Теза о томе да се људска цивилизација развија у прогресивном смеру, се не потврђује. Древни извори показују да су ратови протицали по веома жестоким правилима, а статистика говори да су главне жртве рата били учесници непосредних борбених сукобљавања. Међутим, у ХХ веку су се искристалисале две тенденције. Као прво, то је тенденција генералног увећања жртава рата уопште. Као друго, све је већа непропорционалност увећања жртава међу цивилним становништвом. Истовремено се умањује број жртава међу војним персоналом. Почетком ХХI века појављује се парадокс: за време рата најбезопасније место постаје… армија. Данас се већина ратова уопште не води између армија, него између наоружаних бандита против цивилног становништва. Масовни терор према цивилном становништву – карактеристика је новог века.

Данас се међународна заједница суочава са читавим низом такве врсте оружаних сукоба. Међутим, нема никаквог реалног кажњавања криваца за те ратове. Разлог за то је да се ратови такве врсте добро потхрањују, а понекад и организују од самог почетка, од стране страних сила. Чак и тада, када се, рекло би се, стварају специјални међународни судови за кажњавање криваца у овом или оном оружаном сукобу, показује се да ти судови немају јурисдикцију у односу према онима који су те ратове започели! Таква је, на пример, лицемерна идеја о стварању Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ). Тај трибунал је добио јурисдикцију да суди лицима који су одговорни за чињење злочина, почињених за време рата на територији бивше Југославије. Међутим, јурисдикцију у односу на оне који су рат започели – МТБЈ није добио! Испада да је последњи међународни трибунал који је судио онима који су распирили рат, био Нирнбершки и Токијски трибунал 1945-1946 године!

Данас се у свету води десетина оружаних сукоба. Неки од њих су на првим страницама новина (Сирија, Јужни Судан), – док друге нико и не помиње (Јемен). Но, ни један од тих сукоба се није завршио кажњавањем криваца.

У вези с тим треба истаћи посебан догађај који се одиграо 21. септембра. СБ ОУН је донео резолуцију у односу на рат који води организација под називом Исламска држава Ирака и Леванта (ИДИЛ) – познатија у медијима као „Исламска држава“. Шта је необично у тој резолуцији? Јер СБ је донео већ неколико резолуција у односу према ИДИЛ.

Необичност ове резолуције је у томе што је први СБ ОУН наложио прикупљање доказа за међународне злочине које је починила ова организација.

СБ ОУН је истакао да ИДИЛ представља својеврсну „глобалну претњу међународном миру и безбедности, пошто врши терористичке акте, проповеда идеологију насилног екстремизма, наставља са грубим систематским и масовним нападима на цивилна насеља, крши норме међународног хуманитарног права и гази људска права, посебно у односу на жене и децу, у том смислу и из разлога религиозних или етничких мотива, и остварује врбовање и обуку иностраних бојевика-терориста од којих стижу претње које увлаче у сукобе регионе и државе-чланице“.

Међу злочинима ИДИЛ-а наводе се убиства, отмица људи, држање талаца, напади терориста-самоубица, претварање у робље, продаја невеста или друге варијанте закључивања принудних бракова, трговина људима, силовање, претварање у сексуално ропство и други облици сексуалног насиља, врбовање и коришћење деце-војника, напади на животно важне објекте инфраструктуре, а такође и уништење објеката културног наслеђа, у том смислу и места са значајним археолошким налазиштима и незаконита трговином културним вредностима.

Ови злочини се квалификују (или могу бити квалификовани) као ратни злочини, злочини против човечности или геноцид. Поред тога, у резолуцији се истиче да ти злочини нису „побочни ефекат“, нису случајност, него „део идеологије и стратешких циљева“ ИДИЛ-а и користе се од стране ИДИЛ-а „у својству тактике терора“.

Резолуција је утврдила да је неопходно позивање на одговорност чланова ИДИЛ-а. Посебно оних међу њима који носе највећу одговорност. Међу таквима су наведена како лица на руководећим позицијама (међу које спадају и регионални командири као и представници средњег командног кадра), тако и лица која су дала наређења о чињењу злочина и починила их.

Резолуција налаже Генералном секретару ОУН да оснује Истражну групу на челу са Специјалним саветником за подршку националним напорима усмереним на позивање на одговорност чланова ИДИЛ-а. Задатак Групе ће се огледати у прикупљању, чувању и обезбеђењу чувања доказа у Ираку које је починио ИДИЛ делујући у Ираку, који могу бити квалификовани као ратни злочини, злочини против човечности и геноцид.

Резолуција је донета у вези са молбом владе Ирака. Почетком септембра власти Ирака су упутиле писмо у СБ са молбом за пружање помоћи „с тим, да би ми могли да се окористимо међународним искуством у оквирима наших напора по питању кривичног гоњења терориста ИДИЛ-а“. Међутим, влада Ирака је саопштила да ће разрађивати пројекат одговарајуће резолуције са владом… Британије.

У резолуцији се не једном истиче да ће се делатност Истражне групе остваривати уз строго поштовање суверенитета Ирака. Али низ тачака резолуције дају основа да се сумња у планове о интернационализацији будућих судских процеса. Тако је, на пример, у пуномоћјима Специјалног саветника уврштен и задатак да „помаже позивању на одговорност ИДИЛ-а за све незаконитости почињене „свуда у свету“. А државе које су пострадале од терора ИДИЛ-а позване су да пружају такву информацију Истражној групи. Све то говори о томе да у плановима „међународне заједнице није у првом плану (и не толико) помоћ у спровођењу националних судских процеса у Ираку, него, можда и стварање међународног трибунала или интернационализованог („хибридног“) суда.

Очигледно схватајући куда ветар дува, руски представник у СБ ОУН (тога дана то је био Г.М. Гатилов, заменик министра иностраних послова Русије) је приметио да у садашњим условима, заједно са војним притиском на ИДИЛ приоритетни значај добија рад националних кривично-правних механизама, заснованих на универзално признатим стандардима. Резолуција Савета тражи да се не дозволи то, да терористи добију и најмању могућност избегавања правосуђа. Важно је да би сви њихови злочини ма којој категорији припадали, и пре свега баш терористички акти, повукли за собом неминовно кажњавање, пропорционално тежини злочина. А. Гатилов је истакао да Русија разматра тек донету резолуцију, у контексту кривичног права Ирака, а не међународног хуманитарног права.

 

 

 

 

 

51 глас