Регионом као баук кружи серија „Сенке над Балканом“, у којој  се појављује и адвокат Анте Павелић! Али, њено приказивање још нису откупили  хрватски дистрибутери, страхујући од „четничке“ визије драгог поглавника, али још више од његових драгих поклоника у Загребу!

Сваки је злочинац био мала беба и нечији несташни син док није прекорачио ону линију која га издваја од човека са савешћу, те тако и Анте Павелић, који још није довољно расветљен код Срба, којима је плански нанео геноцид, немерљив у нормалном свету.

Иако се упорно казује да је херцеговачког порекла, то није тачно, изузев да га је мајка родила у месту Брадини (општина Коњиц), где је отац тада радио као железнички радник!

Пореклом је Анте Личанин, из места Криви пут, до ког се стиже цестом из Сења за то завучено село некадашњег среза Бриње, жупаније Лика и Крбава, у Двојној монархији.                             

Да се Анте осећао Личанин, казује књижевник  Малапарте, описујући то у роману „Kaputt “, где је она стравична сцена са кошаром од двадесет килограма српских очију, поклоном за рођендан од његових драгих земљака-Личана (Хрвата,наравно), који су баш вредно радили да то и сакупе, да има чиме да „храни мачку“!

Брињаци су некад били познати минери- гастарбајтери, у деветнајстом веку радили су на свим  европским железничким тунелима, а до Другог светског рата широм света, преко компанија из Немачке и Белгије, али малом Анти (као одраслом) није било намењено руковање кордом и динамитом, већ да постане креатор хрватског геноцида!

Да би некако потакла покрштавање Сењских ускока, основала је RKC Сењску бискупију, јер домаћи становници нису лако разумевали чакавце, свештенике са острва Крка где је била бискупија, притом измишљајући  причу о првој штампаној хрватској књизи на глагољици, и то  у штампарији самостана Модруш, дакле на подручју Војне Крајине (тада већински српске!).                                                                                 

Тако се у Сењу запатише фратри, изразити србождери, намерни да затру ускочке српске, православне корене, а најлепша православна црква на Јадрану била тада управо у Сењу, али је одмах по проглашењу NDH разорена до темеља, да се заборави на њено постојање, а још више да су ту ускочке вође молиле Св.Николу, највећу силу на мору, када би силовито кренули на Отомане, или и те кварне Млечане, у својим лађицама, али и пешке.             

Временом, постадоше брињаци- католици појам  франковаца и србождера да их надалеко нема,  нечуди стога,  да је  из  такве средине породица малог Анте понела бескомпромисно србождерство, као драгу тековину свих „правих“ Хрвата!

Школујући се мучно, али уз помоћ RKC, завршио је Анте правне студије у Загребу, још као млад улазећи у политичке воде, нарочито  као адвокат у загребачкој канцеларији која је заступала HSP(Хрватска странка права) у њеним честим споровима.

После стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, постаје Павелић секретар те HSP, као најагилније  антисрпске  партије,  у тек  створеној заједничкој држави.

Зато бивши аустроугарски генерал, и окупаторски управник Србије па потом Црне Горе,  Стјепан Саркотић, из Граца где се склонио да не буде суђен за своје злочине, успоставља контакт са Антом, планирајући да га користи за своје разарање новостворене државе, повезујући га са групом бивших официра КуК који већ делују у Пешти, ослоњени на мађарски генералштаб који планира будућу ревизију мировног уговора, да некако поврати „своје“ некадашње територије.

Службујући  у адвокатској канцеларији која почиње да брани све терористе, вмроовце, комунисте, црногорске сепаратисте, упознао је Анте Секулу Дрљевића, адвоката и већ афирмисаног антисрпског „борца“ који има контакте и са шиптарским побуњеницима, улазећи тако заправо  у сложене међуодносе са свим антисрпским снагама, у новој држави.  

После процеса групи вмроовских терориста у Скопљу 1927. године, почиње нераскидива веза будућих пријатеља-србождера, Ивана-Ванче Михајлова и Анте Павелића, што је  Анти донело повезивање  са талијанским фашистима, са којима је и Ванчо већ има контакте преко Шиптара из Албаније, које успешно користи талијанска војна служба у свом разбијању Југославије.

Али, те 1927.године, почиње истовремено и дружење британске тајне службе са Антом, као потенцијално корисним противником краља Александра, који упорно одбија сваки покушај острвских покварењака да му натакну свој улар, у жељи да мање следи француске узоре!

Као посланик, био је Анте и на оном трагичном заседању југословенске скупштине у јуну 1928.године, али је баш то јутро изненада отпутовао натраг у Загреб, избегавши тако гневног Пунишу, дал` случајно,  остало је  неразјашњено,  јер Антини  биографи о томе не казују!

