Сви знамо за хотентотски морал: „Добро је кад ја опљачкам комшије и одведем им стоку и жене, а зло је кад то комшија уради мени“. У Србији смо, уз хотентотски морал, добили и хотентотска људска права: „Ја имам право да теби укинем слободу окупљања и мишљења, а ти немаш право да то урадиш мени“.

Реч је, наравно, о прекиду трибине у Бешкој, 17. јануара. Прекид су уприличили активисти људскоправашке НВО која себе, на српском, назива Иницијатива младих за људска права, али јој је акроним YIHR – по енглеском називу организације.

На снимку који је доступан овде јасно се види да су активисти YIHR-а, у тренутку када је реч добио Веселин Шљиванчанин, почели да дувају у пиштаљке и да развијају транспарент тачно испред стола за којим су седели учесници трибине. Тако се говорници више нису могли ни чути, ни видети.

Пошто је трибину у Бешкој организовао СНС, прпошни напредњаци су YIHR-овце једноставно изгурали из сале, успут им поделивши и понеку буботку, па је трибина настављена. На исти начин YIHR-овци су, 15. априла 2016, прекинули и промоцију књиге Момчила Крајишника, у Дому омладине у Београду, али су такође изгурани, па је трибина.

Ипак, наши „грађанисти“ и „другосрбијанци“ умеју и да насилним упадом сасвим онемогуће одржавање трибине. Најпознатији пример је спречавање промоције књиге Животе Ивановића о Зорану Ђинђићу, 4. јуна 2004, у Медија центру, у Београду. Активисти ЛДП фракције омладине ДС-а, и активисти ГСС-а, СДУ-а и ДЦ-а – њих тридесетак, „стало је испред стола за конференције, заклонивши у потпуности најављене госте држећи у рукама постере с ликом Ђинђића и исписаном поруком `Србија живи`“.

Ти млади „либерали“ и „демократе“ посебно су се били окомили на рецензента књиге, академика Николу Милошевића (1929‒2007): „Запрепастила ме је количина мржње коју је тај млади свет излио на мене”, причао је Милошевић. „Опколили су сто, а младићи иза мојих леђа викали су да сам ја највеће зло Србије и да ми остаје још две, три године живота. Док сам излазио из сале, један од тих момака повремено се наслањао на моја рамена, присиљавао ме да застанем и покушам да се ослободим његовог притиска. Други ми је гурао плакат са Ђинђићевом сликом у руке и понављао: `Поцепај га!`“.

Најзанимљивија била је реакција „либералне“ и „грађанске“ јавности у вези с тим инцидентима. О прекиду трибине у Бешкој „Бета“ је известила овако: „На трибини у Бешки дошло је до инцидента и напада на активисте Иницијативе младих за људска права. (…) Када је Шљиванчанин почео да говори, активисти Иницијативе изашли су испред стола и развили транспарент. Током тог перформанса дошло је до кошкања, а окупљени на трибини су поцепали плакате Иницијативе и њихове активисте избацили напоље“.

Као што се види, насилни прекид трибине – што је класично угрожавање слободе збора и договора – представљено је као „перформанс“ (!), а нагласак је стављен на „напад на активисте Иницијативе“ – као да је тако инцидент почео и као да је то суштина догађаја.

Данас, 18. јануара, на насловној страни, у три ступца, доноси текст: „СНС охрабрује лов на борце за демократију“. У њему се каже да „коментар СНС да је ненасилни протест Иницијативе `фашистички`, даје легитимитет за батинање бораца за људска права у Србији и за лов на борце за успостављање владавине права“. Наводе се и речи Драгана Поповића (Кућа људских права): „Ово је један од најтежих инцидената у последњих неколико година који укључује борце за људска права. У питању је огољено насиље представника владајуће странке и то, што је још значајније, над активисткињама и активистима који се залажу за људска права. Свакодневно се суочавамо са доказима да у Србији нема правде и да нисмо сви једнаки пред законом“.

Дакле, догађај из Бешке потпуно је изврнут: суштина је у „батинању бораца за људска права“, чиме се управо угрожава „владавина права“ и доказује да „у Србији нисмо сви једнаки пред законом“. Насилно угрожавање туђе слободе збора и договора – и то од стране наводних „бораца за успостављање владавине права“ – није уопште битно; јер, људска права су, изгледа, само оно што „активисткиње и активисти који се залажу за људска права“ кажу да јесу, а не оно што пише у српском Уставу и у законима.

Сутрадан у Данасу излази ауторски коментар новинарке овога листа, Снежане Чонградин, у коме она тврди да „у овом нашем болесном друштву“ постоје само две Србије („две једине Србије“): једну чине „екстремисти, нацисти, фашисти, турбо националисти и остала поремећена и умоболна `удружења` грађана“, „осуђени ратни злочинци, који су наређивали, или и сами убијали цивиле, из чисте животињске мржње и бруталности“, као и „набилдовани билмези који шутирају децу активисте“, а другу Србију чине та иста „деца активисти“ која имају „храброст и узвишене особине да покушају да прекину ратног злочинца и масовног убицу да говори“.

