Изјава потпредседника Владе Руске Федерације господина Димитрија Рогозина која је више пута изговорена приликом недавне посете – да Србију види као руског савезника на Балкану, изазвала је праву пометњу не само у српским политичким већ и у интелектуалним прозападним круговима. Српска квислиншка власт нашла се у својеврсном небраном грожђу, у непланираној и непријатној ситуацији. Да је другачије не би се премијер Вучић одмах ограђивао стандардном флоскулом о измишљеној војној неутралности Србије.

Разумљиво, јер НАТО програм „Партнерство за мир“ у највишој ИПАП инстанци, затим СОФА споразум о транзиту и боравку трупа, бројни садржаји у оквиру „партнерске“ сарадње или савезништва како то непрестано понављају функционери Алијансе, тако нешто – евентуално војно приближавање Русији или савезништво – једноставно не дозвољавају. Само се такав ултиматум још увек вешто крије од јавности.

Заједничка спољна и безбедносна политика са Европском унијом која је идентична политици НАТО и која нам је „на столу“, најновији пристанак Србије да учествује не само у мировним већ и у борбеним операцијама ЕУ у којима су по правилу команданти борбених група НАТО генерали на највишим дужностима у својим савезничким командама и низ других обавеза (Поглавље 31), потврђују напред наведени став.

Међутим, пометња (или ће пре бити осредња глума!) која је настала поводом Рогозиновог става о савезништву у родољубивим и традиционално проруски орјентисаним круговима, који објективно имају велики утицај на широке „напредне“ масе, помало је изненађујућа. Бар онима који нису схватили игру најкасније 2012. године, а у стварности главну карактеристику појединаца из тих кругова а то је – макијавелизам. И оно најважније – за новац, моћ, функције и (лажни) углед све је на продају.

Најоригиналнији пример како се од стране наведене и тренутно, на жалост, најопасније категорије, по задатку и дрско манипулише јавношћу и како се нескривено брани поданичка власт, могуће је пронаћи у тексту „Политике“ од 18. јануара под називом „Да ли је могуће савезништво с Русијом по израелском рецепту“ [i]. Ту су интерпретирани коментари и ставови тројице саговорника, који најбоље одсликавају на који начин се плански и упорно негује дефетизам и летаргија у широким масама. А то је, у ствари наш основни проблем и противник.

Главна теза је да су економска сарадња и одговарајући политички односи (помоћ Русије око Космета и Р. Српске) на реалним основама и оно што је могуће остварити са том земљом, да су у складу са тим „неки велики искораци ван тога немогући“ (мисли се на војно савезништво), да је разлог томе што смо „опкољени чланицама ЕУ, изоловани у односу на Русију, континетално заробљени“, а да су Руси „приоритетно заокупљени постсовјетским простором“

Да видимо о чему се овде ради и да приупитамо режимске гласноговорнике, рецимо следеће – зашто би се Русија трудила око Космета и Р. Српске и коју то политичку (и економску) корист од тако нечега има, уколико је званичан државни став Србије да је Крим саставни део Украјине? А ако је тако, а то је пре неки дан по ко зна који пут потврдила Јадранка Јоксимовић, министар за европске интеграције[ii], то значи да је према ставу званичне Србије – Русија агресор у Украјини? И да следствено томе ми не признајемо територијални интегритет управо Русије.

Или ће бити да због „познатих разлога“ (како се иначе ваде) а то је Косово и Метохија, не можемо признати враћање Крима матици? Без обзира што та два случаја немају ама баш никакве везе – на Криму се догодио референдум народа након класичног државног удара у Кијеву, затим, вратили су се тамо одакле су комунистичком одлуком мимо своје и воље совјетске Русије истерани и низ других околности, док се на Космету одиграла оружана побуна, а затим и нелегална оружана агресија НАТО, којом је, након што је прекршена Резолуција 1244 почев од 2008. године, та територија доведена у стање ратне окупације.

Због чега су „неки велики искораци ван тога (економске сарадње) немогући” и на којим то међународним или домаћим прописима се темеље изречени ставови, одбацујући унапред војно савезништво као могућност?

