Кад год се бивши југословенски, а сада хрватски писац, фељтониста, полемичар, критичар и есејиста Игор Мандић јави на тему хрватско-српских односа, у Хрватској се, у најмању руку, дигне прашина. И то озбиљна. Крене лавина свакојаких напада на њега и оно мало њему сличних интелектуалаца у данашњој Новој Држави Хрватској (свака сличност данашње, модерне НДХ-Нове Државе Хрватске и старе геноцидне НДХ-Независне Државе Хрватске „је случајна“). Има и један, на жалост, битно мањи део хрватског друштва, којег Игор Мандић, с времена на време, подсети да се барем постиди ониме што, у континуитету Хрвати раде Србима, и ономе што на нивоу примарне политичке поставке Хрватска ради Србији.

Од многих његових обраћања Хрватима, осврнућемо се на само два. Реч је о његовим ставовима о хрватско-српском заједништву, дакле о Југославији, и о суштини модерне хрватске културе.

Пре неку годину, непосредно пред улазак Хрватске у ЕУ, Мандић је у интервјуу ријечком „Новом листу“ изјавио да је Хрватској „боље нова Југа (Југославија) него подстанарство у ЕУ“.

У Србији су оваквим ставом једни били изненађени, а други су га тумачили као ново „чешање“ Хрвата о Србе кад год им не иде како треба.

Што се тиче „изненађених“, њих је изгледа много више било у Србији него у Хрватској, као да је Игор Мандић од јуче, и као да је овако нешто рекао први пут.

Заборављено је да је Мандић био, у време Југославије, практично Београђанин, пишући за „Дугу“, дружећи се са београдским интелектуалцима, писцима… У последњих скоро 10 година је био гост на РТС-у, у „Политици“, „Вечерњим новостима“, итд. Понекад чешће него у хрватским медијима, где је био „прокажен“.

У загребачким српским „Новостима“ је писао колумну „Заузето, Хрват“, која је била упућена, пре свега, Хрватима. По његовим речима писао је у „данас можда понајбољим новинама у Хрватској, у новинама мале етничке мањине Срба у Хрватској“. Тако је бранио права Срба колико је могао, борећи се против националне загрижености раскринкавајући националистичко-шовинистичке митове на овим просторима.

Због тога што је антинационалиста, антиклерикалиста и србофил, у Хрватској ће га неки назвати „душевним болесником“.

Од 1997. године пише за „Нови пламен“, часопис демократске левице, у чијем су уредништву угледни интелектуалци из свих бивших југословенских република, а где је интернационални члан савета часописа Ноам Чомски.

Мандића ћете наћи на порталу „Хрватског културног вијећа“ које окупља чак 1300 махом угледних хрватских интелектуалаца.

Шта је за Србе, и Југословене (којих је на последњем попису, гле чуда, ето било чак и у Хрватској) најважније од Мандића?

- да је 90-тих година у Хрватској био грађански, а не домовински рат. Да су за рат били подједнако криви и Хрвати и Срби. Замислите човека који ово упорно прича кад год је на Хрватској радио телевизији?

- да Срби и Хрвати треба поново политички да се удруже, да поново створе федералну заједницу, на новим основама, јер су истог порекла, јер су браћа по племену, крви и нацији.

- да је Космет српска земља која је неправедно отета Србији.

- да је био и остао противник независности Црне Горе од Србије.

Имаће Мандић храбрости да, усред Нове Државе Хрватске каже и ово:

Дакле, „… имамо ту немогућу ситуацију да на силу одржавамо један конструкт који се зове Хрватска. Доказано је да је тај пројекат пропао јер су на власти или неспособњаковићи, или лопови, или медиокритети, или криминалци… само треба направити још један корак, па се запитати чему наставити тај немогући узалудни труд, јер ако је Хрватска створена у националистичкој еуфорији 90-тих година, као један бизнис пројекат шовинистичких елита, онда морамо бити свјесни да су темељи трули и да се на тим трулим темељима узалудно покушава градити, надграђивати… док се нетко не сјети да би требало цијели тај пројекат закључати и срушити. Тај је пројекат задао основне обрасце друштвене покварености и од тада се на њима покушава градити нека смјена власти које нису допринијеле ништа… Све пропада, све институције су отишле дођавола, све је распродано, покрадено, даровано…“

У најновијем интервјуу за загребачки „Јутарњи лист“ Игор Мандић тврди да је србофобија најзначајнија одлика хрватске културе.

„Србофобија је једна од најзначајнијих одлика хрватске културе данас, која је толико изражена да прелази у тешки комплекс од кога ми (Хрвати) морамо највише патити. Јер комплексаш је оптерећен страшном боли. Рецимо, управо сад, пред лето, већ 15 година, отвара се сезона лова на Рада Шербеџију… Хрватска завист ту прелази у тешку завист неоусташке структуре која у нашем друштву буја и у неким новинама“.

Рећи ће, као што је не мали број пута рекао да је Нова Држава Хрватска фашистичка држава, да је србофобија најизраженија одлика хрватског друштва која је присутна на сваком кораку:

„ Та хајка је срећом још само вербална, али прети да пређе и у физичку. Ево, пре неколико дана Милораду Пуповцу у Србу је запрећено да је ово „задњи пут да ту долази и обележава устанак српског народа у Хрватској“… Што то значи? Да ће му зачепити уста догодине? Гуменом крушком у устима? Или ће можда забранити српску странку у Хрватској? Или ће напокон тријумфирати та идеја, о којој ја говорим већ неколико година, да је та завист на, рецимо, српске писце, или, како сам први, нажалост, рекао, на ћирилицу у Вуковару, да је то само увод у изгон Срба из Хрватске.“

Игор Мандић има 76 година. У данашњој Хрватској младих Мандића ни на видику.

Прочитај без интернета:
19 гласовa