Мучно је како данас изгледа власт у Србији. Но, ни оно што је опозициона алтернатива, нажалост, не делује боље.

Свако ко је гледао телевизијски пренос конституисања Скупштине могао је да запази непримерено понашање посланика владајуће странке. Уместо нормалне парламентарне расправе и договора са опозицијом, напредњаци су галамили, свађали се са осталима, вређали и вербално кидисали на свакога ко би се усудио да изговори нешто што се СНС не свиђа.

Не сећам се када је власт, за ових четврт века обновљеног парламентаризма у Србији, била у тој мери агресивна према опозицији као сада (В. Ђукановић: „Посланичка група СНС-а је веома борбена и њу чине млади људи који су жељни доказивања и спремни да се боре“).

Опозициони посланици су, суштински, проглашени политичким, личним и, најзад, народним непријатељима („продају се за тањир пасуља“, квалификовао их је В. Ђукановић). Против њих све је постало дозвољено. Тако се напредњаци према опозицији нису односили као према важним учесницима демократског процеса – чак ни као према неком ко има право на елементарно, људско, достојанство. Они су се према опозицији владали као према крпама које могу да се без последица газе.

Штавише, „млади“ и „борбени“ напредњаци су се доказивали, готово такмичили – ко ће бити дрскији, агресивнији и осорнији према опозиционим колегама из скупштинских клупа. Коме су се они доказивали? И ко је у владајућој странци направио атмосферу да си бољи напредњак што се примитивније односиш према опозицији? Одговор на ова питања ваљда зна свако ко макар површно прати политику у Србији.

То истински јесте обеспокојавајуће. Поготово са становишта демократског разрешења политичких и других конфликата у Србији. Једнако као што је обеспокојавајући и расплет афере „Савамала“.

У вези с тим, премијер је, најзад, признао да је за скандал у Херцеговачкој крив „врх градске власти“. Но, уместо да одмах уследи оставка градоначелника – што је логично у демократском друштву – Вучић се сутрадан демонстративно појавио са Синишом Малим („А, ти Синиша, са мном, у инат овима који би да те стрељају“). Такође је оне који захтевају казну за одговорне наново назвао „политичким мешетарима“, „преварантима“ и „нерадницима“, да би за жртве рушења рекао како је само „погрешио што их је назвао криминалцима“, али „да је свакако реч о преварантима, који су радили против државе“.

Тако смо и даље тамо где смо били пре тог премијеровог обраћања. Свако ко има некретнину на солидном месту требало би да припази да га власт не прогласи „преварантом који ради против државе“, те да му не пошаље некакву маскирану паравојску да га избаци (и да још читаву улицу стави под привремену окупацију, док полиција држи главу окренуту на другу страну). А када се јавност запита – „Шта то би?!“ – онда да власт жртву прогласи суштинским кривцем, а критичаре из јавности „мешетарима“ и „нерадницима“.

Но – сада да пређемо на опозицију – ни вођи „грађанског покрета против режима“ тешко да уливају нарочито поверење. У суботу је „Не да(ви)мо Београд“ на улице извео 20.000 протестника. То је, свакако, најмасовнији и најуспешнији протест против режима – далеко масовнији и успешнији него после Бриселског споразума.

Али, вођи тог протеста, иако се успешно дистанцирају од странака, нису, нажалост,  у стању да изађу из идеолошког миљеа „друге Србије“. Погледајте само ову фотографију на којој седе за истим столом са Динком Грухоњићем (под заштитним знаком НДНВ) и насмејано објављују стварање некаквог „Грађанског покрета Србије“. И помислите – шта заправо значи то да, своје обраћање јавности, вођи „Грађанског покрета Србије“ завршавају ускликом „Смрт фашизму!“?

„Добро“, рећи ћете, „Смрт фашизму односи се на Вучићев режим који се оптужује за пузајући фашизам“ (рецимо, у овом тексту, у листу Данас).

Но, будимо озбиљни: ма шта мислили о Вучићу и СНС, овај режим ипак није фашистички. Зато је викање „Смрт фашизму!“ на Вучића којешта. Такође, у Србији не постоје озбиљније манифестације фашизма да би било ко морао да узвикује антифашистичке пароле.

