Време – рано пролеће 2002.године. Место – Кабинет начелника Генералштаба Војске Југославије на Бањици. У пуном је јеку демонтирање оружане силе под командном палицом Врховног савета одбране. Војска која је из сукоба са НАТО савезом изашла неокрњена и са вансеријским борбеним моралом. Главна сметња Западу за наставак покоравања.

Бивши председник Слободан Милошевић, врховни командант из рата, након киднаповања већ увелико је у Хагу. Притисци да се настави сарадња са тим монструм-судом се појачавају и омча стеже. Долазе на ред сви остали који су имали храбрости да бране слободу, част и достојанство народа, али и међународни поредак.

Не сећам се који је дан био тог пролећа али све друго је остало у меморији. До последњег детаља. Добијам наређење начелника Генералштаба, генерал-пуковника Небојше Павковића, да се припремим за састанак у раним вечерњим сатима, како бих водио записник и био у приправности за евентуалне сугестије и савете.

Саопштава ми да у изненадну посету долази амерички амбасадор за питања ратних злочина Пјер Ришар Проспер и то као лични изасланик председника Џорџа Буша, у пратњи амбасадора САД у Београду Вилијема Монтгомерија. Посета организована од стране председника Југославије и Владе Србије. У шали се обраћам генералу Павковићу и кажем му – ето прилике да решимо све проблеме. Насмејао се. Савршено му је познато како размишљам.

Пјер Проспер је тих месеци али и неколико наредних година ведрио и облачио. Био је кључна фигура за функционисање Хашког трибунала. Отворено и без дипломатских рукавица преносио је ултиматуме америчке администрације. Суштина притисака је била – генерал Ратко Младић и Радован Караџић морају бити у Хагу или нема финансијске помоћи САД од неких 200 милиона долара, немогућност аранжмана са ММФ и Светском банком, недоступан НАТО програм „Партерство за мир“ и онај главни – заустављање процеса приступања Европској унији.

Негде око седам увече долази америчка делегација под посебним мерама безбедности. На улазу у салон за пријем гостију дочекује их Павковић ни мало срдачно. Изузетно је озбиљан, скоро намргођен, протоколарно и хладно се рукују. Први његов директан сусрет са било којим Американцем након оружане агресије.

Делегација заузима позиције. Унутра су са наше стране поред начелника Генералштаба још један високопозиционирани генерал из војног врха и моја пуковничка маленкост. Са америчке стране Пјер Проспер у пратњи свог личног секретара и Вилијем Монтогомери са својим секератором. Искусно војничко око препознаје у оној двојици пратиоца прекаљене оперативце ЦИА.

Почетни тајац траје скоро минут а онда следи кратка протоколарна добродошлица и представљање присутних са једне и друге стране. Гледам упорно Монтогомерија, човека који од петог октобра изиграва окупационог намесника и не могу да верујем чему присуствујем. Онако, дебељушкаст, дежмекаст, очи цакле од некаквог узбуђења, шта ли, не проговара ни једну реч. Није прошло много времена запажам чак и неколико грашки зноја на његовом, сада већ ужареном лицу.

Пјер Проспер узима реч. Саопштава да га шаље председник САД лично и да доноси конструктивне предлоге. Но, пре тога креће са неочекиваним хвалоспевима које упућује генералу Павковићу. Одаје признање за невероватно храбру борбу ’99-те, за показано знање и умеће, за упорност. Велича Војску Југославије и наглашава да, без обзира на непријатељство, америчка страна такво држање изузетно поштује и цени. Једна од реченица је била – ми, Американци, изузетно уважавамо народе који воле слободу, знају да се боре и од таквог опредељења не одустају.

Пуних осамнаест минута је говорио без прекида. Све реченице афирмативне и пуне хвале. Једина замерка генералу Павковићу – блискост са Слободаном Милошевићем. Када му је генерал касније саопштио да је Милошевића упознао тек средином 1998. године, Проспер је остао забезекнут. Проценио сам да тим податком није располагао. Монтогомери у проблему, видело се то.

Следи кључни део монолога када је саопштио да је главни циљ његовог доласка проналажење оптуженог генерала Ратка Младића и испоручивање Хагу. Појаснио је значај случаја и изговарио гомилу фраза о неопходности кривичног прогона оних који су починили злочин против мира, злочине против човечности и ратни злочин против ратних закона и обичаја ратовања.

