Проблем лажних новости не постоји тек годину дана. Међутим, за друштвену експлозију она је сазревала и чекала свој тренутак. И тако, добар пример представља нови председник САД Доналд Трамп, јер је проблем лажи у медијима постао тема друштвеног дискурса. Интересантно је да је лаж истовремено обухватила читав информативни простор, иако је још пре само пола године није било у друштвеном дискурсу, иако су сви знали за тај проблем.

Пре неколико недеља у Русији је ступило на снагу ново правило по питању контроле лажних вести. Међутим, њихова ефикасност ће засигурно тежити нули. Процедура је доста сложена: прво треба да буде донета одлука суда, потом та новост стиже у „Роскомнадзор“, где је анализирају и одлучују шта ће радити са њом и тек потом се доноси одлука о блокирању новости. Изгледа смешно. Таквим методама потоке лажних новости не само да није могуће победити, него чак ни ограничити. Због чега се држава плаши да предузме одговарајуће реалне мере? Очигледно због тога што данас медији нису четврта, него прва власт. Чак и такозвани унутар-државни медији су увелико власништво глобалног, а не националног нивоа власти. Електронски медији, посебно они који заузимају водеће место у информативном сектору интернета – јесте посед глобалне власти и није свако у стању да се усуди да се полакоми на њу. Тачније – само појединци.

Није случајно баш ових дана публикован необичан документ. Његови аутори – истовремено четири главна међународна опуномоћеника по питању слободе говора: Специјални известилац за слободу говора ОУН-а и три аналогна делатника у оквирима Европе, Америке и Африке. Циљ публиковања документа – да се објаве позиције све четири опуномоћеника по питању лажних новости. Почетак документа изгледа веома достојанствено. Тако се у њему указује на опасност лажних вести, посебно на то да дезинформација има за циљ да обмане становништво и да њено ширење нарушава право становништва на знање. Међутим, постепено се мења интонација документа. Појављује се тврдња да лажне новости могу нанети озбиљну штету репутацији индивидуа. Није спорно да могу. Но, због чега специјални известилац потпуно заборавља на репутацију свих других субјеката, укључујући и државу. Читајући текст постаје јасно да заборавност стручњака у области слободе говора, има свој узрок. А то је: документ носи јасно изражен анти-државни карактер. Како се испоставило, сва суштина документа није повезана са борбом са лажју која се шири у медијима, него борбом са државама које покушавају да се боре против ширења такве лажи. Ево какве су „основне принципе“ разрадила четири међународна чиновника:

  • Државе могу наметати само таква ограничења на слободу говора, која су у складу са међународним правом, заправо – могу бити регулисана само законом.

Као што видимо, проблем лажних новости (и у целини масовне лажи у медијима) била је волшебно квалификована као питање слободе говора и информисања. Подметање је извршено муњевито и због тога и неприметно. А после тога, кад се десило подметање, нама изјављују: само међународно право може да регулише сва могућа ограничења. Из принципа 1 нама стављају до знања да никакве административне мере неће бити признане законима: ни министарства и ресори, ни влада, ни шеф државе не могу доносити оперативне одлуке. Само закон. Проћи ће векови док либерални лобији дозволе ограничење слободе говора.

  • Државе могу да наметну само таква ограничења слободе говора и информација које служе само оним циљевима, који су признати у међународном праву и који су неопходни и пропорционални за заштиту тих циљева.

На тај начин испада да је мало ограничење законом. Сада нам указују какви закони могу бити, а какви не могу. Заборавили? Људска права више нису унутрашње питање државе! Недавно је Високи комесар за људска права ОУН Зејд Раад ал-Хусеин показао шта то значи. Он је искритиковао законе Русије. Наступајући у Женеви на 34 сесији Савета ОУН за људска права, ал-Хусеин је изјавио да закон који је донет у Русији о борби против терористичке делатности, не садржи јасне дефиниције шта може довести до његовог произвољног тумачења, и услед тога, ограничења слободе говора и сузбијања политичких опонената. „Што се тиче Руске Федерације, ја се бојим да закон о борби против екстремистичке делатности може довести до ограничења слободе изражавања мишљења, у том смислу и мишљења повезаних са политичким питањима, а такође и до кршења верских слобода“ – рекао је ал-Хусеин. Главни штићеник људских права у ОУН плаши се да је нови правни акт о „иностраним агентима“ препун негативних последица за грађанско друштво у Русији. Он подсећа на правни акт о „иностраним агентима“ који је донет раније и који већ озбиљно ограничава делатност невладиних организација у земљи, и поново је позвао руске законодавце да га укину.

  • Лица, која једноставно шире лажну информацију, не треба да сносе одговорност.

Спорна је теза. Све је исувише просто. Чак нема ни указивања на то о чему се ради – о онима који знају да је информација лажна или оних који су свесно у заблуди. Сматрамо такође, да је ћутање умишљено.

  • Успостављање филтрираних система од стране владе не сме се дозволити.

Занимљива примедба! Забрањује се владама. О приватним компанијама које контролишу медије и интернет – ни речи.

  • Право на свободу информации нема граница, ограничење иностраних медија могућно је само по одлуци суда.

Сада све судије треба да прекину свој рад и да почну да се баве иностраним паролама. Истина, поставља се питање: а зашто је слобода иностраних медија већа него слобода држава по питању регулисања делатности иностраних медија код своје куће? Какви су правни темељи оваквог приступа? Четворица главних стручњака о томе ништа не говоре.

И тако даље, и томе слично. Документ садржи жестока правила, која су донета за „државне актере“. О корпорацијама и приватним лицима – тишина. Држава забрањује коришћење кривичних закона о дефамацији и чак грађанску тужбу! Све се то проглашава незаконитим методама за борбу против лажи медија. Као да овом документу нису потребни велики коментари. Овде је све јасно: он је позван да штити глобалне медије и усмерен је против покушаја државе да некако одреагују на тај проблем.

Документ четири међународна чиновника позван је да с једне стране јасно покаже да се проблем лажних новости, налази под контролом глобалне власти. С друге стране, тај документ покушава маргинализовати проблем, представити га само као неки његов аспект реализације слободе говора и информисања. Ипак, реалност говори о другоме. Десетине хиљада лажних сајтова говоре о организованој кампањи која добија добру финансијску и интелектуалну подршку. И то нико не примећује? То нису приметила ни четири главна стручњака у области слободе информисања светског нивоа и свих основних региона у свету? Такав покушај да се проблем примитизује масовним лажима у глобалним медијима, тера нас да поставимо питање директно: у чему је истински циљ овог феномена.

Испада да, као и приликом свих опширних пројеката глобалног нивоа, у индустрији лажних вести има неколико циљева. Међу њима се може претпоставити крупни експеримент у области друштвене психологије, и чак и психијатрије. Обратимо пажњу да сада социјалне мреже пружају главни терен за ширење одговарајућих информација. Поред тога, ова индустрија представља важан начин мерења социјалне технологије друштвеног расположења у најкритичнијим варијантама. За разлику од реалних мерења јавног мњења, овде је све много опширније, и што је најважније – нема никаквих ограничења осим фантазије индикатора. Међутим, главни задатак огледа се у другоме: то је формација нове историје, како древне тако и новије. Фалсификат се не одиграва по читавом фронту новости. Главни фалсификат одиграва се по тачкама: њој се подвргава идентитет народа, како прошлости, тако и садашњости. Историја представља један од највећих нивоа управљања и зато је фалсификовање историје у широком смислу главни циљ медијских лажи.                          

57 гласовa