Појава стотина хиљада избеглица и миграната из Африке и земаља Блиског и Средњег Истока у Европи је створила читав низ линија супротстављених једна другој и чворишта за конфликте који су се још до скора чинили скоро немогући. Мађарске власти су се оштром критиком обрушиле на Аустрију и још више Немачку зато што, по њиховом мишљењу, свесно маме избеглице и тако Мађарску претварају у „пролазно двориште“. Реторика Виктора Орбана, мађарског премијера, постаје све грубља, као да нас враћа у време од пре сто година, препуно компликоване колизије у узајамним односима Аустроугарске и Немачке, као и тихог супарништва Беча и Будимпеште.

Још врелије страсти бесне у Скандинавији, где је све очигледнија супротстављеност Шведске и Данске. Рекло би се да шведске власти пристају да прихвате избеглице и мигранте, али истовремено покушавају да им затворе приступ преко шведско-данске границе, оптужујући Копенхаген да тежи да „изађе сув из воде“ преко леђа својих северних суседа.

Међутим, суштина проблема је у шведској принципијелној неодлучности и у вези са билатералним односима са суседима, и преко градње препрека на сопственим границама. И једно и друго неизбежно наилази на норме и принципе које су европске земље у претходним периодима саме понудиле Европској комисији и другим институцијама Европске уније. Зато данас оне не могу чак ни да претендују да у оваквим ситуацијама самостално воде политику. Како то показује искуство – незадовољство властима које се појављује с времена на време у Мађарској, Грчкој или Чешкој – показује да степен самосталности ове или оне државе унутар постојећег евроинтеграционог модела тежи нули. А самим тим, за ефикаснију борбу за сопствене националне интересе неопходни су или преиспитивање наведеног модела, или његово извођење ван оквира саме државе уз смену национално-државне елите на власти.

Колико је вероватан сличан развој догађаја у данашњој Европи? „Гуру“ америчке геополитике Збигњев Бжежински је још крајем деведесетих писао о задатку „националистичког антагонизма који је стајао пред Европом“. Данас може да се говори да сама Европска унија својом политиком не само унутар ње, већ и изван њених граница, фактички обнавља наведени антагонизам и на међудржавном, и на државном нивоу сваке земље појединачно.

Национални обавештајни савет САД, близак америчком обавештајном миљеу, још пре неколико година прогнозирао је да ће до 2015. године у европским земљама живети до 30 милиона муслимана (у том тренутку их је било 18 милиона). Наведена процена се базирала на тадашњем нивоу миграције и показатељима раста броја становника преко наталитета и није могла да претпостави садашњи миграциони талас. Међутим, и тада су експерти већ ударали у звона. „Све већа концентрација муслимана може да доведе до заоштравања напрегнутости и дестабилизације ситуације“, прогнозирали су аналитичари америчког Националног обавештајног савета.

Јасно је да су те претње данас много јаче. Према прорачунима немачке радиостанице Deutsche Wellе, само у овој години „у Немачкој може да затражи политичко уточиште од 800.000 до милион људи. Сматра се да ће га половина њих и добити“.

„Прихватајући избеглице из земаља које су захваћене ратом, Немци полазе од хуманитарних и моралних разлога, при том мало мислећи на могуће последице онога што се дешава“, констатују немачки експерти.

Истина, има Немаца који са прагматизмом који им је као нацији својствен, већ покушавају да израчунају какву ће корист моћи да стекну од таласа избеглица и миграната. „Експерти су одавно зазвонили у звона: да би се сачувао данашњи стандард Немачке неопходан је јак и врло широк доток емиграната, јер ће се до 2030. године немачка економија сударити са мањком од 10 милиона радника“, наводи поменута радиостаница.

