Притисак на Србију од стране руководства ЕУ добило је конкретни финансијско-економски карактер и директно угрожава социјално-економске интересе земље. Пошто је Београд практично испунио све услове који се тичу такозване “нормализације” односа са Приштином, руководство ЕУ је затражило од српских власти да денонсира у једностраном поретку кључни трговинско-економски уговор са Русијом – Споразум о стварању зоне слободне трговине који је на снази од августа 2000. године – другим речима, већ 15 година.

То питање је било једно од кључних током скорашње посете премијера Александра Вучића Москви. Према информацијама које су објављене одмах после московских преговора Вучића са руским премијером Дмитријем Медведевим, Европска комисија је затражила од Београда у ултимативном виду да прекине тај споразум који су 2000. године потписале владе Југославије и Русије. “О немогућности да се учествује одједном у две зоне слободне трговине са Европском Унијом ми смо разговарали и са српским премијером Александром Вучићем. Код нас је на снази споразум о зони слободне трговине који су потписале владе Русије и Југославије”. “Сада када се Србија спрема да приступи Европској Унији, Европска комисија захтева да она раскине тај споразум. Тако да су наше стрепње у потпуности оправдане” – истакао је руски премијер.

Позицију српских власти по том питању засад не одликује конкретност. Током преговора у Москви Вучић је подсетио да је Србија остала једна од малобројних европских земаља које нису увеле санкције Русији и то неће урадити ни у будућности. Међутим, он није ништа појаснио по питању функционисања зоне слободне трговине са Русијом.

И то је апсолутно разумљиво. Ако питање о присаједињењу Србије антируским санкцијама ипак спада у компетенцију самог Београда, а Брисел по том питању може само да апелује на злослутну “политичку солидарност” са ЕУ, то питање о зони слободне трговине у овом тренутку добија геополитички карактер. То се између осталог тиче и споразума САД и ЕУ и земаља југо-источне Азије и Латинске Америке. И јасно је да су могућности за маневрисање српских власти овде максимално ограничене, а само питање је кристално јасно: какво тржиште је пожељније за Србију како у економском, тако и у политичком смислу. Стриктно говорећи, управо тако се и може тумачити недавна изјава министра иностраних послова Ивице Дачића о томе да би свађа са традиционалним пријатељима зарад “уласка у ЕУ или негде друго” за Србију представљала “политичко самоубиство”.

Сада о ономе што се тиче чисто финансијско-економских питања. Према споразуму о слободној трговини између Русије и Србије, до 99% робе је ослобођено плаћања царине. Као резултат тога већ 2013. године је трговински обрт између Русије и Србије премашивао цифру од 3 милијарде долара (раст је износио 11,6%). Руски извоз у Србију – у коме водећа улога припада  нафти, гасу и алуминијуму – износио је око 2 милијарде долара. Извоз Србије – око 1 милијарду долара (у првом реду грађевински материјал, одећа, воће, лекови). Притом је у структури српског извоза Русија заузела четврто место у свету, у структури увоза – треће, и Русија је једини добављач природног гаса за Србију.

Поред тога, споразум из 2000. године створио је поуздану основу за нарастање узајамних инвестиција. Од 2002. године Русија је инвестирала у Србију око 3 милијарде долара и према расположивим подацима две стране могу већ у наредних неколико година довести ове показатеље до цифре од 10 милијарди долара. Притом се ради о ефикасном присуству руских компанија, посебно у целокупном ланцу прераде и продаје нафтних деривата.

У том смислу треба подсетити да управо руском ЛУКОИЛУ припада 79,5% акција компаније Беопетрол – другог по величини власника бензинских пумпи и нафтних станица у Србији. Како признау и сами српски стручњаци, енергетски ресурси износе 83,5% српског увоза из Русије.

Поред тога, 2013. године је потписан споразум о додељивању кредита Србији у висини од 800 милиона долара за модернизацију железничких пруга. Реализација пројекта у укупној вредности од 941 милион долара поверена је руској компанији «РЖД Интернешнл». А током 2014. године две земље су се договориле о испоруци возова “Метровагонмаша”. Вредност уговора – још 100 милиона долара. Руске компаније такође инвестирају у туризам, банкарство, машиноградњу, обојену металургију, хемијску индустрију Србије. Међу инвестиционим објектима налазе се – фабрика “Јастребац” у Нишу, “Фабрика бакарних цеви” у Мајданпеку, хидроелектрана “Ђердап – 1”.

А буквално последње недеље две стране су приступиле усаглашавању још једног потенцијално угодног заједничког пројекта – у области аутомобилске индустрије: руска “Група ГАЗ” је саопштила да је разрадила извозни програм и намере да “прилично агресивно нападне конкуренцију новим производима”. Као што је изјавио Павел Середа, директор погона “Лаких комерцијалних аутомобила”  из корзорцијума “Групе ГАЗ”, она у “ближој перспективи планира увећање улоге извоза”.

“Ми радимо на извозном програму ради попуне наших капацитета и сада смо на то фокусирани. Притом ћемо наставити да прилично агресивно нападамо нашу конкуренцију новим производима, како би свој удео довели до 60-70%” – изјавио је Середа. А председник холдинга Вадим Сорокин је изјавио да је руско тржиште за “Групу ГАЗ” мало: “Ми смо већ стигли у Турску и тамо ћемо развијати своју мрежу. Ми спроводино испитивање тих аутомобила у Србији и природно, тамо ћемо раширити линију аутомобила. Нас интересује Северна Африка, спроводимо испитивање аутомобила у Латинској Америци. То је постојани процес који ми држимо у фокусу наше контроле. То тржиште нам је већ познато и ми знамо веома прецизно шта треба да радимо”…

То су реална достигнућа и конкретни планови руско-српске сарадње у трговинско-економској области. И сада већ сами српски лидери треба да реше судбину узајамних односа наших земаља – колико интересима Србије одговара приношење на жртву бриселским спекулантима овог знања и искуства.

23 гласa