Оно што није приказано на телевизији, није се ни десило. Сходно томе, оно што је на телевизији, сигурно се десило.

Пратећи ову небулозну логику искривљеног огледала, државна телевизија нашег суседа производи псеудо-историјске филмове и серије, с’ очигледном идејом да лажи поновљене у бескрај морају на крају постати истина. Та рецептура је одавно позната и потпуно неоригинална. Најновија серија те продукције приказује историју Дубровника која се никада није десила. Уводна епизода одређује курс којим ће радити до последње, укратко, то је изванредно постигнуће којим се прави хлеб без брашна, воде и соли. Или преведено, серија о Дубровнику без Срба и српства. Да, ето и то је могуће. Јер, хлеб од пиљевине лепо изгледа на екрану али се у стварности тешко једе.

У једној од епизода „обрађене“ су две значајне личности. Погађате, по задатој матрици. Једна је Руђер Бошковић који у том филму постаје велики хрватски научник. Наравно, у стварности је било друкчије. Његови преци по оцу су били српска властела, познати као Поткравићи или Покрајчићи. У Поповом Пољу, у селу Орахову разгранали су се као Бошковићи. Руђеров отац Никола, син Бошка Бошковића и Дамјане, у Дубровнику се бавио трговином. Ту ожени девојку чији је отац дошао из данашње Италије. Никола се много интересовао за српску историју и на својим путовањима кроз српске земље под турском влашћу често слушао гусларе и обилазио манастире. Тако је Никола Бошковић, на наговор тројице италијанских пријатеља, који су издавали књигу у осам свезака Илирикум сакрум, саставио опис својих путовања по Србији, под насловом Старорашка сећања. Руђер се читав живот дописивао са сестром Аницом и братом Божом, кога је стално подстицао да истрајно трага за њиховим породичним грбом. И тако… писац Старорашких сећања и Италијанка постају родитељи великог хрватског научника – Хрвата?! Али, ненаучнофантастична епизода се наставља даље. Приказом живота и рада чувеног „хрватског“ комедиографа и „Хрвата“ Марина Држића.

Добро, ако је Руђер Бошковић неХрват, како знамо да Марин Држић то није или да пак јесте. Даћу само један пример. Комедија Дундо Мароје играна је у Дубровнику тачно половином шеснаестог века. Њена радња је позната данашњој публици али оно што се често намерно превиђа је сама Држићева подела или што би млади данас рекли – кастинг. Главни ликови су наравно Дубровчани, али појављују се и три странца, чији је задатак да буду смешни, јер, странци су увек смешни. Хм, да видимо ко су они. Јеврејин, Немац и гле, Хрват. Држићева подела је и пророчка јер је Хрват слуга Немца који се и зове Немац (Тудешко). А Хрват има име, сходно изгледу, Гулисав. Будући да је сав исцепан, огуљен, у ритама.

Можда ће једног дана, могуће после неке нове сезоне ратова, нека будућа Србија или Савез Српских Земаља, имати памети да српске писце и српске научнике постави тамо где им је и место, у српски пантеон. Свебожје.

Називати ренесансне и барокне Дубровчане Хрватима је заиста смешно. Трагикомично. Узмимо пример познатих старогрчких филозофа. Они су, гле чуда, живели у великом броју изван данашње Грчке. Упркос нетрпељивости између Грка и Турака, још се није чуло да су Талес, Хераклит или Херодот Турци. Исто важи и за Емпедокла, Зенона и Архимеда. Јесу ли они Италијани?  Наравно да нису.  Али нашим суседима је стид непостојећа особина.

Ово су Аустроуграски статистички подаци с краја деветнаестог века. Из 1890. године о Дубровнику. У самом граду постоји 6405 римокатолика и 515 православаца. Посебно је занимљив податак о језику односно говору у кући. Српски говори 5823 Дубровчана, италијански 677, маџарски 384, немачки 263, чешки 48, словенски 19 и пољски 6. Хрватски у подацима не постоји.

Dubrovnik 1897

После овога, тек ми је сад јасно, зашто се први дубровачки пароброд звао…    …па добро, рећи ћу вам: Милош Обилић.

Прочитај без интернета:
81 глас