Етос српског народа, обликован првоначалним радом Св. Саве и Св. Симеона и њихових духовних настављача у вредносним кординатама византијске, источно-православне цивилизације, мењао се током новог века под притиском агресивне, свеобухватне и свеизједначавајуће вестернизације. Жртва процеса вестернизације било је духовно биће Срба, односно најдубље логосно назначење српског народа као крштене историјско-есхатолошке заједнице. С тога је погрешно појам вестернизације сводити на техничку или правно-организациону рецепцију западних творевина и установа. Вестернизацијом се кида сам духовни корен српског народа, због чега позападњачене генерације Срба постају духовни странци својим крвним прецима, лутајући без логосне крме бурним светскоисторијским океаном. Једном речју, вестернизацијом Срби постају туђи војводи Драшку, а своји онима на Западу што су „Божју грдно преступили”.

Зараза вестернизације је најпре захватила Србе у крајевима под аустријском и венецијанском влашћу, кварећи лукаво и неприметно духовни вид народа што се у непријатељској прозелитској средини ради духовне самоодбране, а уз помоће православне Руске Империје, сабрао под куполу Карловачке митрополије. По премудрости Божијој, под телесном шибом турског ропства, неокрњеним се сачувао етос народног језгра из кога ће васкрснути две нововековне српске државе – Србија и Црна Гора.

Са слободом у свеопштој оскудици дошло је и у овим српским кнежевинама, понајпре у Србији, до искушења вестернизације. Када су, речју Св. владике Николаја „синови србских сељака хаџајлија отишли на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани”.1)

Ипак, западњаштво отачествених синова из 19. века делује као дечија болест у односу канцерогено стање доцнијих времена. Друштво је у Краљевини Србији било вредносно располућено. Свој морални закон црпело је из патријархалног српског села, одакле је потицала и сва његова биолошка и економска снага. С друге стране, облици новог културног живот почели су да се устројавају према вредностима из туђег пресађеног цивилизацијског образца. Све врлине у животу ондашње Србијине државе могу се приписати премоћи домаћег моралног закона над спољном културном вестернизацијом, и обрнуто, све мане које су почеле да се испољавају у јавном животу јасно говоре о капитулацији предањског морала пред агресијом помодне туђинске културе. Нису случајно најблиставији примери премоћи нашег православно-патријархалног морала настали баш у време балканских и Првог светског рата, када су пред оголелом стварношћу живота падале маске психо-социолошког експеримента вестернизације Срба. Саможртвена хришћанска љубав према ближњем, кондезована у појам Отачества, увела је некадашњег конзула и песника М. Ракића као четничког добровољца у ослобођену Приштину, а децу председника влада, министара, дипломата, гувернера у славни Ђачки батаљон, јер „када наређује Србија, наредба важи за све”, говорио је ондашњи председник Народне скупштине. Тако су Отаџбини синове жртвовали, између осталих, Љуба Давидовић, Андра Николић, Ђорђе Поповић, Бранислав Нушић… Из угла оваквог национално-одговорног акта, српски политичари из времена пре 1918. показују нам се, и поред свих идејних и политичких лутања, као патриотске и моралне громаде, а њихова величина доказ да је српски народ у овом периоду био духовно жива историјска заједница.

После 1918. године, у заједничкој држави са народима туђег, поунијаћеног, западног цивилизацијског образца, убрзао се процес вестернизације, кварећи у име политичког опортунизма и државног резона наслеђене моралне основе јавног и приватног живота у Срба. О томе најбоље сведоче поређења односа који су владали у скупштинама Србије и Краљевине СХС, установама које су жижа политичког живота у парламентарним режимима. Говорећи о приликама које су владале у парламенту СХС пред убиство Стјепана Радића, М. Стојадиновић истиче: „Атмосфера у Народној скупштини била је већ дуже време затегнута. Односи између Владе и опозиције, коју су предводили два до крајности импулзивна и безобзирна шефа као што су били Радић и Прибићевић, били су не може бити гори. Све лоше навике аустријског и мађарског Парламента биле су уведене и у београдску Скупштину. Ми Срби, са нашом старом Народном скупштином, нисмо били навикли на такве сцене као што су лупање поклопцима од посланичких клупа док се не разбију, вика и галама да би се спречио говор неког посланика, личне увреде најгоре врсте и томе слично”. О нивоу расправе у Хрватском сабору сведочи један новински текст с почетка 1914, који преноси хрватски историчар Ј. Хорват: „а ко види, како се сваки дан, због ужасне личне и страначке мржње не поштеђују ни покојне мајке политичких противника – како се износе интимне ствари – како се расправа губи у ситницама и појединостима личне природе…”2)

