Резултати парламентарних избора који су 7. јуна одржани у Турској створили су нову политичку климу у тој земљи. Победа Партије правде и развоја, која је наступала као главна потпора председнику Реџепу Тајипу Ердогану, није била тако убедљива како су очекивале њене вође.

Ако сумирамо гласове које је скупила опозициона Народно-републиканска партија, Партија националне акције и прокурдска Народно-демократска партија, онда видимо да они комотно могу формирати владајућу коалицију.[1] Међутим, противуречности између турских националиста и Курда, такав сценарио чине мало вероватним – у крајњем случају, бар у овом тренутку. Са друге стране, присталице Ердогана су скупиле око 41% гласова и тај резултат им, по броју места у парламенту, даје скоро дупло преимућство над другопласираном Народно-републиканском партијом Кемала Киличдароглуа. То значи да је прилично превремено отписивати Ердогана, признатог мајстора унутарполитичког маневрисања и вишепотезних спољнополитичких комбинација. И премда је влада Ахмета Давутоглуа (садашњег шефа Партије правде и развоја) у складу са нормама домаћег законодавства већ поднела оставку, ни једу од варијанти нове конфигурације власти за сада не треба губити из вида. У међувремену је Председник Ердоган захвалио кабинету Давутоглуа и замолио га да “извршава обавезе премијера до формирања новог кабинета у недељу изабраног парламента”.[2]

Уочи избора је аналитички Центар за међународне стратешке анализе (ISA), који се налази у Луксембургу али има тесне везе са америчким политичким естаблишментом, као главни проблем који сада стоји пред Турском навео “постојање безбројних изазова око њених граница”. “Оно што данас најмање треба Турској – јесте слаба и подељена влада”, каже се у извештају те организације.[3]

Веома тачна оцена, имајући у виду да је управо турски фактор у великој мери данас кључан за формирање нове архитектуре регионалне безбедности – како војно-политичке, тако и енергетске. И са ове тачке гледишта, конфигурација нове владајуће коалиције у Турској једва да може утицати на те пројекте у којима Анкара жели да узме активно учешће. Зато што се они као прво опиру на очување у целини чврсте позиције председника Ердогана, а као друго, на објективан карактер националних интереса Турске који јој диктирају потребу да спроводи мултивекторски спољнополитички курс, са ослонцем, између осталог, и на Русију.

По том питању посебна пажња у скорије време ће бити прикована за реализацију пројекта “Турски ток”. И, како показује информација обнародована 9. јуна на конференцији за новинаре коју је одржало руководство ОАО “Газпром” у Москви на тему “Извоз и повећање поузданости испорука гаса у Европу”, нема основа за страховање по питању реализације споразума, независно од личности новог (или старог) шефа турске владе. Како је истакао заменик председника управе “Газпрома” Александар Медведев, у руској компанији су уверени у “одсуство ризика” по изградњи “Турског тока”. Према речима Медведева, концерн је већ потписао споразум са приватним увозницима гаса Турске, комерцијални споразум са турском компанијом Botas Petroleum Pipeline Corporation и међувладин споразум са Турском може бити потписан до краја јуна 2015. године.[4]

Притом, требало би имати у виду да управо Турска, као и Немачка, представља најкрупнијег увозника руског гаса. Конкретно, током 2014. године гасоводом “Плави ток” и Трансбалканским гасоводом “Газпром” је испоручио Турској 27,3 милијарде кубних метара гаса. Немачка је у истом периоду купила од Русије 40,3 милијарди кубних метара гаса. Потом иде Италија (21,7), Велика Британија (15,5) и Француска (7,6).[5]

Да би се прикључили руско-турској гасно-транспортној инфраструктури, код европских потрошача је остало резерве до краја 2019. године. Александар Медведев је у име “Газпрома” поново потврдио да после 2019. године и истека важећег споразума о транзиту руског гаса у Европу преко територије Украјине, европски купци гас могу добијати по три маршруте. Прва је “Северни ток” – чији капацитет се у суштини користи на половину због дискриминаторске позиције (у односу на своје потрошаче) Европске комисије. Други пут је већ сада максимално искоришћена маршрута преко територије Белорусије. И на крају, трећи пут је гасовод “Турски ток”. Према оценама стручњака, потребе Европе (без Турске) за руским гасом могу у ближем периоду износити отприлике 80-100 милијарди кубних метара годишње. Сходно томе, капацитети “Турског тока” су разрађени уз узимање у обзир ових фактора. На испоруке у Европу се могу прикључити три од четири крака гасовода, укупног капацитета 47 милијарди кубних метара гаса годишње.

