АНДРИЋ О АМЕРИЧКИМ ФИЛМОВИМА

Биле су седамдесете године 20. века. Иво Андрић, у разговору са књижевником Љубом Јандрићем, док су гледали телевизију, на којој је, пре ТВ дневника, био приказиван цртани филм, рече: “Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У сваком од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном, већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички, много су бољи пољски, чешки и руски филмови. Само њих, на жалост, ређе приказују на малом екрану. Оно што је мој пријатељ Монтерлан казао за амерички филм може мирне душе да се односи и на цртани филм који се све више запљускује преко океана: “Амерички филм!… Хоћете ли да повратим вечеру! Техничко савршенство у служби кретенизма, зар постоји већи грех против људског духа?“ (1, 278)

Велики србски писац јасно је осетио о чему је реч. Десило се оно чега се прибојавао Момчило Настасијевић, песник над песницима србског језика; а он је страховао од доба у коме ће читаво човечанство примати вештачке мелодије из неколико „емисионих врела“.  То ће, по њему, бити доба у коме ће настати матерња мелодија, онај битијни пој по коме ће човек, ако не зна ко је, доћи до свог идентитета.

Америка је, још у оно, Андрићево, доба, сасвим тријумфовала у културном рату на просторима бивше СФРЈ.

ТИТОИЗАМ И РУСОФОБИЈА У КУЛТУРИ

Бивши голооточанин, Чедомир Лифкић, психолог, у својој студији „Психолошки синдром Голи оток“, између осталог пише: “Паралелно са голоотачким синдромом јавио се и ширио руски синдром, као његов нераскидиви део и синдром. Руски синдром је, као и голооточки, у суштини почињао и завршавао се у пропаганди да све што је руско треба одбацити и да га треба забранити: није смела да се хвали руска уметност, књижевност, нису смеле да се певају и слушају руске песме, руски филмови су били потпуно потиснути западним, а у ресторанима и хотелима избегавало се чак да се служи и пије руска вотка. Свако ко се није придржавао ових писаних и неписаних правила, не само да је постајао сумњив, већ је позиван на саслушање и одговорност, проглашаван непријатељем, информбировцем! Масмедији, штампа и радио, стриктно су се придржавали ових упутстава и правила издатих од највиших државних и партијских органа; у пколи и на факултетима су се реформисали програми и преусмеравали у складу са текућим политичким и идеолошким потребама. Спорт и спортска такмичења са Русима и СССР-ом добили су политички и идеолошки значај  мржње и борбе за опстанак нације. Таква нагла и насилна преоријентација осећања једног народа према другом задирала је у најшире слојеве народа и најдубље сфере људске свести и људских осећања, била је шокантна и погубна, угрожавајући ментално здравље нације и њен колективни и индивидуални морал и етику.

У народу је овакво насилно преусмеравање осећања људи у супротном, непријатељском смеру, према дојучерашњим ратним савезницима и дојучерашњим пријатељима, са блиским словенским и православним народом, деловало колективно трауматски и фрустрирајуће. Власт није могла адекватно да препозна ова осећања код људи и разликује их од идеолошког и политичког опредељења за резолуцију Информбироа“(2, 133-134 )

То, дакако, не беше случајно.

КОКА – КОЛА СОЦИЈАЛИЗАМ

Радина Вучетић, ауторка књиге „Кока – кола социјализам“, уочила је снажну појаву американизације југословенске популарне културе шездесетих година двадесетог века. Она истиче да је у том периоду политичка елита САД настојала да, у борби против Совјетског Савеза, што више држава и народа привуче на своју идеолошку страну, да би, у будућности, могла да „американизује“ планету.

Настојавање титоистичке врхушке на томе да је Југославија нешто друго од „совјетског блока“, и да је у њој на власти „социјализам са људским лицем“,  довело је до убрзаног примања америчких уплива, који су, urbi et orbi, помагали тој истој врхушки да нагласи свој „либерализам“.