Танка морална нит која је преко појединих личности српских политичара формираних у Краљевини Србији повезивала јавни живот српске и југословенске Краљевине, прекинута је Брозовом револуционарном тиранијом и наметањем Србима хрватског државног модела реалне уније.3) Налазећи се у положају окупаторових=Брозових службеника, српски политичари су у наредним деценијама, мање или више, били капои и денунцијанти сопственог народа. Од момента када се морална обавезност према ближњем, оличеном у сопственом народу, заменила лојалношћу према вођи окупаторског режима, политика је у Срба постала неморална вештина. Уместо морала и родољубља, стајне тачке српских управљача и квази-елите постале су анти-вредности постмодерног Запада, наметнуте кроз „кока-кола социјализам” (израз Р. Вучетић) Брозове диктатуре. Зато смо разбијање Југославије дочекали морално раслабљени, са националним покретом без националне идеологије и са опозицијом која је у име реафирмације националних вредности повела грађански рат унутар народа нападнутог споља. Једном речју, преко инсталисаног „кока-кола социјализма” мртав Броз је везивао руке сваком покушају Срба да се врате вођењу политике по сопственој мери, вредностима и интересима. Западне обавештајне службе су на српском националном простору после 1990. године дочекале не само раније припремљене структуре, већ и културолошки вестернизована средина. И наша садашња државно и национално погибељна лутања на ЕУропском путу проузрокована су духовним слепилом дуготрајне насилне вестернизације.

Да овакви закључци нису плод болесне маште некаквог православног фундаменталисте и поборника „теорије завере” најбоље потврђују ове године објављени списи др Милана Гавриловића, париског доктора права, студента-добровољца рањеног 1945. у четничкој акцији у Македонији, вође Земљорадничке странке, првог посланика Краљевине Југославије у СССР и министру у избегличкој влади Слободана Јовановића; кога је Брозова тиранија на суђењу генералу Михаиловићу осудила на казну затвора у одсуству.

У овој ванредно вредној књизи 4), коју прати поговор дубоких увида, А. Селић, налази се и дипломатска депеша под називом Стаљинов комунизам – 1940 од 18. 12. 1940., коју је Гавриловић из Москве упутио тадашњем министру иностраних дела Краљевине Југославије, Александру Цинцар Марковићу. Описујући актуелну политику појачаног идеолошког рада која је у СССР по Стаљиновом упуству започела непосредно пред почетак Другог светског рата, М. Гавриловић је повезује са претходним снажењем позиција троцкиста окупљених око Бухарина. Јер, „Бухарин је био створио читаву једну школу, и имао огроман број присталица, а његово одбацивање марксизма учинило је да је могао прикупити у ону велику заверу поред троцкиста и својих десничара, и леве социјалне револуционаре, и националисте и војску, дакле све од крајње левице до крајње деснице. Тако је и никла опасност за марксистички режим и за људе који га држе”. „Али су се зато”, додаје Гавриловић, „нашавши се пред човеком овако чврсте руке као што је г. Стаљин, могли онако лака срца везати за Немачку, утолико пре што је ово везивање за Немачку некако њима било у традицији и оно је као што знате почело још одмах после прошлог светског рата. Ово њихово везивање за Немачку подржавано је и материјално и морално од свих немачких влада без изузетка. Оно је нарочито појачано од доласка г. Хитлера на власт, када је то везивање ишло чак и до издаје своје рођене земље, до отцепљења Украјине, Белорусије итд, чак и до извесних одрицања у корист Јапана. Тако је, када је ова велика завера откривена, и морала доћи она тешка ликвидација свих тих вођа, и цивилних и војних”.

Уз објашњење зашто је морао да се појача идеолошки рад у СССР, дипломата Гавриловић анализира стварну вредносну садржину онога што се популарисало у оквиру официјелне пропаганде марксистичке идеологије, и то у војсци СССР, као најбитнијем делу државне организације крајем 1940. године. „И чудновато за нас”, истиче Гавриловић, „али овде потпуно природно, да је војска, сасвим у реду, потиснула утицај политичких комесара али пошто мора дати један идеал, она даје званичан идеал ‚совјетску родину’ и ‚совјетски народ’, што се све у пракси све више своди само на ‚родину’ и ‚народ’…. Не знам колико ће овај идеал (социјалистички) у пракси одушевити ову ваљану војску. Али сам сигуран да ће ову војску одушевити и већ је одушевљава нешто друго: мржња на онога ко посегне за њиховом земљом и љубав према родној груди, без обзира који је режим у њој, она исконска љубав које је још жива и више него тиња под овим интернационалним изгледом. Зато је моје садашње уверење да ова комунистичка пропаганда у Совјетској Русији неће донети оне користи које се очекују, али ни штете. Она иде мимо живота, а тај живот ми не смемо заборавити. Нарочито не смемо заборавити када овако вршимо анализу овог стања и заједно са њима самима подвргавамо га критици, баш ову њихову младу војску, младу али ипак са старим руским традицијама, која се спрема и која ће свој задатак сигурно извршити. Не смемо заборавити ове ратне фабрике које раде пуном паром и којих не би било да г. Стаљин није још 1926. године почео индустријализацију земље…. Ову страну њихове радиности и ову данашњу њихову војску ми морамо свим срцем поздравити и пожелети уистину сваки успех. То је прави живот Совјетске Русије и у њему је сва њена данашња снага”.

