Kако би која југословенска република постајала „независна“, журно би почела доказивање „претрпљених мука под великосрпском диктатуром“, остављајући притом у Београду бројну колонију својих некадашњих функционера, који су успешно „федерирали“ дотадашњу заједничку државу, све до њене коначне пропасти.

Да би уопште могли бити именовани на одговорне разбијачке функције у Београду, од усвајања устава из 1974.године, антисрпство је свима било обавезна декларација!

Ипак, на тим пословима најдуже су се задржали монтенегрински кадрови, који су успешно преживели и вишестраначку транзицију, повезујући се племенско-рођачко-интересном основом, изграђујући притом своју „хоботницу“ у државним службама, привреди (остатцима), култури, али нарочито на универзитету, који је од њиховог ослобођења Београда, иако је то претходно успешно извела Црвена армија, постао њихов забран!

Требало је од тог „великосрпског бастиона“ створити успешан пројекат „светле заједничке будућности“ , што се и дан данас видно осећа.

У пројекту преумљивања српског народа у Црној Гори, посебно је наглашено „доказивање спонтаног народног отпора великосрпској хегемонији“, након уједињења у заједничку државу!

Краљ Никола, намерно је одбацио предлог Николе Пашића за заједничко повлачење у Албанију и потом отварање фронта у саставу снага Антанте, да би само две седмице потом отишао у Италију, али сам!

После окупације краљевине Црне Горе у јануару 1916.године, мали број њених војника и официра одступио је заједно са српском војском, да као српски добровољци учествују у рату за ослобођење окупиране Отаџбине.

Већина је вратила пушке у оружне магацине, и потом се разишла својим кућама, по наредби владе, која је само провела Николин налог. Део официра које су њихови земљаци, који су одмах демократски помогли окупатору у успостави новог поретка, означили као потенцијално опасне за „мирни суживот“, добио је потом бесплатан смештај у мађарском логору Boldogasonj, где су се делили у критичаре краља Николе или заштитнике господара, све до аустроугарске капитулације, када крећу натраг у Црну Гору већ потпуно ослобођену српском и француском војском, упркос талијанских „ослободилачких“ напора.

Мали број Црногораца, латио се поново пушке већ у лето 1916.године, да оружјем огласи непокорност окупатору, поневши поносно име комити, као народни борци за слободу!

Упркос тегобама, прогону мађарске жандармерије, где су Хрвати и муслимани били онај ударни бат за мрвљење отпора, опстали су и дочекали да се без остатка прикључе ослободиоцима у прогону окупатора из своје земље, вешто водећи српску и француску војску до Јадрана.

После протеривања окупатора, они ће одржати свој збор и већински дати подршку иницијативи групе народних посланика да се сазове Велика народна скупштина у Подгорици, која ће изгласати вољу народа да се уједини са Србијом у заједничку државу, јер је потписана капитулација означила нестанак дотадашње државе, краљевине Црне Горе, те је војска Антанте ослобађала окупирано подручје, а не никакву непостојећу краљевину Црну Гору!

Чим први бивши интернирци стигоше на Цетиње, опсети се део њих да губе своје некадашње привилегије уз „свијетлог господара“, те успоставише контакте са талијанским окупационим челницима у Албанији, остварујући тако и везу са екскраљем Николом који бијаше у француском граду Neiju, где су га савезници сместили, после његовог доласка из Италије.

Иако је већ у тексту Крфске декларације из 1917.године било јасно, да од обнове црногорске државности нема ништа, упео је Никола из петних жила да случај интернационализује.

Здушно му је помагала талијанска влада, и нарочито амбасадор Велике Британије у Ватикану, упорно вршећи притисак на америчког председника Вилсона, као одлучујућег чиниоца у растурању Аустро-Угарске, и стварању нових држава на њеном дотадашњем територију! Свесни чињенице да је српски војник поништио тајни Лондонски уговор, ипак су Ватиканци и Британци успели да Вилсон у својим тезама подржи те одредбе, али и нагласи, да ће се у билатералним преговорима решити настали евентуални гранични спорови међу савезницима.

Како би себи стекли комотну позицију пред конференцију у Версају, наговорили су талијански челници поједине повратнике из мађарског логора да подбуне незадовољнике, очекујући масован одзив и интернационализацију „црногорског питања“, које су договорно требали подржати и представници хрватске странкe HSP у заједничкој држави, привидно штитећи „права“ непостојеће краљевине Црне Горе.