Такве процене нису неосноване, али управо оне омогућују да се предвиди даље заоштравање супротности у самој Европској унији. Проблем је у томе да ако још пре пар година у Европској комисији уопште није постојао јасан план за реаговање на изазове миграције, данас може да се говори о правом клинчу у који су упале и одлуке и норме ЕУ. Са једне стране Брисел и поједине земље-чланице ЕУ већ се по навици позивају на Даблински споразум, који одговорност за пријем миграната ставља на прву земљу у којој су се мигранти нашли пошто су ушли у Европску унију. Са друге – предлози Европске комисије о организовању система квота обавезује све који учествују у том систему да прихватају избеглице и мигранте и да на себе преузимају њихове трошкове.

Таква колизија за владе главних земаља ЕУ (у првом реду Немачке, Француске и Аустрије) отвара широк простор за манипулације, омогућујући им да прихватају само оне избеглице и мигранте који задовољавају њихове „производне“ услове, и да шаљу назад у Мађарску, Хрватску, Словачку, Чешку и друге државе све оне, који им не одговарају.

Европске власти се не либе и да отворено, цинично, тргују квотама. Тако је Шпанија, према подацима португалских извора, као одговор на молбу Европске комисије да прихвати 5849 избеглица, израчунала (са прецизношћу од једног човека) да је спремна да прими само 2749 људи.

Све су оштрије противуречности и у редовима владајућих елита. Питање избеглица све више мучи и владину коалицију у Немачкој. Пошто су власти Минхена оцениле да је број избеглица које су стигле у тај град само у току протеклог викенда премашио цифру од 40.000 људи, главни град Баварске је дигао невиђену узбуну. Та федерална земља је разместила приближно две трећине свих избеглица које су до тада стигле у Немачку, а драматични кадрови из околине главне железничке станице у Минхену су шокирале активисте локалног Хришћанско-социјалног савеза. Њихов лидер Хорст Зехофер је изјавио да је одлука Ангеле Меркел да се без контроле у њихову земљу пропусте избеглице и мигранти из Мађарске – „погрешна“. А министарство унутрашњих послова друге федералне земље – Мекленбург- Предња Померанија је позвало да се одмах предузму мере ради супротстављања „неконтролисаном доласку избеглица“, јер иначе већ кроз недељу-две у тој федералној земљи једноставно више „неће бити места“.

По страни од дискусије није остао ни представник Немачке у Европској комисији Гинтер Етингер. Отворено покушавајући да сачува „лице Брисела“ он је предложио да се за решавање проблема избеглица промени немачки устав. Садашња редакција немачког Устава, по његовим речима, не омогућује да се оперативно одбијају избеглице из такозваних „сигурних земаља“ и да се враћају кући. „Основни закон може да се промени тако да процедура доношења одлука о давању прибежишта иде много брже него до сада“, сматра Етингер, који у владиној коалицији Немачке заступа CDU Ангеле Меркел.

Међутим, проблем је у томе што највећи део избеглица и миграната који се упутио у Немачку долази из оних других, несигурних земаља. И ако је могуће да Етингеров предлог постане још ефикаснији како би се становници Малија или Сенегала послали назад у земље из којих су дошли, шта да се ради са Сиријцима и Ирачанима који су по вољи САД и руководства Европске уније постали таоци геополитичких игара и борбе за поновну поделу утицајних сфера?

У суштини – садашња криза је расветлила четири основне слабости Европске уније.

Прва је неспособност да се води самостална спољна политика, издвојена од интереса САД. То се односи и на Северну Африку, и на Блиски Исток, и на Украјину, и на Русију.

Друга је непостојање реалног прогнозирања развоја ситуације и способности да се предузимају превентивне мере.

Трећа је чињеница да у арсеналу Европске уније не постоје јасни механизми и правне норме за решавање проблема избеглица и миграната. Они који постоје нису само неефикасни, већ су директно противуречни једни другима, тако да паралишу процесе реаговања.

Четврта слабост је она која чува дубинске противуречности у редовима саме организације, како у њеним централним органима и националним владама, тако и међу чланицама ЕУ појединачно. И очигледно је да, да би се те слабости превазишле и Европска унија извела на нови ниво схватања ситуације, ни садашње руководеће елите, а тим пре ни бриселска бирократија, једноставно – нису способни.

Прочитај без интернета:
11 гласовa