Парламентарна демократија, као систем власти парламентаризма, који подразумева слободно изабран парламент од стране грађана, и који своју легитимност црпи из слободно изражене воље бирачког тела, које тако манифестује своју народну сувереност при избору државне власти, постала је само делимично политичка пракса у неким новонасталим државама на простору бивше Југославије.

Погледајмо на који начин се основни демократски принципи у изборној и парламентрној процедури примењују и поштују у БиХ.

Досадашња пракса у изборном процесу у БиХ углавном показује да постоји равноправност, што значи да на изборима могу учествовати сви грађани и да свако има само један глас. Слобода избора је загарантована тајним гласњем, али притисци нису искључени, као и недовољност информација релевантних за разумевање онога о чему се на изборима одлучује. Слобода изражавања, слобода размене и сучељавања мишљења и ставова нису увек присутни или омогућени. Активно бирачко право, односно право кандидовања сваког гласача и могућност алтернативе избора као такви углавном постоје (уколико занемаримо неспровођење Одлуке Уставног суда у случају Сејдић-Финци и самовољу Високог представника у БиХ). Дакле у БиХ у изборном процесу, поред основног већинског принципа, формално мање више постоје напред наведени критеријуми: равноправност, слобода, слобода информација, слобода изражавања, активно бирачко право и алтернатива.

Међутим, да ли у БиХ постоји нешто друго, за сам изборни процес важније, као и за формирање парламентране већине и органа власти, од напред набројаних стварних и формалних предпоставки изборног процеса? У БиХ, која се често оспорава и као географски појам, не постоји јединствен политички простор на коме би домаћи, унутрашњи фактори одлучивали о организацији власти и функционисању државних институција, без пресудног утицаја Канцеларије високог представника за БиХ (ОХР). Путем ОХР-а, у коме се концентришу, филтрирају и сублимирају ставови амбасада кључних земаља чланица Савета за имплементацију мира у БиХ (ПИК), бивају дерогирани скоро сви основни демократски изборни принципи, који важе у свим демократским земљама.

Знамо да је Високи представник одлучивао о томе да ли сваки грађанин БиХ може бити биран, односно могао је ускратити активно бирачко право. То је право одузимано оним кандидатима из одређених, за ОХР „неприхватљивих“ политичких опција – странака, а које су имале значајне шансе да победе на изборима, дајући на тај начин предност за ОХР „прихватљивим“ кандидатима, чија политичка опција треба да победи. С друге стране Високи представник је врло често смењивао изабране функционере који су огромном већином побеђивали на изборима, уколико они не би проводили политику по вољи и жељи ОХР-а. Такође Високи представник је уз подршку кључних земаља чланица ПИК-а компоновао парламентарне већине, „именовао“ мандатаре за састав владе Ентитета, кантона или председавајућег Савета министара БиХ. Високи представник се врло често не би заустављао на поменутим потезима, него је „доносио и усвајао“, односно наметао законе, разне одлуке, којима би се дерогирао цео изборни процес и резултати самих избора. На овај начин смо имали, а имамо и данас, неке нелегитимне органе власти у БиХ и у Федерацији БиХ, имамо неке противзаконито конституисане органе и законодавне и извршне и судске власти. Организација и функционисање власти у БиХ је својеврсна мешавина резултата изборног процеса и арбитрарних одлука Високог представника. Уколико би се у парламенту БиХ и парламентима Ентитета доносиле легитимне одлуке и усвајали закони, као последица слободно изражене воље представника народа, из кога извире суверенитет, и ако би били супротни жељама и намерама ОХР, онда би уследило њихово поништење и наметање нових одлука и закона. На овај начин би ОХР трасирао сигуран пут за нови изборни циклус у коме би „победиле“ политичке снаге прихватљиве за ОХР.

Какав је био и какав је данас однос појединих политичких партија у БиХ и РС према поступцима ОХР-а и ПИК-а? Политичке партије које су по својој снази и политичком утицају у бирачком телу маргиналне, свесрдно су се додворавале ОХР, подржавале његове напоре у тежњи да се домогну власти без подршке бирача. Имали смо случај да је председник Владе РС својевремено био председник једне партије која је имала само једног посланика у Народној скупштини. Имали смо случај смењивања са дужности Председника РС, као и смењивање на десетине изабраних и именованих народних представника у РС који нису били по вољи ОХР, јер су наводно „рушили Дејтонски споразум“. Партије које су се стављале у службу ОХР а не у службу бирача, и које нису радиле у интересу народа и грађана врло брзо су губиле сваку подршку бирача, а тешко су могле извршавати и испуњавати налоге ОХР, тако да су као такве нестајале са политичке сцене. Неке партије које су долазиле на власт уз помоћ ОХР, искористиле су „позитиван ветар у леђа“, ојачале своје политичке позиције, развиле партијску инфраструктуру и ојачале партијску базу и тако стекле снажно упориште у народу и постале самосталан и аутентичан политички субјекат, који је почео да пружа снажан отпор политици ОХР.

