Генерал Станислав Галић био је ухапшен од стране НАТО армије 20. децембра 1999. године и следећег дана био предат у МТБЈ. Генерал се није предао. Приликом покушаја хапшења он је пружио отпор. Дивљи НАТО војници су му нанели рану која није зарасла до данашњег дана. Напротив, она је постала узрок тешке болести, која се погоршава свакодневно…

Судски процес над С. Галићем трајао је годину и по. Претресно веће је изрекло пресуду у децембру 2003. године: двадесет пет година затвора. Међутим, та пресуда није донета једногласно. Судија из Колумбије Рафаел Нието-Навиа не само да је гласао против, него је у свом несагласном мишљењу у суштини спровео своју сопствену истрагу гранатирања пијаце Маркале и дошао до закључка да гранатирање нису могли починити босански Срби (генерал Галић). Међутим, Жалбено веће је ревидирало пресуду и заменило 20 година лишавања слободе доживотним затвором. То је једини случај у историји МТБЈ када је у стадијуму апелације пресуда била увећана, штавише, на тако радикалан начин.

Судски процес против генерала Галића је био неправедан. Чак није ни могао бити праведан: у саставу Претресног већа седели су представници тих земаља које су водиле рат против Срба у Босни и Херцеговини, на страни босанских муслимана. Холандија и Египат су добро познати по свом доприносу рату у Бих: неко доставкама оружја, неко директним бомбардовањем. Управо гласовима судија из те две земље генерал Галић је и проглашен кривим. Није боље стајала ствар и са саставом Апелационог већа: Немачка, Италија, САД, Турска… Та иста НАТО-вска банда и босански „јединоверци“…

Генерал С. Галић је 15. јануара 2009. године био упућен у Немачку (град Фрајбург) на издржавање затворске казне. Према немачком законодавству осуђени добија право на условно-превремено ослобођење после издржане две трећине затворског рока. Под „доживотним затвором“ у Немачкој се подразумева 25 година, на тај начин је могуће поднети захтев о превременом ослобађању онима који су издржали 15 година. Генерал Галић се у затвору налази више од 17 година и зато је крајем прошле године поднео одговарајућу молбу. Истина, не немачким властима, него у такозвани „Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале“ (МРМКТ). Управо тај копилански орган има искључиву компетенцију по питању превременог ослобађања затворених од стране МТБЈ.

По иронији судбине молбу генерала Галића је размотрио Теодор Мерон – тај исти судија који се налазио у саставу Апелационог већа, заменивши 20-годишњи затворски рок доживотном робијом. Међутим, постоји један интересантан детаљ. Тада, 2006. године, Мерон се није сагласио са одлуком Апелационог већа. Но, разлози због којих се он није сагласио нису били потпуно јасни. У свом несагласном мишљењу Т. Мерон је тада тврдио да у одлуци Апелационог већа нема убедљивих аргумената.[1] Ипак, та изјава није значила да Мерон није сагласан са увећањем размере казне! Формално, он се није сагласио само са аргументима. И знајући ко је Мерон, можемо са сигурношћу рећи да је његово несагласно мишљење била само представа, глума независног суда, игра на заштиту права окривљеног. Та игра је за Мерона била безопасна: он је био само један од пет судија и његова „несагласност“ ни о чему није одлучивала.

То, да је и несагласно мишљење било само лицемерна игра, било је потврђено приликом разматрања молбе генерала С. Галића о превременом ослобађању, од стране Т. Мерона.

Како је постало познато пре неколико дана, 20. јануара 2017. године председник МРМКТ Т. Мерон је одбацио захтев генерала о превременом ослобађању. Какви су били његови аргументи?

Као прво, Мерон је изјавио да су злочини које је, наводно, починио генерал Галић, носили тежак карактер. Међутим, тај аргумент је обична правничка „тричарија“, какве се непрестано производе у Хашком трибуналу. Ради се о томе да овај аргумент нема смисла, јер је сам МТБЈ и створен за кривичну истрагу најтежих злочина. То јест, сви оптужени у МТБЈ су по дефиницији починили тешке злочине. У овом случају ми нисмо сагласни са тим да је генерал Галић починио тешке злочине, него само обраћамо пажњу на одсуство правне логике у расуђивању самог Т. Мерона.

Као друго, Т. Мерон је изјавио да у циљу обезбеђења принципа равноправности свих осуђених пред МТБЈ доживотни затвор треба да се разматра не са тачке гледишта законодавства тих земаља у којима осуђени издржавају казне, него рачуница МТБЈ. А рачуница МТБЈ говори да доживотни затвор мора да се рачуна најмање 45 година. Отуда произилази да је превремено ослобађање могуће само после издржаних у затвору 30 година. Ова логика Мерона је поново неправомерна и лицемерна. Примена „принципа равноправности“ је могућа само тада када се он примењује не само приликом ослобађања, него и приликом кажњавања!!!! Ако нема равноправности приликом одређивања пресуде – разговори о примени принципа равноправности приликом превременог ослобађања – просто је блебетање. Што се тиче одређивања казне – ту дискриминација не само да је приметна, она је чудовишна!

Као треће, Мерон је изјавио да захтеви о „сарадњи са тужилаштвом“ нису испуњени.[2] Међутим, логика Т. Мерона је и овде фалшна. Генерал С. Галић је иступио у својству сведока на процесу Радовану Караџићу и својим сведочењем допринео успостављању истинске слике по предмету. Међутим, Мерон тврди: „С. Галић је сведочио на процесу Р. Караџићу не у корист тужилаштва, него у својству сведока одбране, зато захтев о сарадњи са тужилаштвом није испуњен“. Ова логика – није логика судије, него правног перверзњака: обавеза тужилаштва није осуђивање овог или оног оптуженог, него установљивање истине по питању предмета. Међутим, МТБЈ од сведока захтева да сарађује са тужилаштвом само у смислу давања таквих сведочења које ће помоћи судијама да осуде суђеног. Ако та сведочења не помажу томе – чак и ако су она праведна – то тужилаштво не сматра сарадњом! Штавише, то као сарадњу не сматра чак ни судија!

На крају, четврто, Т. Мерон није навео ни један цитат из закључка затворских власти и молби генерала Галића по питању стања његовог здравља. Сви цитати су постали тајни! Но, из општег контекста је видљиво да је то стање веома сложено. Штавише, тешка болест изазвана рањавањем добијеним приликом хапшења од стране демонизованих НАТО војника, који нису успели (а пре ће бити нису хтели) да изврше хапшење уз очување достојанства ухапшеног. Међутим, Т. Мерон изјављује: „Мислим да ће стање здравља С. Галића дозволити да он и даље седи у затвору“. Никаквих аргумената. Мерон „мисли“…[3]

Као што видимо, без обзира на то што је Т. Мерон сликао правни текст, ни један од његових аргумената није правни. Одлука о одбијању захтева генерала С. Галића за превременим ослобођењем – пример је неморалног текста неморалне институције. Међутим, свој главни неморални акт тај трибунал није починио данас, него на дан када је он био створен. Створен са циљем уништења високог политичког и војног руководства Србије и Срба у другим републикама Југославије…

[1] www.icty.org/x/cases/galic/acjug/en/gal-acjud061130.pdf

[2] Среди оснований, которые рассматриваются в качестве позитивных для целей принятия решения о досрочном освобождении, в практике трибунала придумано требование «сотрудничества с прокуратурой».

[3] Дословно: «I am not convinced that Galic’s health condition is so serious as to constitute exceptional circumstances that warrant his early release. Nor do I believe that his age plays such a role» (Para 40).

53 гласa