Злонамерно изабравши да на Божић почну оружану побуну, „домољуби“ су претрпели пораз од чланова Напредне омладине црногорске и некадашњих комита, који су у неколико дана као помоћна жандармерија, растурили побуњенике уз помоћ Јадранских трупа, формације српске војске коју су чинили добровољци из некадашњих аустроугарских крајева, а не из Србије, како данас лажу монтенегрински ревизори догађања!

Успешно избегавши у албанске крајеве под скуте талијанске војске, побуњеници су превежени преко мора у Италију и смештени у градић Gaetu, где ће их се окупити око две хиладе цивила, жена, деце, бивших официра и подофицира, црногорских жандара и политичара, а придружиће им се и појединци из економске емиграције.

Да ипак покушају интернационализацију, наредили су талијански политичари да се одмах формира „црногорска војска“, коју су униформисали и почела је обука будућих „ослободилаца“!

У јулу 1919.године, талијански господари су одлучили да се почне „борба за слободу“, те су накрцали брод оружјем, одећом, конзервама и пратећом опремом, укрцавши и 69 припадника „црногорске војске“, којима је краљ Никола поделио официрске и подофицирске чинове, да у „окупираној домовини поведу угњетени народ, који нестрпљиво једва чека“!

Искрцали су их у Албанији, где су им Шиптари из пограничних места радо помогли да део оружја и опреме пребаце у Црну Гору, наравно уз малу добровољно удељену количину и њима, да убијају становнике у пограничној зони, изазивајући последичну интервенцију жандармерије, што ће наручена штампа радо називати „српским бруталним поступцима на терену “!

Нова побуна, планирана је опет на велики православни празник, Петровдан, али је поново доживела тежак пораз, растурили су их опет сами домаћи, називајући их притом страним плаћеницима, а не никаквим „борцима за слободу“!

Највећи део тих „прекоморских ослободилаца“ поново је бродом пребачен назад у Гаету, а мањи део је остао на терену, да пушкара са потерним одељењима жандармерије, да заједно са шиптарским и вмровским извођачима теренских радова, обрадује своје стране наручиоце!

Њих данас монтенегрински ревизори историје називају „комити“, иако су доказано били страни плаћеници који врше терористичке акте, у међународно признатој држави! После потписивања Рапалских уговора, којима је регулисано разграничење Италије и Kраљевине СХС, терористички камп у Gaeti губи значај, и постепено се гаси. Већина његових корисника, радо је прихватила амнестију коју је потписао унук Николе Петровића I, тај мрски краљ Александар, који је амнестирао и већину „бораца за слободу“, дотадашњих становника познатог подгоричког затвора, названог „Јусовача“ из турског земана.

Тако ће „гаеташи“ заправо послужити Мусолинијевој власти као огледни модел, како се организује терористички камп, што ће се од 1929.године успешно применити на хрватске терористе који су се самопрозвали усташе. Они ће преко Задра почети да пристижу у талијанско место Бовино, где ће се за њих организовати смештај и терористичка обука.

Али, хрватски терористи ће узнапредовати, њима ће бити организована и фашистичка „изобразба“, што ће у спрези са RKC прерасти у чврст спој хрватског клерофашизма, чије присталице и данас успешно бујају у „демократској“ Хрватској, чланици ЕU и NАТО!

Ситницу, да су деца терориста рођена у Гаети, после свог одрастања скоро редовно постајала чланови КПЈ или КПХ (они који су студирали у Загребу јер нису подносили мрски Београд), постајући истакнути браварови руководиоци, доспевајући на највише државне функције, али и активно учествујући у обнови црногорске државности, током кампање за раздруживање прозване референдум, треба сагледати у правом светлу, из угла српске државности , коју еунијати (великим делом потомци браварових „федераша“ заједничке државе ) упорно називају „великосрпском“, настављајући тако још аустроугарску радну тезу! За очекивати је, да „gojenci hrvatskih vojnih učilišta“ из Монтенегрије, из „објективних“ записа усташа и гаеташа детаљно изуче све „великосрпске злочине“, под инструкторском палицом натоовских демократских надзорника!

Време је, и да Срби детаљно изуче све облике њихове дугогодишње сарадње, за злу не требало!

45 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