталице и противници отцепљења Каталоније тако активно ослањају на Балканско, а пре свега косовско искуство. И док присталице каталонских сепараиста подсећају на косовски преседан, онда њихови опоненти истичу те проблеме са којима се среће Европа услед повластица албанским сепаратистима на Косову.

У том погледу је карактеристична аргументација садржана у тексту водећег шпанског часописа El Pais. Сличан приступ се не пробија баш често на насловне стране европских информативних агенција – и зато је та чињеница још карактеристичнија.  “Косово представља огроман неуспех, и то троструки – указује ауторитативно издање и наставља. – Неуспех међународне заједнице, која се, пре него што се договорила о главном питању – то јест, о будућности становништва Косова – исувише бавила играма са геополитиком и суверенитетом. Неуспех Срба, који су заборавивши на прошлост, која је обележена грађанским ратовима и међунационалним сукобима, поверовали авантуристима и злочинцима који су им обећали Велику Србију, али су им уместо тога оставили земљу на маргинама Европе и приде лишену дела своје територије. Неуспех руководилаца косовских Албанаца који су користећи се независношћу успоставили систем владања заснован на клановима, корупцији и организованом криминалу и потрошили милијардске износе које им је у виду помоћи издвојила међународна заједница”.

Међу овим тезама несумњиво је спорна једнострана оцена недавног руководства Србије као “авантуриста и злочинаца”, што је у потпуности у духу западноевропског и америчког мејнстрима. Међутим, остатак расуђивања шпанских новина веома је исправан. Пажњи El Pais – а нису промакли ни социјално-економски проблеми садашњег Косова – у коме до 40% становништва намерава да што пре напусти покрајину. Озбиљне претензије показују и према међународној заједници: “Ако нас искуство Косова нечему учи, онда је то да се једнострани излазак из државне заједнице лоше завршава. Пошто ће у одсуству јасне међународно-правне базе и без јасно изражене подршке међународне заједнице, многи бити заинтересовани да стицање независности претрпи неуспех. Управо то се десило на Косову које нису признале тако различите земље као што су Шпанија, Кина, Русија, Словачка, Грчка. Све оне сматрају косовско питање као питање које има принципијелни значај за њихове земље. Током 2008. године, после десет година од почетка рата у Југославији, Косово је прогласило независност. У овом тренутку, без обзира на то што га је признало 111 земаља, оно не само да није члан ОУН-а, него чак није успело да уђе ни у УНЕСКО, које такође представља једно од важних центара светске власти. Добро би било да то неко објасни косовским властима”… [http://elpais.com/elpais/2015/11/10/opinion/1447169107_444785.html]

Драматична ситуација која је данас настала у Европи и унутрашње противуречности, захтевају од свих држава континента доношење балансираних и далековидих одлука. То се у том смислу директно односи и на Србију и друге земље Балканског региона, које су навикле да балансирају између Истока и Запада, Брисела и Москве, “десних” и “левих”. Несумњиво ће конфигурација Европе већ у најскорије време претпети озбиљне промене. Да ли су за њих спремне власти Србије – које последњих година покушавају тако активно да следе Бриселски трајекториј, па тако и по питању Косова?

Прочитај без интернета:
16 гласовa