Да се не лажемо, у данашњој Србији против „фашизма“ најчешће безразложно галаме управо они који сами имају тоталитарне и антидемократске амбиције. А то су, по правилу, идеолози и бојовници „друге Србије“.

О томе сам више пута писао (овде, овде или овде). Ти би бојовници сваког истинског демократу који не мисли што и „друга Србија“ најпре прогласили „популистом“ и „националистом“, па затим „екстремним десничарем“, и на крају „фашистом“.

И сам сам то вишекратно доживео. Рецимо, власник Е-новина много пута ме је оптужио за „фашизам“, претећи да ће, уколико ме још некада позову на неку трибину, „доћи и ишамарати фашисту“. А један од угледника Пешчаника у истом тексту најпре ме је прогласио „десничарем“, па „екстремистом“ и на крају „фашистом“.

Требало би имати у виду да „друга Србија“ не само да задржава ексклузивно право да јавне личности дисквалификује као „фашисте“. Она проповеда како је „антифашизам једина идеологија којој су наука у прошлости и рационална морална филозофија одобриле сва употребљива средства“ (тј. убиство, силовање, лагање – све је то дозвољено у борби против „фашизма“).

По тој идеологији „у историјском, политичком, друштвеном и етичком смислу – не постоје жртве антифашизма. Другим речима, све жртве у Другом светском рату, па и оне у Хирошими, биле су жртве – фашизма“ (тј. када „антифашиста“, у борби против фашизма побије 100.000 жена, деце и стараца, убијени су заправо „жртва фашизма“?!).

А како је објаснио један други аутор у Пешчанику, „фашисти и неонацисти нису само они који исписују кукасте крстове. Ту има салонског фашизма, мисаонога, ту су наше катедре, ту су наши писци, новинари“. Све је то, наравно, „хитлеровски накот и са хитлеровским накотом нема дијалога“ – „дубина мисли и ширина душе нацисте може се прецизно измерити само куршумом“.

„Фашисти!“, „Смрт!“, „Куршум!“ – то су, дакле, уобичајене активистичке лозинке „друге Србије“. Па, када се сада вођи „Грађанског покрета Србије“ дохвате управо тих лозинки, истинске демократе само подилазе ледени жмарци.  

Не мислим, наравно, да оних 20.000 људи који су у суботу протествовали против Вучића имају исте ставове као вођи „Грађанског покрета Србије“. И не мислим да и сами вођи желе да буду некакви екстремисти „друге Србије“. Али, њихова борба не сме да подразумева наивно препуштање превратничкој стихији. Рушећи Луја ХVI, превратници су најпре ликвидирали – политички, па  физички – монархисте, затим конституционалисте, па „умерене“, онда жирондисте, како би, на крају, монтањари кренули да требе све „неутралне“ и „сумњиве“.

Дакле, не могу да не приметим да је збиља глупо рушити Вучића, као носиоца ауторитарног режима, заједно са Динком Грухоњићем и уз галаму „Смрт фашизму!“. Нисам сигуран да је то наша црква у којој се молимо. It’s not our cup of tea.

Слажем се са онима који сматрају да би, у борби против насиља режима, требало да сарађују све поштене демократе – било грађанистичког, било патриотског уверења. Али, баш зато, већ сада – без обзира на претпостављене добре намере – треба указати на оно што смета.

Не стидим се што сам, већ током 2010. године, написао седам критичких чланака против СНС као „шарене лаже“ намењене националном делу јавности (ови чланци објављени су у мојој књизи Вишијевска Србија, стр. 261–294). Због те критике, између осталог, напредњачки пропагандисти из Печата, Видовдана и Стандарда оптужили су ме да сам „жути потајник“ у патриотским редовима (видети моју полемику с њима у књизи Транзициони скакавци).

„Горе од Тадића не може да буде“, говорили су. Убрзо се показало да може. Е, па тако – и од Вучића може да буде горе.

Зато – само полако и пажљиво. Они којима је стало до демократије и националног интереса разумеће да су сви савезници добродошли – осим оних који неком раде о глави. Не смемо бити параноични, али ни лакомислени. „Вријеме је мајсторско решето, пречистиће оно ове ствари“, каже Његош (Поздрав роду из Беча 1847).

   Па да видимо шта ће време показати.

50 гласовa