После проглашења Шестојануарске диктатуре, обавештен о намери државе, запутио се журно у Беч, где га по ранијем договору сачекаше Саркотић и Перчец, тадашње вође хрватске политичке  емиграције, да би ту примио детаљна упутства, а потом преко Мађарске и Румуније стигао у Софију, радосно дочекан од Ванче Михајлова. Као резултат њиховог брзог договора  потписана је „Софијска декларација“, план за уништење државе Југославије, и повод за осуду Анте на смрт у отсутности, зато га аустријске власти протерују из Беча у Немачку, али он убрзо одлази у Италију, срдачно прихваћен од Мусолинија, а драги Ванчо ће скокнути до Јанка Пусте да организује први усташки терористички курс, где су вмроовци били инструктори, нарочито за диверзије и атентате, а мађарски официри снабдевачи експлозивом и оружјем, али не мађарског порекла да се не откривају, док их не открије југословенска шпијунка Јелка Погорелец, која ће то скупо платити након проглашења NDH. Имала је успешан фризерски салон у Сарајеву, док и њој усташе нису средиле фризуру, због издаје хрватског домољуба Густава Перчеца у Мађарској, кога су они сами погубили као неопрезног (али, после Јелкине приче).

Југословенски полицијски аташе у Бечу, Милићевић,успешно је плео конце око Анте, али је његов помоћник Бедековић, који у Бечу јури комунисте, дао и уши и очи својој сабраћи, те се та игра вукла све до проглашења NDH, када ће он постати први шеф усташког редарства у Загребу.

Ипак, уплашен од српских четника далеко више него од државних полицајаца, Анте није тако слободно лепршао по свету, верујући искрено само пријатељу Ванчи, већ доказаном борцу против тих четника, који само бране народ и државу од непријатеља.

У Италији ће написати „Начела усташког покрета“, као темељни акт своје политике србождерства и планираног уништења прекодринских Срба, подржан од ревизиониста из некадашње Двојне монархије, свештенства и врха цркве у Хрвата, али и од Влатка Мачека, вође ХСС, коалиционог партнера Драгише Цветковића, који ће наследити Стојадиновића, најуспешнијег  прогонитеља усташа у емиграцији, свесног колико су они дубоко уграђени у бановински апарат у Загребу, Сплиту, Бањалуци и Сарајеву, као наслеђени трагови некадашњег аустроугарског србофобног система! Подржан је Анте и од коминтерновских комуниста, који ће  после победе над фашизмом то упорно негирати, прогонећи оне који казују ту истину о којој су и сами комунисти писали у листу „Пролетер“, за постојања краљевине!

Док је писао та „начела“, мало се бавио и  атентатом на Александра у Загребу, па мало и усташким „велебитским устанком“, тек да се заради за смештај и храну у Италији.

Када почну припреме немачке војске за освајање Југославије, добивају усташе и Павелић доминантну улогу, пошто Мачек није прихватио претходну понуду да он буде тај чинилац, те се од тада Анте налази стешњен између Хитлера и Мусолинија, дубоко уплетен у њихове планове.

Остало је неразјашњено, учешће усташа у Шпанском грађанском рату, где су доспели  преко  комунистичке везе из белгијске колоније хрватских гастарбајтера, да се додатно обуче за рушење Југославије као савезници комуниста, што потврђује споразум из робијашнице у Сремској Митровици. Али, још није разјашњена ни пуна улога Павелића (писмено тражио од Хитлера) у операцији наводног „убацивања“ бивших шпанских добровољаца из окупиране Француске, етапним путовањем преко сређене Немачке до Загреба, да би у организацији „јаке“ загребачке  комунистичке групе били упућивани широм NDH, чак и у окупирану Србију, да изведу сукоб са антифашистичком ЈВуО, предвођени бившим аустроугарским подофициром Brozom, док у самом Загребу, бивши морнаричко-технички подофицир КуК Јосип Копинич води обавештајни пункт Коминтерне, после свог радног повратка из Шпаније!

Та шпанска веза, остаје енигма на Антином животном путу, јер је и он сам након рањавања у Аргентини, најсигурнији смештај нашао у Шпанији код Франка, где ће у миру смишљати нове терористичке акције против друге Југославије, док  га  смрт у томе не омете.

Стварајући легенду о њему, испеваће усташки емигранти стих „У Мадриду гробница од злата, у њој лежи вођа од Хрвата“, који су радо певали на својим дернецима, али све чешће и у самој Југославији, нарочито од када је друг Бевц (Едвард Кардељ) почео да њом успешно „федерира“!

Данас је та гробница Анте Павелића, обавезна туристичка дестинација свих организованих хрватских  тура у Шпанију, као свето место хрватске „неодвисности“!

Село Криви пут, није данас толико популарно, јер би се побунили херцеговци који и даље упорно гаје лаж о пореклу Анте, али зато фратри из Сењске бискупије радо сврате, да се надишу „чистог хрватског зрака“, који су организовано продавали по трговима лепе њихове у лименкама далеке 1990.године, још док су били само део заједничке државе Југославије.

Време је да најзад почне замршено расплитање енигме Павелић, и значајног утицаја управо из оних европских земаља које данас тако упорно планирају нову „југосферу“, као намеравани  конопац око врата српском народу, који заиста мора да прекине сваку причу о таквом рециклирању, да му се поново не рециклира неки нови Павелић, из ватиканско-бриселско-натоовске реторте!

Само, расплитање ове енигме, не би смело да почне нарученим телевизијским причама, већ озбиљном свеобухватном студијом, коју тај монструм и заслужује, али без  утицаја „драгих пријатеља и саветника“, који се баш радо мешају још од далеке 1918. године, наравно случајно!

 

55 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