Дакле, Шљиванчанин – који је у Хагу осуђен због нечињења, а не зато што је наредио извршење било каквог злочина – претвара се наједном у „масовног убицу“ који је и сам „убијао цивиле из чисте животињске мржње и бруталности“ (?!), а YIHR-овци овим хокус-покусом постају „деца активисти“ и то „деца“ коју „набилдовани билмези шутирају“ и за коју националистичка јавност мисли да их је требало „још јаче пребити, унаказити, јавно им кости ломити, осудити их на затворску казну дужу него што ју је ратни злочинац и масовни убица Веселин Шљиванчанин одлежао у Хашком затвору“.

Пошто је изграђена таква манихејска слика – у којој су на једној страни „масовне убице“, а на другој „деца“ – јасно је да први не могу имати никаква права, док други морају да имају право на све.

Данас и 23. јануара, на насловној страни, такође у три ступца, доноси интервју с председницом YIHR-а, Анитом Митић. Она је оценила „да се националистичка реторика врло заоштрила последњих пар месеци“ и да је „наша грађанска дужност да искажемо неслагање са чињеницом да ратни злочинац добија јавни простор“. „Пиштаљка је симбол отпора младих људи да живе у оваквом друштву“, каже она, при чему сматра да би „требало спровести лустрацију и свима који су пропагирали рат и учествовали у њему забранити јавни наступ“.

Сада се већ шаље порука, по схватању YIHR-оваца – а уз одобравање Данаса – не само да „ратни злочици“, чак и кад одслуже казну, доживотно губе слободу мисли и изражавања, већ да то право треба да изгубе и сви који су „учествовали у рату“ – а реч је о десетинама хиљада људи.

Наши грађанистички либераши сличну подршку насилним прекидима „политички некоректних“ трибина давали су и у другим помињаним случајевима. На пример, растурање трибине о Ђинђићу председник ГСС-а Горан Свилановић прокоментарисао је овако: „ОК је то што су клинци урадили”, а председник ДЦ Драгољуб Мићуновић, прекид промоције оценио је као „чин грађанске непослушности и морални потез“, а Николу Милошевића је назвао „мародером који мртвима преврће џепове“, док је социолог Стјепан Гредељ, који је требало да представља глас објективне јавности, рекао је да је реч о „вулгарном прекопавању гроба покојног премијера“ и да је „тужно и ружно да у овој прљавштини учествује и одлазећи човек који се ближи осамдесетој, а који са толико политичког жара шири мржњу“.

Дакле, опет је извршено извртање чињеница о догађају: уместо да се говори о насиљу и угрожавању слободе мисли и окупљања, нагласак се ставља на године рецензента и на мотиве због којих је он желео да учествује на промоцији књиге; с друге стране, насилници су названи тек „клинцима“, а њихово насиље уздигнуто је у „чин грађанске непослушности“ и у „морални потез“.

Наравно, када су прекидане трибине „Пешчаника“ (2009‒2010), то за нашу „либералну“ јавност није био „чин грађанске непослушности“ ни „морални потез“, већ је постало „удар ултрадесничарских и клерофашистичких организација“. Професорка права Весна Ракић Водинелић тада је објаснила да је реч о „дискриминацији“, код које се „дискриминишу они који хоће слободно да говоре, а штите се они који Вас ометају у слободном говору“.

Дакако, после Бешке, та иста професорка права објавила је текст у „Пешчанику“ у којем је својски подржала чин YIHR-оваца, приказујући га као „подсећање на правосудну историју“ једног „осуђеног ратног злочинца“, „и то папирним транспарентом“ (курзив Водинелићеве) како би се спречило „социјално легитимисање“ тог „осуђеног ратног злочинца“. Типична постистина и изношење алтернативнох чињеница – како се данас популарно именују масне лажи.

И најзад, ма колико да имам примедбе на оно што ради СНС, у овом случају морам да подржим избацивање YIHR-оваца с трибине коју су покушали да прекину. То што раде наши либераши, наиме, врло је опасно. Они заговарају погубно начело да слобода и права постоје само за појединце или организације које исповедају одређени тип идеологије – атлантизам.

Такође заговарају начело да ће они да одређују ко сме, а ко не сме да користи универзалне слободе и права човека. То значи да они или имају привилегован полицијско-судски статус у друштву, или да свако може да узме ствар у своје руке и да одређује обим и садржај права других људи.

Заговарање таквих начела широм отвара врата владавини самовоље и „закона џунгле“: у праву је онај који је јачи. У овом случају, напредњаци су били јачи од YIHR-оваца, али када сутра YIHR-овци постану у Србији најјачи, е онда десничари, националисти и, уопште, „сви који су учествовали у рату“ неће имати право јавног наступања.

Да ли је то једна од оних алтернатива које су још горе од ионако рђаве стварности?

слика http://www.informer.rs/vesti/politika/114504/VIDEO-VUCIC-VELJI-ILICU-Necu-vodim-trange-frange-politiku-PRISTAJEM-UCENE

56 гласовa