Негде у том делу наступа изговорио је дословно следећу реченицу:

„Генерале, информисани смо да ви знате где се крије Ратко Младић и да војска на чијем сте челу њему пружа подршку. Јасно нам је да једино ви можете да нам га предате. Генерале, дајте нам Младића и ви ћете напредовати. Америка ће стајати иза вас…“

До краја састанка напред наведено је изговорио, са незнатно измењеним редоследом речи, укупно девет пута. Бројао сам и записивао. Износио је крајње сугестивно. Само што није тражио школску таблу да нацрта предлог. Понуда класичног дила у америчком стилу. Онако како само они то знају и примењују широм света.

Био је упоран и деловао је заиста убедљиво. Негде након трећег понављања, отворио је ташну и извукао документ на једном листу папира показујући га Павковићу али и осталима. Саопштио је да су то писане гаранције председника САД, да је предлог озбиљан и као такав верификован. И, заиста, на документу је стајао потпис плавим мастилом за који је Проспер тврдио да припада Џорџу Бушу.

prosper031

Сви смо били изненађени па чак и запрепашћени. Помислио сам – или су намерачили да га унапреде у звање маршала или ће га гурати на функцију председника. Треће солуције нема. Само да прихвати понуду и изда Ратка Младића.

Павковић је узео реч. Кренуо је нашироко и у дипломатском стилу. Нагласио је да у надлежности Војске нису хапшења хашких оптуженика, истакао да му није познато где се налази Ратко Младић, да му Војска не пружа помоћ, да га је последњи пута видео на стадиону „Чаир“ у Нишу пре петооктобарских догађаја и да до сада он – Ратко, није имао никакве захтеве према њему лично или према Војсци.

Затим је говорио о проблематичном формирању Хашког суда од стране ненадлежног органа Уједињених нација – Савета безбедности, апострофирао је да су оптужбе за ратне злочине још проблематичније а посебно оне које се односе на простор Косова и Метохије где се Војска Југославије бранила од агресије и није чинила злочине, те да још увек није донет Закон о сарадњи са међународним кривичним судом у Хагу.

Краћи наступ је имао и Вилијем Монтгомери. Шта је био главни утисак? Тренутак када је (буквално и без претеривања) подигао два прста и обратио се Просперу следећим речима: „Господине амбасадоре, да ли ја могу да се укључим и обратим генералу?“ Када је добио дозволу, кренуо је да испаљује познате мантре и да класично удворички подупире већ речено. Не бих да описујем тај смешни наступ и хвалоспеве које је изнео. Било би превише. И само подсећање изазива мучнину.

Састанак је трајао више од сат времена. Американци су били упорни и стекао сам утисак убеђени да ће сломити Небојшу Павковића. Понуда је заиста била великодушна и поткрепљена опипљивим гаранцијама. Само су једну ствар заборавили – о каквом се генералу и човеку ради.

По завршетку састанка написао сам детаљан извештај како би одмах био упућен председнику Југославије, др Војиславу Коштуници. Однео сам Павковићу на преглед и потпис. Док сам чекао да пажљиво прочита садржај извештаја, питао сам га провокативно, онако, шеретски – па да ли је могуће да ви не знате где је Ратко Младић? И не чекајући одговор додао – штета, Американац вам је понудио да будете председник Србије, а ви га откачисте.

Подигао је поглед са папира и изговорио – додај ми ту пепељару са стола. Схватио сам да је тражио како би ме њоме гађао. Тешка кристална пепељара. Срећом одустао је и некако се извукох.

Неколико месеци након овог догађаја Небојша Павковић је противуставно смењен са дужности начелника Генералштаба. Чекао сам га у Кабинету и прво што је рекао по повратку из Палате федерације било је, дословно – смењен сам и пензионисан зато што су Американци захтевали од Коштунице и он је то на седници званично саопштио осталим члановима ВСО.

Када је полазио у Хаг подсетио сам га на Пјера Проспера. Није реаговао.

Када је осуђен на 22 године затвора, поново сам га подсетио.

Американци никада не заборављају и тешко праштају. Ако то икада и раде.

Али, када награђују – чине то издашно.

Тако ми свих српских властодржаца – окупационих намесника од петог октобра до данашњих дана.

А о нелегалном Хашком суду – формирању, злоупотребама међународног права, посебно Повеље УН, и како се са њим изборити, у следећем тексту.

Прочитај без интернета:
78 гласовa