Добија на замаху дискусија око куповине америчких ракета од стране државе Хрватске, са радијусом кретања око 300 километара, као и о неопходности њених суседа (у првом реду Србије) да предузму одговарајуће против-мере новим претњама. А те претње су потпуно реалне. Доласком у Загреб горе поменутих ракета, не само да ће се нарушити и без тога крхка војно-политичка равнотежа на Балкану, него ће се и оштро појачати могућност некажњиве или чак случајне примене како тог оружја, тако и противракетних система. Због тога је и само један корак до правог рата на Балкану који по својим рушилачким последицама може да превазиђе не само Балканске ратове 1912-1913. године, него и сукоб на простору бивше Југославије током 90-их година прошлог века.

Потпредседник владе Русије Дмитриј Рогозин који је, налазећи се у Београду, већ изјавио да је руско војно и политичко руководство спремно да размотри питање продаје Србији одбрамбених система укључујући и зенитни ракетни комплекс С-300. Према речима Рогозина, сама чињеница појаве нових система у земљама-чланицама НАТО пакта које окружују Србију, “не изазива оптимизам”. [rs.sputniknews.com/intervju/20160111/1102429280/Ekskluzivno-intervju-sa-Dmitrijem-Rogozinom.html]

Међутим, главно питање је – шта је разлог да Хрватска иницира регионалну трку у наоружању? Ако погледамо на карту Балканског полуострва, постаје јасно да је управо Србија једина држава на коју ће Загреб реално усмерити америчке ракете. Разуме се, у радијусу домета тог наоружања налазе се и друге земље попут Словеније и Мађарске које се са Хрватском налазе заједно у НАТО пакту, као и Босне и Херцеговине у којој егзистира знатан број хрватских општина. Међутим, видети те земље као циљ хрватских ракета, нема никаквих основа.

Остаје управо Србија – и ту се, судећи по расположивим информацијама, ради о покушају САД и НАТО пакта да одиграју вишепотезну комбинацију усмерену на то да принуде Београд да не само одустане од војне неутралности, него и да постави захтев за ступање у Североатланску алијансу. Смисао те комбинације-провокације је у томе што ће размештање америчких ракета у Хрватској неизбежно натерати руководство Србије да реагује. У супротном, сопствени бирачи могу премијеру Александру Вучићу уочи избора задати непријатна питања на рачун његове способности и одлучности да решава питања националне безбедности.

Најадекватнији одговор Београда на дејства Вашингтона, Брисела и Загреба заиста би постало добијање руских противракетних система. Међутим, ту може ступити на сцену “фактор ЕУ”. Пошто је Србија званични кандидат за приступање тој организацији, Србија у неколико последњих година подвлачи своју лојалност Бриселу – па тако и у веома болним питањима за српску заједницу као што је нормализација односа са властима самопроглашеног Косова. Јасно је да ће руководство и ЕУ и НАТО пакта учинити све што је у њиховој моћи да обори руско-српски споразум о испоруци зенитних ракетних система, користећи у том смислу и претњу кочења преговарачког процеса са Београдом. А уједно ће српској страни “ненаметљиво” предложити друго решење проблема са хрватским ракетама: ступање у НАТО како би се решавала питања у оквиру јединствене евроатланске стратегије. Поготово имајући у виду да финансијски положај Србије заиста представља проблем приликом куповине руских система С-300, а НАТО (и ЕУ) могу профинансирати оне политичке снаге које ће постати спроводници њихових интереса, па тако и у одбрамбеној сфери.

Колико је реалан сличан развој догађаја? Информације којима располажемо дају нам за право да тврдимо да су намере Хрватске да купи америчке ракете заиста затекле српско руководство у раскораку. А из тога следи да већ у скорије време можемо очекивати поларизацију као јавног мњења земље, тако и различитих снага у политичкој врхушци, па тако и са циљем оставке владе и спровођења ванредних парламентарних избора – чије је резултате данас тешко предвидети.

Узгред, ни потпредседник владе Русије Дмитриј Рогозин током своје садашње посете Србији није баш случајно посебну пажњу доделио перспективама развоја односа Београда и ЕУ. “Србија мора да буде опрезна када је реч о хармонизацији своје спољне политике са ЕУ, јер ви овде можете добити Келн № 2. Зато опрезније са том хармонизацијом, јер ће се и код вас дошљаци осећати као газде, а жене ће се плашити да изађу на улицу“ – изјавио је он имајући у виду масовне нереде у Немачкој последњих дана, уз учешће агресивно расположених миграната. Рогозин је истакао да не жели да удара на вектор српске политике по питању приступања Европској Унији, али је додао да никако не може да се сагласи са тим да је Европска Унија идеална творевина. Потпредседник је подсетио на своје искуство рада као сталног представника Русије при НАТО пакту у Бриселу, додавши да “нема ништа ужасније од европске бирократије”. [www.rbc.ru/rbcfreenews/569517289a79473e80d2f258]

Међутим, бирократија још није оно најопасније што очекује Србију у случају настављања и тим пре активизације курса на интеграцијама у европске и евроатланске структуре. Одустајање од војне неутралности и ступање у НАТО пакт аутоматски ће земљу претворити у играчку у страним и Србима туђим интересима. И тада се списак претњи за земљу неће завршавати са Хрватском.

Прочитај без интернета:
34 гласa