Скандал који се распламсао у односима Турске и ЕУ очигледно демонстрира узалудност покушаја Брисела да на европском пространству створи делатан модел мултикултурализма. Кључни моменат је, немогућност унутрашњег помирења два узајамно искључива циља. Први циљ је – узети под контролу „миграциону кризу“ (самим тим и побољшати узајамно деловање са муслиманском, у првом реду турском заједницом у земљама ЕУ). Други циљ је – истовремено се супротставити политици садашњег руководства Турске на челу са председником Реџепом Тајипом Ердоганом.

Референдум по питању Устава који треба да се одржи у априлу, треба да практично земљу претвори у председничку републику, што данас представља кључни изазов за ЕУ лидере водећих држава и тај изазов је по свом значају упоредив са британским Brexit-референдумом и победом Доналда Трампа на председничким изборима у САД. Према расположивим информацијама, руководство ЕУ на основу консултација са водећим европским земљама на челу са Немачком, већ је донело принципијелну одлуку да не призна резултате тог референдума – што са своје стране може створити потенцијалну могућност да се не призна легитимитет председника Реџепа Тајипа Ердогана. Како сведоче извори из Брисела, неприхватање Ердогана диктирано је следећим факторима (уопште се не ограничавајући само њима):

1). Тежња да се продемонстрира да је растућа оштрина у миграционом питању директно повезана са Турском и да прошлогодишњи споразум Брисела и Анкаре, у условима предизборне кампање у Француској, Немачкој и другим земљама, може довести до краха владајуће националне елите. У насталој ситуацији, ескалација сукоба са Турском – покушај је владајућих коалиција да преузму иницијативу и мобилишу за подршку себи, десни и крајње десни сегмент унутар-политичког спектра;

2). Неопходност останка у трајекторији раније изабраног курса за подршку „обојеним револуцијама“ по периметру Европе. Ако то применимо на Турску, то значи наставак подршке антивладиним снагама, које су први пут дигле глас за време протеста 2013. године у Истамбулу;

3). Противљење растућој узајамној сарадњи Русије и Турске, како у економском (гасовод „Турски ток“, Атомска електрана „Акују“), тако и у војно-политичкој области (Сирија, Ирак);

4). Тежња да се направи турски правац, као један од ретких „полигона“ који реално гледају на изградњу односа са новом администрацијом САД;

5). Формирање важног адута у неизбежним новим преговорима са Анкаром у оквирима решавања „миграционо проблема“, на основу „игре на повећање улога“. Овакав адут пружа ЕУ могућност даље трговине са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом и истовремено дозвољава да се дезавуишу ранији усаглашени споразуми о пружању безвизног режима Турској и финансијска помоћ од више милијарди.

Сви горе набројани фактори имају за владајуће елите у земљама-чланицама ЕУ уистину судбоносни значај, директно повезан са њиховим политичким преживљавањем – а из тога следи, да данашњу кризу у односима ЕУ и Турске не треба сматрати ни спонтаном, нити субјективно-провокативном. „Европа спроводи неку врсту испланиране политичке операције, коју је започела Немачка“ – указује с тим у вези турско издање Vatan. Према овом часопису, основна тенденција у данашњој Европи – „одговорити са „не“ на референдум од 16. априла и тежак удар по администрацији Ердогана“. Међутим, ова рачуница је веома сумњива, пошто је „та криза подстицала и неизбежно ће подстицати националистичка расположења. А то стимулише да се каже „да“ приликом гласања“ у Турској – даје веома основан закључак часопис Vatan. [www.gazetevatan.com/okay-gonensin-1047403-yazar-yazisi-planli-bir-kriz/]

Поред тога, оштре реакције ЕУ директно су повезане и са преговарачким процесом са Турском о миграционом проблему. Строго говорећи, управо намера Брисела да на данашњој сукобљеној основи иницирала нову рунду опширне трговине са Анкаром је и имао у виду премијер Холандије Марк Рјуте, изјавивши да се његова земља неће извињавати Турској, али да ће учинити све што је могуће да би се регулисала конфликтна ситуација са Анкаром. [www.rbc.ru/rbcfreenews/58c6ea909a79472eaef012c5?from=newsfeed]