Све одлуке које је доносио и наметао Високи прдставник не можемо сматрати искључиво наметнутим, јер су власти БиХ и Ентитета прихватале да их објаве у „Службеном гласнику“, ради властитих политичких интереса или боље речено ради политичког опортунизма и опстанка на власти са било каквим ингеренцијама. Све актуелне политичке партије и политичари-појединци у РС у неком периоду су трпели критике, притиске, или смене од стране Високог представника, или су пак били партнери са њим и уживали његову подршку у одређеном обиму. Такав однос и понашање политичких партија према ОХР-у извор је данашњих политичких сукобљавања и оптуживања за „издајство“ или „неискрени патриотизам“.

Какав је данас однос, с једне стране СНСД као владајуће партије, и њених партнера и Председника РС, и с друге, „Савеза за промене“ (СДС, НДП, ПДП и др.) у РС и „Савеза за промене“ као коалиционог партнера власти на нивоу БиХ? СДС као главна опозициона партија у РС, је у коалицији „Савез за промене“ била највећи политички страдалник осионих одлука Високог представника. Кадрови СДС су били десетковани. То је имало утицај на резултате на сваким наредним изборима. Страхујући да им се могу поновити казне које им је изрицао Високи представник, лидери СДС су постали „умерени“ и више по вољи ОХР, па и бошњачких власти у Сарајеву, жестоко се супростваљајући политици Милорада Додика. Основ опозиционог деловања „Савеза за промене“ темељио се на социјалном елементу, тешкој економској и привредној ситуацији у РС, критици „корупције и криминала у редовима власти“, као и на критици „квазипатриотизма“ Председника РС Милорада Додика. У таквом опозиционом деловању Савез за промене је превиђао или заборављао или свесно запостављао кршење Дејтонског споразума од стране Високог представника и угрожавање РС и њених надлежности, формално инсистирајући на изворном Дејтону а истовремено општужујући Додика да је најодговорнији за пренос надлежности са Ентитета на БиХ у време његове власти на нивоу БиХ и у РС. У превеликој жељи да се дође на власт, поједине опозиционе партије почињу деловати не само као опозиција власти у РС, него и као опозиција самој РС и њеној уставној позицији у оквиру Дејтонске БиХ. Поједини опозициони лидери „исмевају“ залагање власти у РС на челу са Председником Додиком за „изворни Дејтон“, сматрајући такве формулације обичним флоскулама, и сакривање иза РС и спасавање властитих позиција, „пркосећи ОХР-у и међународној заједници“, гурајући РС у „изолацију“ па и „отворен сукоб“ са најмоћнијим западним државама. Чак се такво залагање за „изворни Дејтон“ сматра и „ратнохушкачким деловањем“.

Опозиционе партије политички наступају као да су у перманентној предизборној кампањи, иако су пре само четири месеца одржани избори на којима су поражене, јер опозициона платформа, заснована на критици социјалног момента, корупције и привредног заостајања, није дала изборни резултат. С друге стране, политички напади на власт у РС као „квази-патриотску“, која се „поиграва осећањима народа и шири популизам“, ни у се преобликовали у јасне политичке ставове када је реч о економском препороду РС, о одбрани уставне позиције РС, одбрани њеног Дана, Имена, Симбола. Тако да опозиција у РС, оличена у „Савезу за промене“, све мање има успеха у свом опозиционом деловању у односу на власт у РС, а све више постаје опозиција самој РС и њеној уставној позицији у оквирима Дејтонске БиХ.

Актуелна власт у РС на челу са СНСД-ом, којој опозиција приписује главну одговорност за пренос надлежности са Ентитета на БиХ, и која је својевремно имала подршку и симпатије ОХР приликом доласка на власт у РС, научила је лекцију, признала грешке и политичке промашаје и заузела чврсту и јасну позицију када је реч о одбрани РС и њених надлежности. Председник РС, који је некада био љути опозиционар СДС-овој власти у РС и који је оштро критиковао потезе и ратних и поратних власти у РС, у новој улози Председника РС је признао сву тежину и озбиљност услова у којима је она настала и развијала се и бранила, и одао признање оснивачима и браниоцима РС, преузевши барјак борбе за одбрану РС од новијих и новијих насртаја. Због тога је потребно да се обустави „предизборна кампања“ коју води опозиција у РС, да се остави по страни ранија „колаборација са ОХР“, да се прекине са спорењима те врсте и да се и власт и опозиција јединствено одупру насртајима на РС и угрожавањима Дејтонског споразума и Устава БиХ.

Не може се пренабрегнути тежак социјални положај широких слојева становништва, тешка економска ситуација, присуство корупције у органима власти, али исто тако не сме се под разним притисцима или због жеље за влашћу прелазити на страну својих непријатеља. Сигурно је да ће се сви економски и социјални проблеми друштва решавати лакше ако их буде решавала Влада РС, а не нека „влада БиХ“. Без РС, њене Владе и њених институција, неће се смети ни говорити о економским и социјалним проблемима Срба у БиХ, а камоли да ће се моћи решавати. Као пример може нам послужити тежак положај Срба у Федерацији БиХ. Само економски јака, политички стабилна, социјално праведна и са уставним надлежностима какве јој даје њен Устав и Устав БиХ, РС ће постати успешно друштво.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
13 гласa