После недавне смрти генерала Трифуновића, расписаше сe београдске црнокошуљашице из НВО са Сорошевих јасала, о његовом „херојству“ јер је новоусташким терористима предао вараждински корпус ЈНА, без оружаног отпора и онеспособљавања наоружања и борбених средстава! Током XIX и XX века, израсли су српски генерали у ослободилачким ратовима на своје доказано место, као спој занатског умећа и одговорности, где се предаја није ни помишљала а светао пример генерала Илије Гојковића у Великом рату, који је одговарајући револвером одбио понуду преживљавања, пример је поимања укупне тежине генералских еполета.

Утапање такве српске војничке традиције у југословенску договорну, показало је сву своју трагику већ у априлском рату `41.године, када су југословенски генерали (али само Срби!) отерани у заробљеништво, а вођа српског антифашистичког покрета отпора, именован је ратним генералом, тек пошто је у народу већ израстао у „чичу“.

Бравар Broz, погубиће га свесно после рата, намеран да сахрани и тако новостворену легенду о српско-југословенском генералу, наследнику светле српске традиције.

Потом ће комунисти стварати партијску војску, тежишно инсистирајући на њеном идеолошком значају, уз сужавање командантских надлежности улогом републичких штабова ТО као контролора, над том професијом где су Срби ипак већински радо зарађивали тежак хлеб.

Вараждински корпус некадашње ЈНА, био је размештен на простору Подравине и Западне Славоније, као најопремљенији корпус у некадашњој армији. Kичму његовог наоружања чинили су модерни тенкови, уз јаку артиљерију и протуоклопна средства, а бригада у Вировитици била је најјача протуоклопна формација у целој ЈНА!

Годинама су његови резервисти тренирани за отпор мрском „агресору“ ВУ („Варшавски уговор“) и еластичном повлачењу до Љубљанских врата, док пристигне жељена и договорена помоћ од драгог NАТО, па да се потом заједнички одупремо једноумљу, како су жељно казивали кроатокомунисти!

Знајући снагу убојних средстава којима корпус располаже, врх ХДЗ подузео је сложену операцију купујући неопходно време, након оружаног сукоба на Плитвицама и Борово селу, где су од самоорганизованог српског становништва попили заслужене батине.

Ослонцем на своје кадрове у тадашњем ССНО и кадрове у СК-ПзЈ који су упорно чували „авнојску Југославију“ као зеницу ока свог, уз активну помоћ ЕU планирали су његову пасивизацију.

Бруталност неофашистаичког насртаја на Србе у Хрватској, изазвала је конфузију у редовима активног састава вишенационалне армије, суоченог са стварношћу коју уопште нису учили у војној академији, нити су за њу иоле били практично припремљени.

Насртај потом и на ЈНА, када је покушала да изиграва „плаве шлемове“ продајући политичке бајке уместо вршења уставне обавезе заштите државе, само је оголио тај горући проблем.

Војни врх је добро знао, без ослонца на Србе нема могућности да опстане у Хрватској, али због крутог политичког става о лажној насилној симетрији, прогласили су и Српску демократску странку за „екстремисте“, упркос њене подршке и заједничкој држави и заједничкој армији. Зато су губили упориште на терену, ослањајући се притом на Србе чланове СКХ- СДП, доказане хрватске полтроне, каријеристе без утицаја на српски народ у новим околностима. Дубоко заглибио у политичким играма, војни врх покушавао је немогуће, да помири Србе са тзв „реалношћу на терену“, преузимајући ту флоскулу од тимова PMEZ (посматрачка мисија Европске заједнице) симболично обучених у беле комбинезоне, док су на терену обављали црне послове растурања заједничке државе, и довођења хрватских неофашиста на власт.

Део официра вараждинског корпуса, самоиницијативно је помагао самоорганизовање српског народа у руралним срединама, рачунајући да ће резервисти увидети нужност активне одбране на терену, када се јединице ЈНА изместе из гарнизона.

Почеле су и припреме за предислокацију наоружања и средстава, под видом планираних војних вежби у полупустим српским срединама, јер је кроатокомунистичка власт систематски разарала српске општине, после браваровог „историјског не“ Совјетима.

Сарадници ХДЗ у Београду, будно су пратили ове активности, сугеришући да се хитно изврши смена актуелног команданта и начелника штаба вараждинског корпуса, како би се зауставио процес увезивања са „четницима“, уз активацију ангажовања тзв. „левих снага“, које чине активисти СКХ-СДП знатним делом Срби, чиновници у општинским органима народне одбране.

