Једна од тајни немачке доминације у фудбалу је у томе што се Немци, када поведу 1:0 или чак 2:0, тиме не задовоље: они хоће да победе са 5:0. И такав приступ траје до последњег судијског звиждука. Шести гол у надокнади времена? Ако може – обавезно!

С друге стране, у одсуству таквог приступа лежи бар део нашег традиционалног неуспеха у том спорту. Колико је милиона навијача националног тима чупало косу протеклих година и деценија, када би репрезентација, пошто оствари вођство, одједном променила стил игре. Поведу бравурозном, маштовитом, офанзивном игром – па одједном „спусте лопту“. Или се повуку, да би „вребали из контре“. Или селектор изврши замену да би „ојачао средњи ред“. Другим речима, одрекну се управо онога што их је довело до повољног резултата.

Надајмо се да се слично сада не дешава и Новаку Ђоковићу, који је, на врхунцу моћи, таман кад се приближио самом историјском врху спорта, напрасно одустао од оне спортске дрчности која га је красила током деценије величанственог успеха – и одједном прогласио да га „више не занимају победе и гренд слемови“, већ да „само жели да ужива на терену“. Једино горе од тога би било када би истински почео да ужива и у поразима. Но, надајмо се да је реч само о тактичком потезу а не преумљењу, односно одустајању од рецепта који га је винуо у сфере тениске и спортске бесмртности на глобалном, историјском нивоу.

У сваком случају, чини се да је то једна од оних црта националног карактера на којима бисмо могли још мало да порадимо. На страху од победе. Оне велике, одлучујуће. Није да нисмо способни и да то превазиђемо, као што смо доказали на бројним спортским и ванспортским примерима током деценија и векова. Али смо, мора се признати, на колективном нивоу, у својеврсној „кризи резултата“. А постоји и она изрека – мораш да се доказујеш изнова сваки дан.

Зато би сада било врло лоше када би наша тренутно најуспешнија национална прича, Република Српска, претрпела штету управо због горе описаних склоности. Одржан је недавно, упркос огромним спољним и унутрашњим притисцима, величанствен и успешан референдум, који је показао виталност и државе и народа, а и пружио још један доказ шта све Срби могу када се уједине око заједничког и праведног циља. Односно, да могу практично све. Успех референдума се прелио и на локалне изборе само недељу дана касније, када су искрени заступници референдума однели историјски убедљиву победу а колебљивци или недовољно храбри доживели заслужени пораз.

Зато сада помало брине оно што делује као губитак темпа званичне Бањалуке. Још увек није било седнице Народне скупштине на којој би се прогласили резултати референдума, односно потврдила воља народа и реафирмисао Дан Републике Српске на начин достојан референдумског успеха – без освртања на у овој ствари ненадлежни и компромитовани Уставни суд, у којем странци и Бакирови послушници пресуђују – заокружујући државни и национални успех. И више од тога – реафирмисао суверенитет народа и свега онога што је Република Српска унела у Дејтонски споразум, као суверени субјекат међународног права.

Уз то, имамо млака, скоро скрушена одазивања на позиве недејтонског Тужилаштва БиХ члановима референдумске Комисије на „саслушање“, па чак и јавна дебатовања око тога да ли председник Републике Српске треба или не да Тужилаштву да исказ у Сарајеву. Није јасно зашто се то ради, односно дозвољава. Ако је Република Српска имала петљу да успешно организује референдум, упркос опструкцијама централних органа из Сарајева и лажних оптужби за „антидејтонско деловање“ – зашто би се њени челници одазивали на позиве на саслушање тих истих, махом нелегитимних органа, који су оспоравали легитимитет самог референдума?

Није ли то давање лажног легитимитета овим првима, а делегитимисање самог референдума? И није ли то управо оно што противници референдума – који су уједно и противници постојања саме Републике Српске – и желе? Да се поступно делегитимише референдум, да се опструише његова правна валоризација, и да се замене тезе – односно да тежиште и пажња јавности буду пребачени са приче о успешном референдуму и даљих корака који логично следе ка даљој афирмацији Српске и повратку Дејтону, на причу о томе „ко је одговоран“ за спровођење референдума? На причу о релегитимизацији Тужилаштва БиХ? На причу о постепеној криминализацији не само референдума, већ и његових главних носилаца – на челу са председником Српске. А то је тренутно на сцени – позиви Тужилаштва су главна тема, а не валоризовање референдумске победе.

То је најефикаснији – и, наравно, најперфиднији начин да се референдум, његови резултати и његове евентуалне позитивне последице, полако али сигурно обесмисле. Да се победа полако, систематски релативизује и, на крају, можда претвори у пораз. Као што је био случај са многим нашим победама. Даш гол и опустиш се. Победиш у рату па онда прихватиш игру пораженог.

После успешног референдума и локалних избора који су уследили, повело се са 2:0. Уместо да се иде на још убедљивију победу, која би била недостижна и неупитна – помало делује као да се кренуло тактиком „чувања резултата“. Знамо како се то пречесто заврши. Противник изједначи. Па онда, пошто је изгубљен победички темпо и одбачена победничка стратегија, страхујемо до последњег судијског звиждука. А знамо и колико су се пута та страховања показала оправданим…

Дакле, надајмо се да ће званичници Републике Српске завршити, односно заокружити започето. Да се не створе услови за накнадна кајања попут Радованових, недавно изнетих у немачком Цајту („Једина грешка коју сам направио тицала се наше војске. Стално сам их кочио, зато што сам вјеровао странцима и другој пропаганди. Тако сам их спречио да постигну још више на бојном пољу“). Да не би на крају референдум, како је оптуживала опозиција, стварно деловао „саветодавно“. А онда би било питање ко би на неки следећи уопште и изашао.

Прочитај без интернета:
37 гласовa