„Ја се спремам да допринесем деескалацији напетости, али се нећу извињавати“ – изјавио је Рјуте, уједно истакавши да је „ван памети“ питање новинара да ли ће се извинити. [www.rbc.ru/rbcfreenews/58c5cace9a79477e67d6b9df]

Међутим, пре него што иницира нову рунду широких преговора са Турском, ЕУ мора да по сваку цену покуша да спречи успех конструктивног пројекта Ердогана на предстојећем плебисциту, како би максимално ослабила преговарачког партнера-опонента. И овде ће гласови турске заједнице у земљама-чланицама ЕУ можда одиграти кључну улогу – имајући у виду да је према последњим истраживањима, број присталица и противника председничког модела основног закона примерно једнак. Тако су почетком марта две водеће турске социолошке агенције објавиле потпуно супротне резултате. Према подацима AKAM, од оних бирача који су већ одлучили за кога ће гласати, 42,4% подржавају уставне реформе, а 57,6% су се изјаснили против.  [www.superhaber.tv/avrasya-arastirma-referandum-anketinde-yuzde-575-hayir-oyu-bulmayi-basardi-44120-haber]

Служба ORC даје принципијелно другачију слику у одговарајућем електоралном сегменту: 57,2% «за» пројекат Ердогана и 42,8% – «против». [www.aksam.com.tr/siyaset/orc-son-dakika-referandum-anket-sonuclari-aciklandi-10032017/haber-603901]

Изван граница Турске у овом тренутку живи, према најскромнијим проценама, више од 5,5 милиона Турака, а само у Немачкој – у којој се и распламсао садашњи скандал – на предстојећем плебисциту могу да гласају 1,4 милиона турских бирача. и борба за њихове гласове добија за Берлин, Брисел и Анкару кључни значај.

Упркос свему, неопходност започињања нових преговора по питању избеглица и миграната, објективно ће присилити ЕУ да крене на компромис са турском страном. „ЕУ, наравно, није заинтересована за заоштравање односа са Турском – ако ништа, због избеглица“ – сведочи аналитичар Лејденског универзитета Андре Геритс. [www.vedomosti.ru/politics/articles/2017/03/15/681198-turtsii-niderlandi]

Поред тога – Турска је један од водећих спољно-економских партнера ЕУ, у том смислу и те исте Холандије, која је главни инвеститор у Турској. Независно од резултата општих избора у тој земљи (који ће се одржати 15. марта), управо она је већ постала један од кључних извора унутрашње кризе у самој ЕУ: „Током много година Холандија се сматра гарантом стабилности, сад се све променило“ – исправно подвлачи немачки часопис Die Welt и наставља: «То показује такозвани индекс Nexit аналитичке компаније Sentix. Према њима, инвеститори оцењују вероватноћу изласка Холандије из зоне евра на 3,6%. То је знатно више од вишегодишњег средњег показатеља, који је износио 1%. [www.welt.de/wirtschaft/article162820568/Wie-die-naechsten-48-Stunden-die-Welt-veraendern-koennen.html]

Међутим, у садашњој ситуацији за ЕУ постоји још један крајње опасан фактор: претња продубљивања унутрашњег раскола. Док су Немачка, Холандија, Аустрија и Данска у јединственом фронту иступиле против учешћа представника Турске у агитационој кампањи за подршку референдуму у својим земљама, Француска и Шведска су заузеле нешто уздржанију и чак неутралну позицију, ограничивши се увођењем додатних мера безбедности на одговарајућим сусретима и митинзима. Добро анализирајући насталу ситуацију, турска страна намерава да је искористи у својим интересима. МИП Турске је већ назвао „бесмисленим“ позивати ЕУ да заузме умеренију позицију у сукобу са Холандијом. А из тога следи да се односи ЕУ и Анкаре, чак и после регулисања садашње кризе и завршетка уставног референдума у Турској, не могу ослободити свог кризног садржаја.

17 гласовa