Уколико је упориште Резолуција Народне скупштине Р. Србије из децембра 2007. године где се у тачки 6. налаже измишљена војна неутралност државе али и обавеза која никада није реализована, а то је расписивање референдума о том питању, онда то није никакав доказ и реч је о најобичнијој превари.

Војна неутралност као категорија не постоји у међународном праву. Једноставно, реч је о исконструисаном и од стране НАТО експерата подметнутом термину, како би се у време проглашења косовске независности и свеопштег анти-НАТО расположења у Србији, сачувао програм „Партнерство за мир“ и достигнути ниво евроатлантских интеграција без већих последица. Догађаји који су следили годинама након тога необориво потврђују наведено тумачење. Јесмо ли остали у ПзМ и јесмо ли подигли ниво односа са НАТО?

Уколико су такве оцене и закључци базирани на међународном праву, односно, још прецизније на међународном ратном праву или праву оружаних сукоба, то је тек потпуни промашај. Међународно (ратно) право не само да познаје, већ и те како признаје војна савезништва и као такве их третира. Бројне Хашке конвенције о томе говоре а најпознатија је она из 1907. године.

Ево само једног примера. Општеприхваћена дефиниција „ратишта“ у међународном ратном праву и у међународним односима је – то је територија на којој стране у сукобу могу да припремају и изводе борбена дејства. Ратиште представљају подручја која су под суверенитетом зараћених страна и њихових савезника.

И наравно, следи главна теза која тотално слуђује широке српске масе: „ми смо са свих страна опкољени чланицама ЕУ, изоловани у односу на Русију, континентално заробљени, а Русија ипак приоритетно гледа на окупљање постсовјетског простора…“

Шта значи фраза „опкољени чланицама ЕУ“? Да ли је наведена организација по дефиницији агресивна и има ли права на тако нешто? Како се они декларишу и није ли њихова основна девиза – мир, демократија, европске вредности, сарадња, економски просперитет и слично? Откуда то, осим ако посматрамо географске атласе (па чак и ту нисмо потпуно „опкољени“) да се форсира флоскула – изолација од Русије?

Да ли смо се вратили у неки рани средњи век? И по ком то међународном пропису, поготову ако се протумачи Повеља УН, било ко има право да некога изолује? Подсетимо се шта каже члан 2. тачка 4. Повеље – државе су обавезне да се уздржавају од претњи силом или од употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности ма које државе.

Утиска ради, шта ли, опкољавање и изолација се од стране режимских аналитичара појачава са још жешћом одредницом – „континентално заробљени“ у односу на Русију. Значи, мало је што смо изоловани и опкољени, већ смо и заробљени. И то не мала територија, држава, матични народ, етничке заједнице и припадници националних мањина.

Наравно, потребно је правдати и бранити сулуду (непостојећу) војну неутралност и добровољну припадност евроатлантској сфери утицаја (обавезујући уговор са НАТО под називом „Оквирни документ“ члан 1. и члан 2), као и дефетистичко и поданичко држање овдашњег квислиншког режима.

Ако је тако – а јесте, онда војно савезништво као потпуно легитимна и, имајући у виду догађања на глобалној сцени, једина реална опција, подразумева се да из квислиншког угла – не долази у обзир. Јер, побогу, како ћемо ми то противу северноатлантског и западног света, једном смо тако нешто искусили, време је да се покријемо ушима, ћутимо и трпимо. Па макар нам и дефинитивно, уз наш пристанак и конструктивну асистенцију, отели Космет и наставили да черече остатак територије, тако што ће пре тога произвести још неколико криза и мањих ратова.

Дакле, режимско и полазиште уигране екипе тумача је – Русија је далеко (без обзира што је 21. век), ми смо опкољени, чак и да потпишемо уговор о војном савезништву, како да нам допреме наоружање, како да сутра дођу трупама и да ли би дошли, зашто бисмо љутили западне силе и тако даље и томе слично. Наравно, прича о евентуално војној бази Русије у Србији као потпуно легитимној активности, а видимо како то изгледа у Сирији, па пример Јерменије, је фатаморгана и немогућа мисија. И били бисмо „руска губернија“, под обавезно.