Парафразирајући М. Гавриловића, српски народ од 1945. предводе слепе квази-елите којима је непозната тајна „правог живота”. Представа о историјском лику Ј. В. Стаљина, која је код представника Србијине квази-елита и данас дијаметрално различита од представе коју је 1940. године дао четнички добровољац и краљевски дипломата М. Гавриловић, најилустративнији је доказ њихове идеологизоване историјске свести и суженог политичког видика. Као што је 1948. године сукоб са Стаљином послужио Брозу да путем репресије додатно ојача свој култ међу поробљеним Србима (потврда да је оданост вођи изнад оданости идеји), тако је и данашња жилавост наметнутог негативног стереотипа о руском генералисимусу међу српским интелектуалцима, па и оним најдобронамернијим, потврда западног идеолошког ропства наших лажних и стварних елита. За разлику од М. Гавриловића, коме је јасно да су Бухарин, маршал Тухачевски и други троцкисти ликвидирани као завереници против државе и народа, српске квази-елите их и данас сматрају невиним жртвама Стаљинових чистки. Реч је о идеал-типској представи стаљинизма која се у процесу „кока-кола социјализма” брижљиво формирала у београдским интелектуалним круговима (Праксис, Корчуланска школа), под непосредним идеолошким утицајем Блоха, Маркузеа и Хабермаса. Кривотворење историјске истине у циљу жигосања стаљинизма као модерне парадигме тоталитаризма, служило је уствари вредносној дисквалификацији руске државности, којој је, наводно, у свим фазама развитка био својствен тип државе организоване као оријентална деспотија. Тиме се у Брозовој Југославији кроз псеудофилософске расправе вршио културни рат, како би се на  вредносном нивоу припремио балкански терен за ново геополитичко „препакивање”, у коме би Срби своја политичка хтења усмерили ка Западу, као пропагандно исконструисаном завичају политичке слободе. Та мазохистичка хипноза Западом код српских „интелектуалаца” по свом трајању поклапа се, не случајно, са периодом политичке неслободе српског народа.

Тек у огледалу проницљивог приказа Стаљинове идеологије из пера Дражиног сапатника и антикомунисте М. Гавриловића, показује се сва духовна празнина и идеолошко слепило српских политичких и „интелектуалних” вођа формираних у англо-америчком експерименту „брозоморе”.

Током своје посете САД, А. Вучић се потрудио да себе представи као најрепрезентативнијег заточник идеолошке свести по мери Вељка Кораћа и Латинке Перовић, спремног да у име људскоправашке идеологије вампирски жртвује, Гавриловићевом речју, „прави живот” и интересе српског народа. Налик Брозу, који је 1948. године у име светске одбране „аутентичног” марксизма од стаљинизма покрену још један братоубилачки рат међу Србима, Вучић је пред жерцима Новог светског поретка у емотивно-идеолошком патосу преузео обавезу да до последњег динара, парчета државне територије и до последњег Србина брани окупаторску атлантску верзију  уједињене Европе. Јер, „шта год да се деси не можете да заобиђете идеју ЕУ и вредности ЕУ и то ће бити наше становиште и убудуће иако нисмо добили много од фондова ЕУ, као неке друге земље које су напустиле европске вредности одмах када су се суочиле са потешкоћама”.5) Критикујући пред Керијем у име људскоправашке идеологије поједине владе европских држава због њиховог макар и немуштог покушаја да се у условима дириговане сеобе народа ослободе англоамеричке окупације, Вучић је Србију кандидовао за проамерички квислиншки фронт у Европи, заједно са Румунијом, Бугарском, балтичким земљама и Црном Гором. То потврђује да је иста рука повукла потез са пионом Ђукановићем и пионом Вучићем.

Лични квалитет садашњих експонената вишевековног процеса вестернизације Срба најбоље говори о томе да се ближи крај овом процесу, јер су његови вредносни ресурси сасвим пресахли. Остаје питање да ли су Срби још увек духовно живи за сусрет са новом-старом цивилизацијом која се буди на Истоку.

 

слика http://www.kurir.rs/istorijski-put-vucic-kao-josip-broz-tito-izmedu-istoka-i-zapada-clanak-1290027

32 гласa