У области „високе културе“, „увожени“ су енформел, поп-арт, америчка „битничка“ књижевност, авангардно позориште, џез; за „широке народне масе“ били су ту Дизни, стрипови, кримићи, сапунске опере, „мека“ порнографија (тзв. „еротика“, која је у земљама Источног блока била забрањена). Наравно, Радина Вучетић уочава да је било дозвољено само оно што није доводило у питање титоистичку догму, коју је одано чувала УДБА. Да не заборавимо: ислужени удбашки крволоци, попут Крцуновог оданог сарадника Ратка Дражевића, усмеравани су да се баве производњом филмова, још једне потпоре Јутопији.(3)

Важно је напоменути да је читав јавни живот у Титославији на известан начин био „холивудизован“, и да је то чињено с непосредном дозволом режима. Партизански филмови и ТВ серије о НОБ рађени су у холивудском стилу ( треба видети дела попут „Валтер брани Сарајево“ и „Отписани“, па да се схвати о чему је реч.) Држава није жалила новца да за скупе пројекте ангажује Ричарда Бартона ( да глуми Броза ) или Орсона Велса. Били су, опет по наређењу врхушке, организовани и избори за мис република и мис СФРЈ.(4)

Београд је, први од социјалистичких престоница, имао часопис посвећен рокенролу. Мјузикл „Коса“ извођен је, у одломцима, на наводни Титов рођендан, 25. маја, за  „Дан младости“. Пила се пепси – кола и кока – кола, ношене су мини – сукње и џинс, а хипи – фризуре су доминирале. Појавили су се и супермаркети.

Живело се, једном речју, „јутопијски“.

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА КАО ДЕ(МО)БИЛИЗАЦИЈА

Жарко Видовић, водећи србски историософ, јасно је указивао на чињеницу да је титоизам био својеврсни „амерички“ комунизам. Јер, Броз је, обрачунавајући се са србским националним осећањем, вршио велики посао за англоамеричке интересе на Балкану: “Европски антикуомунизам (из доба хладног рата између две силе, САД и СССР) и европска србофобија су два узастопна кризна осећања; то је исти менталитет којем су потребна, један за другим, два трагоса (жртвена јарца, нап.В.Д.), комунизам и Срби, у којима се просто, као у показивом, телевизијски јасном трагосу, кристализује негативна заједница кризе./…/ Србофобија, уосталом, није ново кризно осећање. Она се „тренира“ и гаји још у време Другог светског рата; „тренирали“ су га немачки савезници и после Другог светског рата; “Цигани, Цигани“ је на стадионима био крик масовне жеље Хрвата да Србе из Крајине учине бескућницима, народом без завичаја. Као у рату: „Жидови, Цигани, Срби и пси!“. То кризно осећање србофобије било је једина реална садржина тито-комунизма: никаква заједница „братства-јединства“. У исто време је Запад, помажући тито-комунизам, био пуне четири деценије неосетно, али систематски припреман ту тито-комунистичку србофобију као истину о Србима и једину праву базу Југославије. Србофобијом је тито-комунизам крио геноцидну кривицу европских немачких савезница које су ратовале само против Срба у Југославији: Аустрија, Мађарска, Бугарска, Албанија, Кроатомуслимани и Хрватска./…/ Запад и данас наставља да крије геноцидну кривицу поменутих немачких савезница.“(5,145-146)

А американизација југословенске поп-културе служила је да отупи и умртви србско историјско осећање; јер, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу.

ЗЕМЉА ДЕМБЕЛИЈА

Титова Југославија је била Земља дембелија, рај за магарце из Колодијевог „Пинокија“. У њој се певало:“Ала волим овај режим, плата иде, а ја лежим!“; „Друже Тито, нешто бих те пито: “Да л` се смије женити са двије?“- „Буди вредан, па ожени седам!“…А кад се појавила телевизија, чула се, на основу визуелних утисака до јуче патријархалног становништва, и оваква „поскочица“: “Игра коло, куд погледаш – свукуд голо, ал` ни мени није криво, на једну сам намигиво!“

Није нимало случајно што и данас Александра Вучић, пред својим главним бирачким телом, пензионерима и људима у пензионерским годинама (а има их око четвртине у уморној и остарелој Србији) глуми Броза, и тврди да је учинио за четири године своје власти више него Тито у своје доба(6). Он их подсећа на „дембелијско“ доба њихове младости (част вредним рукама наших старих, али, идејно, многи од њих и даље живе под влашћу покојног маршала).

Отупели, лишени историјске свести, Срби су се нашли запањени кад је Титославија почела да се распада (хвала Богу, брзо су се сетили искуства Другог светског рата, па нису дали да их опет кољу)…То јест, како ми је давно рекла једна девојка из Книна: “Да није било Туђмана, не бисмо ни знали да смо Срби“…Што је важило за Србе преко Дрине, важило је и за Србијанце. И њихово освешћивање је почело захваљујући болним збивањима „рата за наслеђе“ покојне СФРЈ.

