Без обзира на огромно преимућство владајуће коалиције СНС и СПС у социолошким истраживањима, предстојећи ванредни парламентарни избори који ће се одржати 24. априла у тој земљи, скривају доста интигра. А главна интрига повезана је са сложеним процесима који се одигравају у опозиционом блоку.

Прва интрига. Да ли ће доћи до тријумфалног повратка лидера СРС Војислава Шешеља на подијум Народне Скупштине Србије? За време које је провео под истрагом у Хашком трибуналу, српски политички рељеф је претрпео озбиљне промене, од којих је главна постало преформатирање ДСС и појава покрета “Двери Српске”. Излазећи на ове изборе као јединствен блок, ДСС и “Двери” су способни да искористе у својим интересима две кључне особености својих брендова – политичку традицију и искуство ДСС које води још из времена кад је Војислав Коштуница био премијер (до дан данас високо оцењиван у Русији) и мобилност “Двери” – које су уистину постале гутљај свежег ваздуха у српској политици последњих година. Још пре неколико недеља коалиција ДСС -“Двери” је у испитивањима добијала око 8% гласова, међутим, после уласка у игру Војислава Шешеља, дошло је до закономерног претицања гласова у опозиционом блоку. [www.nspm.rs/hronika/cesid-za-sns-bi-glasalo-53-gradjana-srbije.html]

Међутим, представнике ДСС и покрета “Двери Српске” ми ћемо ипак видети у новом саставу парламента Србије – а такође и посланике СРС. Ослобађање Војислава Шешеља – који је практично једини од кључних српских оптуженика пред Хашким трибуналом могао да победи тај судски орган – одмах је подигло рејтинг његове партије на неопходни ниво за пролазак у Народну Скупштину (8,2%) [www.danas.rs/upload/documents/Dodaci/2016/Dnevni/danas_srb_01.pdf]

Друга интрига. Да ли критичари садашњих српских власти могу реално да се уједине у саставу парламента, како би наступали са заједничких позиција? У претходном сазиву Скупштине такве могућности у њих није било. Овај пут ће, изгледа, састав парламента бити шароликији. У својству потенцијалних савезника радикала, ДСС и “Двери” могу се сматрати присталице покрета “Доста је било” екс министра економије Саше Радуловића, а такође у одређеним ситуацијама и неки посланици из Демократске партије. Разуме се, у случају проласка посланика и тих и других партија у Народну Скупштину. У збиру то може акумулисати од 20 до 25% гласова – што би дозволило постојање утицајног блока у парламенту који би опонирао владајућој коалицији по тако осетљивим питањима за српску јавност као што су социјално-економски преображај, узајамни односи земље са ЕУ и НАТО пактом, а што је најважније – српско-руским односима.

Интрига трећа. Како ће се понашати власти Србије у случају очекиване победе напредњака и социјалиста? Могу ли они преодолети саблазни да се искористи та чињеница као карт-бланш за спровођење једностраног курса у оквирима евроинтеграција – или ће почети више уважавати мишљење опозиције? Одговор на то питање у значајној мери зависи од позиције и политичке тежине председника Томислава Николића, који треба да држи кормило српског брода од прекомерних реверса у западном правцу.

Отворено пробриселски курс садашњег кабинета Александра Вучића изазива тим већу сумњу, што и у самим западним престоницама веома скептично гледају на садашњу, а поготово будућу улогу ЕУ у светским пословима. “Европа у овом моменту није глобална сила и тешко ће то постати у будућности” – такву пресуду општеевропским структурама је изнео ових дана нико други него Збигњев Бжежински, који није само из прича упознат са расположењем које царује у блоку архитекти “Новог светског поретка”. [www.the-american-interest.com/2016/04/17/toward-a-global-realignment/]

У насталој ситуацији вишевекторски спољнополитички курс и узајамноугодан развој односа са свим институцијама на евроазијском простору, не представља једноставно приоритет за Србију, него суштински једино могући спољнополитички избор.

Међутим, за реализацију тог курса неопходни су реални кораци у плану продубљења односа са Русијом и посебно, регулисања тих спорних ситуација које су за последњих неколико година, на жалост, успели да се накупе у билатералним односима. Једна од таквих ситуација и даље је практичан отказ српске стране да потпише споразум о имунитету и привилегијама за Руско-српски хуманитарни центар у граду Нишу. Притом је руска страна у овом питању заузела максимално гипку позицију. Москва не инсистира на омогућавању одговарајућег имунитета свим сарадницима Центра. Поред тога, у Русији подвлаче да овај Центар не сматрају војним објектом, него важним средством пружања садејства Србији и другим земљама Балкана у преовладавању последица природних катаклизми, а такође и разминиравања територије. Међутим, упорна тежња премијера Вучића да промовише САД и НАТО практично блокира налажење жељених резултата и у коначном резултату отежава делатност самог Руско-српског хуманитарног центра. У Русији као и раније сматрају – како је 1. априла истакао руски министар иностраних послова Сергеј Лавров на заједничкој конференцији за медије са Ивицом Дачићем – да ће још пре посете Београду шефа руске владе Дмитрија Медведева “бити завршен процес припреме одговарајућег међувладиног споразума – исто тако стандардног споразума какав је Србија недавно потписала и ратификовала са НАТО пактом у односу потенцијалних догађања на српској територији са учешћем држављана из земаља Алијансе”. [www.mid.ru/maps/rs/-/asset_publisher/GLz7aPgDnSfP/content/id/2196346]

Аналогне тешкоће постоје и у питањима трговачко-економских узајамних односа. Уместо да се искористи садашња ситуација у односима Русије и ЕУ и нарасте присуство српских компанија и инвестиција на руском тржишту, у Београду пристају на снижење обима двостране робне размене. Према подацима руске стране, у 2015. години она је износила 22,9% у поређењу са 2014. годином. [www.rbc.ru/politics/10/03/2016/56e1899a9a79477df24bb45f]

Сва та и многа друга питања – а посебно даљи пројекти по линији Међувладиних комисија и Комисија по војно-техничкој сарадњи – треба да решава већ нови састав Народне Скупштине и није искључено, са видно промењеним саставом српске владе. И даља судбина руско-српских односа биће у директној зависности од способности све три гране власти у Србији – председника, владе и парламента – да дејствују у оквирима национално-државних интереса, а не по указима из Вашингтона и Брисела.

32 гласa