Међутим, европски партнери не треба да забораве да је, предлажући свима да играју по правилима Трећег енергетског пакета ЕУ, Брисел сам себе принудио да гради одговарајуће гасно-транспортне капаците од чворишта на грчко-турској граници. У вези са “Јужним током”, “Газпром” је намеравао да на себе предузме значајан део трошкова за ове намене. Међутим, ЕУ је заправо себе поставила у позицију познате жене подофицира која је сама себе ишибала – и затражила је од “Газпрома” да се не бави питањима транспорта. Сада ће сами Европљани морати да решавају та питања на рачун националних буџета, антикризних фондова ЕУ и других извора, и без тога истањених у кризним условима.

У насталој ситуацији, своју значајну и независну реч треба да изнесу и земље југоисточне и централне Европе. На централноевропском тржишту око 70% потребног руског гаса иде преко три државе – Пољске, Словачке и Мађарске. И због тога антируске политичке игре Брисела јаче од свега ударају баш по Варшави, Братислави и Будимпешти.

А даље у одговарајућем списку главних потрошача руског гаса иду Бугарска и Србија – које су се изгледа толико замрсиле у сопственој спољнополитичкој оријентацији да ризикују да потпуно остану без гаса.

Тако да се у овом тренутку оцртава следећа слика. Турски бирачи су гласали за промене унутар своје земље, али на спољнополитичком плану се интереси и приоритети Анкаре вероватно неће суштински мењати. А европске “усијане главе” не би требало да рачунају на пукотине унутар руско-турског енергетског партнерства. Било би им паметније да се баве сопственим проблемима.

Шефови западних земаља који су се ових дана окупили у Берлину могу да не схватају ову позицију. Међутим, чак и њихови донедавни истомишљеници из земаља централне Европе признају очигледност. На пример то, да се “центар гравитације економске моћи премешта у земље БРИКСА, то јест Русију, Кину, Индију, ЈАР и Бразил, које данас имају 56% удела у светској производњи, у њима живи 85% становника кугле земаљске. Поред тога, они имају 70% светских девизних резерви”, указује се, између осталог, у чешком часопису Parlamentnilisty.cz.

И не би било згорег да закључак који износи ово издање чују и присталице евроатлантизма у Србији и другим земљама региона:

“Г7 се претвара у главну идеолошку базу западног света у његовој борби против Русије и њених савезника из формирајућег политичког Истока (то јест, земаља БРИКСА). И јасно је да се данас без војно-политичког тандема Русија-Кина, коме је Запад удахнуо живот због сопствених глупости, не може решити ни једно озбиљно међународно питање.

И све док ратничке говоре против Русије буду изговарали једни за другим чланови клуба Г7, а Обама и компанија буду призивали да се појачају санкције против Русије и разместе ракете по европском континенту, догађаће се демонстрације активиста не само против рата, него и против тог уједињења које у очима протестујућих – па и свих разумних људи – изгледа непожељно…”

[1] secim.aa.com.tr/indexENG.html

[2] www.fondsk.ru/news/2015/06/09/kabmin-turcii-podal-v-otstavku-33763.html

[3] www.isa-world.com/news/?tx_ttnews%5BbackPid%5D=1&tx_ttnews%5Btt_news%5D=104&cHash=518cd26ec943b487f07

[4]  www.rbc.ru/rbcfreenews/5576b7459a79471a24c3affe

[5] www.gazprom.ru/f/posts/29/787878/background-press-conference-2015-06-09-ru.pdf

Прочитај без интернета:
9 гласовa