Међутим, још се нисмо сасвим освестили. Иако у огромној већини знамо шта је Вашингтон и куда води НАТО пут, „амерички сан“ у култури и даље траје. Ријалити програми, форматирани у англосаконској медијској клоаки, и даље господаре скученим умовима (а Вучић и његови настоје да се пред својим гласачима баш као ликови из ријалитија).

То ни Орвел није могао да смисли.

КОЈИ ЈЕ ПУТ ОСЛОБОЂЕЊА?

Колико год то неком чудно и утопијски звучало, ослобођење у нас може и мора почети не толико од политике колико од културе. Управо ту смо били поробљени, и управо одатле треба кренути ка раскивању окова. Узмимо, на пример, област филмског стваралаштва. Знаћемо да је Србија наша кад, између осталог, будемо видели да се снимају аутентични, а не србомрзачки, филмови о херојима устанака против туђина, о витезовима Албанске Голготе, о браниоцима Кошара 1999, о подвизима оних који су се уградили у темеље отаџбине. И кад уместо сатанистичких бљувотина будемо имали прилике да гледамо филмове о породици као стубу и тврђави народа. И то не треба да буду патетични, срцепарателни филмови, него једноставни, људски, аутентични, у којима ће се видети да живот има смисла, и да га је могуће живети истинито.

УЛОГА РУСИЈЕ У ОСЛОБОЂЕЊУ СРБА

Култура, образовање, наука – одатле почиње. Знам да је Русији у овом часу тешко, и да нема новца ни за многе од својих потреба, али, искрено и пријатељски, верујем да у Србији, кад су ове, кључне области у питању, она може и мора да улаже много више, јер ту живи народ који је воли и у коме има много прилике да покаже себе нову, стасалу за другачији пут, пут повратка богочовечанској људскости која је била руски (али и србски) идеал вековима. Треба не само доводити козачке хорове (то је одлично), и не само организовати појединачне сусрете и предавања (и то је сјајно), и не само радити у Београду (насушно је), него кренути по читавој Србији, и показивати ону Русију које смо жељни, Русију као алтернативу „америчком сну“ који планету претвара у кошмар, али Русију делатну и мислећу, која има нове обрасце за обнову друштава разорених американизмом (како је било на територији Трећег Рима у доба Јељцина, а како је тамо данас – то је једна од тема којом се, кад је информисање о Русији у питању, у данашњој Србији треба бавити, да би се и нама вратила нада – кад су могли Руси, можемо и ми, само ако сложно прегнемо ка слободи).        

Русија, сада и овде, на тлу централног балканског простора, комбинацијом државне и приватне иницијативе свакако може да отвори Универзитет који би младим Србима давао шансу да почну да живе пуним, аутентично европским (не евроунијатским) интелектуалним животом, као што може да, једном годишње, окупља све интелектуалце, ствараоце и издаваче који својим делом повезују два братска народа. Има много добрих идеја које се могу чути са свих страна, и које је могуће остварити. И колико год да је значајан руски центар за ванредне ситуације у Нишу, толико би биле значајне руске школе и Универзитет негде у Србији (не мора да буде у Београду, наравно!)

На тај начин, биће исправљена чудовишна неправда изазвана сукобом Тито – Стаљин, који се претворио у још једну манифестацију србофобије и русофобије, и који је довео до толиког отуђења између две православне културе. (То јест, зар су Тито и Моша Пијаде случајно одабрали Видовдан 1948. за одговор Стаљину или је то било навлачење србске заветне маске зарад копања вечног јаза између народа Светог Саве и Светог Сергија Радоњешког?)                                                                                                  

О томе, данас, дан заједничке победе над нацизмом, вреди мислити. Да останемо скупа у строју наших светих предака.

УПУТНИЦЕ:

1. Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем, Београд,1977.

2. Чедомир Лифкић, Мој Голи оток, Крагујевац, 2003.

3. Види: sr.wikipedia.org/sr/Ратко_Дражевић                        

4.Види: Владимир Димитријевић, Тито и сексуална револуција, у књизи „Мушкарац и жена пред тајном тела/ Православље и полност“, Београд, 2006, стр. 553-554)

5. Жарко Видовић, Суочење православља са Европом, Цетиње, 1997

6.www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic-za-tri-godine-uradio-sam-koliko-i-tito-u-bivsoj-jugoslaviji_714052.html

36 гласовa