Тада је за команданта корпуса постављен Владимир Трифуновић, који одмах прекида сарадњу са члановима СДС-челницима општина јер урушавају „братство-јединство“, које је одавно постало формула за идеолошко антисрпско деловање, и платформа за окупљање свих антијугословенских сепаратиста!

Вешти челници ХДЗ, у игру уводе руководство странке ХСЛС (Хрватска социјал-лоберална странка) у Вараждину, као наводно умерену а заправо варијанту „Б“, коју отворено подржавају представници PMEZ који посећују генерала, који показује намере за сарадњу и изналажење мирног (?!) решења.

Узалуд су бројни активисти у општинама са већинским српским становништвом указивали на ове хрватске игре, и у команди вараждинског корпуса и у Београду, остали су и глуви и неми.

Штавише, када је извршена организована блокада касарни, забранио је генерал сваки вид активног отпора и повео разговоре о измештању јединица ЈНА, притом забрањујући активним старешинама да евакуишу своје породице, које нежељено постају таоци погрешне политике, и жртве на терену.

Иако је поникао у Поткозарју, крају буна и устанака, где су Срби ценили храброст и војничку умешност вође, кога су спонтано сами бирали, генерал Трифуновић школован на идеолошким реперима војног заната, није нашао своје узоре у доказаним војничким величинама.

Сложеност и одговорност команданта корпуса, у мешовитој средини где се Срби хватају за ЈНА као сламку спаса, пред јасно видљивим неоусташким злом које отворено подржавају и ЕU и NАТО, да понови репризу злочина из `41.-е као наводну „демократизацију једноумља“, генерал Трифуновић није сагледао, упркос реалних извештаја појединих потчињених. Генерал Трифуновић није надвладао идеолошко над патриотским, препуштајући се умешном завођењу за Голеш планину, иако је добро знао тежину народне осуде, своју командантску одлуку препустио је страним штеточинама!

Уместо одбране становништва, случајно српског, прихватио је сугестију за спасавање неколико стотина младих живота, регрута који су дошли да се оспособе за одбрану Отаџбине, у тешком и сложеном тренутку стварности.

Трифуновић није имао командантске храбрости, да се суочи са избором пробоја под борбом уз неминовне губитке, до првих положаја крајинских територијалаца који би га прихватили, попуњавајући формацију резервистима, који би употребили наоружање за одбрану Отаџбине! Предајући корпус, омогућио је Трифуновић да хрватски војни врх у ком су већ били некадашњи генерали ЈНА, прерасподели целокупно наоружање за операције циљаног напада на опкољене гарнизоне ЈНА, и развлачење снага крајинских територијалаца!

Најтеже последице ове издаје, показале су своје лице у бруталном прогону 100000 Срба из Подравине и Западне Славоније, као и потпуном разарању 173 насеља, у децембру 1991.године!

Овом је операцијом лично руководио генерал Антон Тус, новоименовани начелник хрватског главног стожера, доскорашњи помоћник савезног секретара за РВ и ПВО, али већ ангажовани хрватски тројански коњ у врху ССНО.

После свог доласка у Београд, генерал Трифуновић суочио се са судским процесом, који се претворио у политикантску фарсу осуде и потом рехабилитације, како су се мењали играчи на политичкој сцени тадашње СРЈ.

Црнокошуљашице из НВО добиле су домаћи задатак, да упорном причом о спасавању младих војника засене причу о издаји, јер официр једном даје реч, како рече неумрли мајор Тепић, који је свој пут изабрао свесно, упркос „очинских савета“ генерала Трифуновића.

Није случајност, да хрватски злотвори још нису предали земне остатке мајора Тепића да најзад почину у Поткозарју, које је он бранио на тада првој стопи Слободе, притом ни не помишљајући на предају!

Лекција генерала Илије Гојковића, увек ће наћи оне који разумеју свесно жртвовање од пристанка на преживљавање, по цену народне осуде!

Упркос оркестрираног наступа проеуропских преумитеља, историјска лекција звана Голеш планина, одавно је код Срба добила морални печат који никакво накнадно „еуропско печатирање“ не може да порекне, па ни „херојство“ генерала Трифуновића.

Прочитај без интернета:
34 гласa