То не би било „ин“, у складу са миротворачком политиком премијера, то би наљутило госпођу Ангелу коју волимо изнад свега. И поготову би пореметило пријатељске и савезничке односе са америчком војном базом „Бондстил“ која нам „чува“ Космет. Бондстил дакле: да – Руси: њет, јер они нису Амери (Немци, Турци, Италијани, Французи…).

Како је то Израел ближи Америци (из наслова наведеног текста) него што је Србија Русији, на то питање немају адекватан одговор. Или су тумачења наведеног савезништва крајње банализована, смешна и изнад свега манипулативна – „Израел, као мања и слабија држава, логично је под америчким утицајем, а с друге стране, она преко свог лобија у Америци успева да контролише спољнополитичке потезе Вашингтона“, наглашава један од саговорника. Дакле, Израел је нешто посебно, а Србија на такав лукзус нема (и не жели) исто право. Е, па господо, баш зато је Израел снажна и слободна држава и тамо живи достојанствен народ.

Ваља приупитати ове гласноговорнике режима, поред већ питаног, да ли су којим случајем чули (и не дај Боже видели), рецимо – „Конвенцију о међународном цивилном ваздухопловству“ која третира чак и војне ваздушне транспорте у миру (јер слободне државе савезништва потписују пуно пре рата) и јасно одређује правила у пребацивању оружја, оруђа, опреме и другог материјала, као и људства. Тешко да о томе појма имају или намерно игноришу нешто што је још 1944. године усвојено и потписано у Чикагу, а затим, у наредним деценијама ратификовано од стране свих држава света.

Или, јесу ли се упознали са „Европским споразумом о главним унутрашњим воденим путевима од међународног значаја (AGN)“? Или можда намерно игноришу да је река Дунав, исто онако како су и реке Сава и Тиса, међународни пловни пут. У миру посебно. И да је на њима дозвољена трговина и превоз. Па тако и послови транспорта војног аресенала, уколико се тиме не крше важећа међународна правила и не угрожавају околне државе непосредно.

Чему у ствари ми у Србији присуствујемо?

Невиђеним преварама и уџбенички вођеном психолошко-пропагандном рату. У тој нечасној (а за личне интересе корисној) работи сва су средства дозвољена. И пожељна. Манипулација јавним мњењем која је неопходни услов тог посла, постављена од стране северноатлантских партнера у реализацији плана поробљавања Србије, мора бити интензивна и маштовита. А главно обележје манипулације је лаж.

Једна од најбољих дефиниција лажи и лагања може се наћи у „Малој енциклопедији“ (Просвета, 1978) где стоји – лагање је свесно изрицање неистина, намерно извртање чињеница, неистина уопште, обмана.

Па да тиме и завршим – на шта нас онда подсећа став једног од саговорника у наведеном тексту „Политике“, који – „сматра да је такво српско-руско савезништво мало реално, јер Руси нису заинтересовани да буду савезници с нама на том нивоу“.

Речено само неколико дана након оне Рогозинове, да је још једном цитирамо[iii]: „Војно јак савезник Србије одвратиће било ког агресора…“

Ипак, правде ради, да не сваљујемо главну кривицу на аналитичаре, коментаторе, политикологе, публицисте, НВО менаџере, модерне историчаре…. Познато је „у ком грму лежи зец“. И одатле га што пре треба истерати. Све друго и сви други ће доћи на своје место. Као и увек – макијавелистички.

[i] www.politika.rs/scc/clanak/347345/Da-li-je-moguce-saveznistvo-s-Rusijom-po-izraelskom-receptu

[ii] www.nspm.rs/hronika/jadranka-joksimovic-srbija-priznaje-teritorijalni-integritet-ukrajine-ukljucujuci-i-krim.html

[iii] rs.sputniknews.com/intervju/20160111/1102429280/Ekskluzivno-intervju-sa-Dmitrijem-Rogozinom.html

Прочитај без интернета:
57 гласовa