У редовима ЕУ све јаче се чују гласови у корист укидања антируских санкција. Пошто је федерални канцелар Немачке Ангела Меркел ставила до знања да је “спремна” да укине санкције, још жешће се о томе изјаснио премијер Словачке Роберт Фицо. Он је санкције ЕУ против Москве назвао “нонсенсом” и изјавио да “што пре буду укинуте, то ће бити боље”. Шеф словачког кабинета сматра да не треба кривицу за сукоб у Украјини сваљивати само на Русију, већ је за разрешење украјинске кризе неопходан договор Русије и САД. [http://fapnews.ru/234632-slovakiya-prizyivaet-snyat-sanktsii-s-rossii/]

Чак и ако се узме у обзир да је пасаж Роберта Фица о руско-америчком договору очигледно наметнут развојем ситуације око Сирије, тешко је одрицати да су Европљани све уморнији од “рата санкцијама” са Русијом. Поготово што финансијско-економски интереси од њих захтевају потпуно супротан приступ. То је нарочито потврдила посета премијера Мађарске Виктора Орбана Москви, која је одржана ових дана – који је Русију назвао “партнером” своје земље и који је изговорио можда наивну али веома актуелну мисао: “Без одговарајућих добрих економских контаката између Русије и Мађарске, мађарска индустрија ће бити просто нефункционална”. [http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/51352]

Довољно је подсетити се да Русија обезбеђује потребе Мађарске у нафти од 75%, а у природном гасу – од 65%, а у децембру 2015. године “Газпром” је са мађарским партнерима продужио уговор за испоруке руског природног гаса до краја 2019. године. А око 40% електричне енергије која се користи у Мађарској, производи се у нуклеарној електрани “Пакш” која је изграђена уз учешће Русије, а коју поново треба да модернизује руска компанија “Росатом”. [http://www.vestifinance.ru/articles/67627]

Мађарски премијер је ставио до знања да на предстојећем јунском самиту ЕУ антируске санкције неће бити продужене аутоматски, него ће бити предмет свестраног разматрања.

Наравно, финансијско-економски разлози представљају јак аргумент у корист постепеног “отрежњења” Европљана – од којих многи постају свесни коме је у ствари угодан прекид трговачких веза ЕУ и Русије. Жан-Пјер Тома, један од ауторитативних француских предузимача, шеф инвестиционе компаније Thomas Vendom Investments, сведочи да антируске санкције не дозвољавају економији те земље да расте отприлике за 0,5% бруто домаћег производа месечно. Иако је политичка иницијатива у овом случају дошла и даље долази из САД, губитке трпи Европа – чији трговачки обрт са Русијом за десет пута превазилази аналогне показатеље за руско-америчку трговину. “Дакле, ко је овде на губитку?. На губитку је Европа, а не САД” – истакао је Жан-Пјер Тома. [http://www.vestifinance.ru/articles/67010]

Губитке трпи и Немачка. Према подацима националног економског института Ifo, индекс пословног расположења у земљи опао је у фебруару много јаче него што су претпостављали чак и аналитичари-песимисти: до 105,7 поена у поређењу са 107,3 у прошлом месецу и при прогнози од 106,7 поена. Ради се о непрекидном погоршању перпспектива најјаче привреде у Европи – сведоче немачки стручњаци који ову околност повезују и са наставком кризе у трговачко-економским односима Немачке и Русије. Прелиминарни фебруарски индекс менаџера за куповину регистровао је смањење пословне активности у производном сектору Немачке до 15-месечног минимума. [http://www.vestifinance.ru/articles/67795]

Међутим, економски губици су само једна од страна проблема са санкцијама. Друга страна је повезана са продубљавањем друштвено-политичке кризе у самој ЕУ – која се, улазећи у сукоб са Русијом, истовремено нашла и под ударом проблема са избеглицама. Испоставило се да је Европска унија “немоћна” пред масовном миграцијом са Блиског истока, европски политичари – “лажљиви”, а приток избеглица представља “најозбиљније питање” са којим се ЕУ суочила од тренутка оснивања – такво је мишљење министра иностраних послова и спољно-економских веза Мађарске Петра Сијарта. Према његовим прогнозама, данашња криза ће остати проблем “током много година”, а број људи који бораве у ЕУ, у 2016. години ће бити још већи него у 2015. години.

Европа треба да заштити своје спољне границе, тражећи да мигранти поштују правила земаља ЕУ у коју они улазе, а затим да траже “суштинске узроке” миграција на континенту, укључујући рат у Сирији. И овде, по мишљењу шефа мађарског спољнополитичког ресора, Русија која се налази под евросанкцијама, може помоћи Европској Унији. Без споразума Русије и САД решење “сиријске кризе не би било могуће” – уверен је Петер Сијарто. [http://www.vestifinance.ru/articles/67599]

Но, постоји још један важан фактор који тера владајуће елите у Европи да траже пут зближавања са Русијом, упркос позицији Вашингтона и Брисела – то је расположење сопствених бирача. Испитивање јавног мњења у већини земаља-чланица ЕУ, показује пораст популарности патриотских снага које се залажу против диктата Европске комисије, које се залажу за доследну одбрану национално-државних интереса и за развој сарадње са Русијом. Наближе “одмеравање снага” очекује се на парламентарним изборима у Словачкој (петог марта) – и тамо ЕУ може очекивати шок у виду успеха Народне партије “Наша Словачка” на челу са Маријаном Котлебом.

Само један списак предизборних слогана те партије доводи до ужаса Брисел: “Анти-НАТО”, “Диктатор Брисел”, “Анти-ЕУ”, “Цигански екстремизам”. [http://www.naseslovensko.net/kategoria/nase-nazory/europska-unia/]

Према подацима независних словачких медија, партија Котлебе може да прикупи више од 12% гласова, заузевши друго место, одмах иза партије SMER премијера Фица. Званичне социолошке службе чак покушавају да не укључе Народну партију “Наша Словачка” у анкетне листиће – заборављајући да је у новембру 2013. године Маријан Котлеба, упркос свим прогнозама, победио у другом кругу избора за губернатора словачког региона Бањска Бистрица, са 55% гласова.

Тако да се ЕУ мења пред нашим очима. И руска пропаганда – на коју воле да се позивају у Бриселу – са тим нема никакве везе. Једноставно је целокупна политика ЕУ последњих година имала мало заједничког са интересима европских земаља и народа – па тако и оних који данас маштају да се нађу у саставу те организације. Кад се то схвати, као и обично, буде болно. Али ово је управо онај случај када се каже – боље икад него никад.

Прочитај без интернета:
25 гласовa