Ако пристојност не пази на границу – иза које се, на појаву насиља, мора одговорити истом мером – биће згажена.

Трансвестит Божо Врећо, певач севдалинки из Фоче, поверио се на концерту у Београду, пред испуњеном двораном Коларчеве задужбине, да се „удаје“ за младића из Београда. Посетиоци су, као пристојни људи, то „поверавање“ пропратили аплаузом (овде).

У финалу Евровизије – манифестације која је одавно геј-естетизована, а пред пуном салом хомосексуалаца (како пише Време; овде), из публике се на позорницу попео мушкарац, разголитио задњицу, „натрћио се“ и публици показао чмар. Новинар Времена, иначе ТВ критичар, наругао се колегиници из РТС-а, која је у директном телевизијском извештавању „покушавала смртном озбиљношћу да преносу дȃ некакав академски тон“.

Као пристојна особа новинарка је, ваљда, пробала да цео догађај дискурзивно одржи у оквирима грађанске прихватљивости; али није разумела да је, према реторици неолибералне и атлантистистичке „политичке коректности“, све једно велико зезање.

То је управо трагизам пристојности. Ако из пристојности тапшете певачу који вам се на концерту повери да ће се ускоро „удати“, на следећем концерту ћете се суочити с голом задњицом у коју ћете морати да гледате.

Није ми се, у први мах, допала торта у лице Левију. Писао сам већ на сајту ФСК против другосрбијанског напада пиштаљкама и транспарентима на Шљиванчанина (овде). Ако је неприхватљив насртај на Шљиванчанина, помислио сам, неприхватљив је и напад на Левија. Уосталом, ко има овлашћења да суди о томе ко сме да говори, а ко не?

Међутим, Левијев долазак у Београд управо је прекорачење оне помињане, а важне, границе пристојности. Ако дођете у земљу за коју сте осам година тражили да буде бомбардована (овде) и то све док се њено ракетирање збиља није догодило – шта, као типичан ратни хушкач, очекујете да добијете? Цвеће и бомбоњере?

Учинак торте је тај да Леви више неће доћи у Србију; или бар неће тако скоро. Учинак је и то да ће неки други ратни хушкач размислити хоће ли се појавити у Београду. Довољно.

Но, да ли сте уочили запрепашћен израз лица Горана Марковића када је Леви погођен тортом (овде; и сам је то рекао овде)? Марковић је, такође, пристојан човек. Он је, у том тренутку, био домаћин Левију на интернационалном Београдском фестивалу документарног филма. Леви и Марковић требало је да разговарају пред публиком, после пројекције Левијевог филмског „остварења“. Марковић би га питао шта Левија инспирише „као уметника“, Леви би рекао „борба против зла и неправде“, или већ тако нешто важно и паметно, и то би било то. Кад оно – торта.

Леви и Марковић су, како каже Леви, „добри пријатељи“. Заједно су у Паризу гледали рушење Милошевића, 5. октобра (овде). Марковић је, како сȃм рече (овде), гласао за ДС све до 2012, када је подржао ЛДП и постао члан његовог Политичког савета. Данас је пак у руководству партије Саше Јанковића (овде). Горан Марковић искрено мисли да се бори против српског национализма, који је горућа опасност у данашњој Србији (овде).

Но, Горан Марковић, без обзира на то колико пристојан био, изгледа да не разуме да је, упркос ранијим заслугама за српску културу, он данас, нажалост, на путу да као империјални Kulturträger почне да јој наноси штету. Не види да то што више не снима филмове за домаћу публику, већ за западне фестивале, битно утиче на карактер његовог дела.

Раније (1977‒1992) изражавао је „истину бивства“ српског/југословенског друштва: Специјално васпитање (1977), Национална класа (1979), Мајстори, мајстори (1980), Вариола вера (1982), Тајванска канаста (1985), Већ виђено, (1987), Сабирни центар (1989), Тито и ја (1992). Данас пак изражава „истину бивства“ империје, софистикованог система манипулације, сегрегације, доминације и експлоатације. Филм Турнеја (2008) типичан је производ тог колонијалног (компрадорског) ангажовања на делегитимизацији и дехуманизацији сопственог друштва (види: овде, овде, овде, овде и овде).

Међутим, Марковић је и жртва. Горан Козић га је у Политици сравнио с полумајмуном-получовеком (овде). Након тога, Марковић је објавио да, после седам година, прекида сарадњу с Политиком (овде). Козић је, како год да окренете, симбол не баш најчистијег новинарства (овде). Подржавајући власт успева да увреди кога стигне: Љиљану Чолић (овде), Наташу Мићић (овде), Исидору Бјелицу (овде)…

Марковић је, с друге стране, писао у Политици против окупације Савамале (овде), против Београда на води (овде, овде, овде и овде), као и против Вучићеве самовласти (овде и овде). Он се, како рекосмо, и политички ангажовао у опозицији Вучићу.

И шта сад? На чијој страни бити: прорежимског „коментатора-рептила“ или опозиционог „пристојног човека“? Уз кога да станемо ми који себе држимо пристојним људима?

Опет тај трагизам пристојности. У политици не можете бити априори уз пристојног човека и творца добрих филмова, а заборавити његово неразумевање сопственог народа или довођење прононсираних ратних хушкача у Београд – као да се ништа није догодило.

Ово је, на светско-историјском нивоу, бурно време, доба нарасле и угојене структуре зла која хоће да овековечи светску доминацију. Србија је на ивици: или ће „пристојно“ посматрати како је типови попут Левија приводе атлантистичком Молоху; или ће се побунити и одбранити – ризикујући да буде „непристојна“; ризикујући квалификацију: „ти грозни, грозни Срби“. Ако је то цена слободе, бити помало „грозан“ према ратним хушкачима, па и колаборационистима, можда и није баш тако страшно.

Не мислим, наравно, на озбиљно насиље већ на симболички отпор. Када је Јарузелски 1981. завео „ратно стање“ у Пољској, један тамошњи познати позоришни глумац подржао је генерала. Публика је била згрожена, али глумцу није звиждала. Кад год би изашао на позорницу почињала би да тапше, не дозволивши му да ма шта изговори. Глумац је, на крају, напустио сцену са сузама у очима.

Тако пристојни људи завршавају ствари – када хоће, знају и када су сложни. Можемо ли и у Србији то?

79 гласовa