Алармантну вест да НАТО врши „невиђени притисак“ на Србију објавио је 25.11.2017. заменик председника Одбора за међународне послове Савета федерације Русије Андреј Климов, после састанка са српским парламентарним колегама, приликом посете Србији:

„На Србе се тренутно врши невиђени притисак, данас су нас у разговору са члановима њиховог одбора за одбрану и унутрашње послове они уверавали да постоји јак притисак да се придруже НАТО-у. То је у супротности са званичним изјавама које увек чујемо од структура НАТО-а да, наводно, никога не присиљавају да дође код њих, већ људи сами долазе и они просто не могу да их одбију“.

Међутим, само неколико седмица раније, после заседања Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту, одржане од 7. до 10. октобра, Владимир Ђукановић, посланик СНС-а и члан делегације Скупштине Србије при НАТО-у, изјављује да се међу државама чланицама НАТО „став Србије доста уважава“, па онда додатно елаборира:

„Једина смо земља која је похваљена апсолутно за одлично ангажовање, за сарадњу, економију, док су остале земље са Балкана претрпеле велику критику… На Србију гледају као на једног веома поузданог партнера у смислу те сарадње. Можемо да будемо веома задовољни овим извештајем који се односи на Србију”.

Штавише, наставља извештај Политике: „Шеф делегације Драган Шормаз је такође задовољан што нико на његово излагање није реаговао ‘нападом’, супротстављањем. Ћутали су. Овде сам десет година и никада нису ћутали, а ово је био први пут.“

Мед и млеко, рекло би се.

Тај утисак је Ђукановић затим додатно учврстио у ауторском тексту за Нови стандард, где је, између осталог написао:

„Уколико би Србија себично гледала само своје интересе – што у суштини и јесте доминантно понашање у спољнополитичким односима – могли бисмо заиста да будемо веома задовољни управо завршеним јесењим заседањем Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту. Најпре зато што као Балкан нисмо уопште у фокусу, што може да нас чини спокојним“.

А затим је уследила и кључна реченица, коју ваља посебно издвојити: Нити нас терају да идемо ка НАТО нити нас присиљавају на било шта“.

Све ово се уклапа и у поруку коју је председник Србије Вучић послао из седишта НАТО, приликом своје септембарске посете: „Јенс разуме Србију. Нико нас не тера у НАТО“.

А и у поруку коју је Вучић упутио поводом летошњег састанка са командантом Савезничке команде за операције генералом Куртисом Скапаротијем, када је изразио „задовољство добром сарадњом с НАТО, која се, како је саопштено, развија уз поштовање војне неутралности Србије“.

Пре неколико дана је Вучићеве речи, приликом посете Београду, потврдио и помоћник генералног секретара НАТО-а за јавну дипломатију Тацан Илдем, рекавши да НАТО никог штапом не тера да се укључи у тај војни савез. „То је суверена одлука суверене земље. Према томе, ми у потпуности поштујемо политику војне неутралности Србије и уз узајамно поштовање и разумевање мислимо да можемо напредовати и побољшати наше блиске партнерске односе“, додао је Илдем.

И амерички амбасадор Скот је слично говорио на септембарској конференцији „Западна безбедносна архитектура и Србија – изазови и дилеме“, одржаној у Београду:

Србија не мора да се одупире притиску да уђе у НАТО, јер тај притисак не постоји. Проширење НАТО-а се одвија на основу политике ‘Отворених врата’, што значи да може да се прикључи ко жели”.

Најзад, после неколико дана тишине, стигао је и деманти Милована Дрецуна из СНС, који је председавао поменутим састанком. Он је у изјави за Н1 рекао да нико од посланика није изговорио оно што је Климов пренео:

„Једино је колега из Двери изнео став своје странке и рекао да НАТО наставља да врши политички и информативни притисак, и то је било све. Колега Климов је очито на један свој начин протумачио то што је речено, али мислим да његова интерпретација апсолутно не одговара ономе што је од стране чланова одбора који су присуствовали разговору, речено“.

И раније цитирани Драган Шормаз, који је, иначе, последњих година „еволуирао“ у присталицу НАТО-интеграција Србије, је поново искључио могућност притисака од стране евроатлантиста:

„Или је господин Климов погрешно информисан, или ради нешто што можемо отворено назвати руском пропагандом, јер Русија је велика држава, сила која има своје интересе и наравно да у одређеним ситуацијама користи чак и дезинфомације за свој интерес, што није ништа чудно“.

Међутим, само дан после изјаве Климова, исти Н1 је пренео изјаву министра одбране Вулина да су „притисци на Србију огромни“, али да ће Србија „ипак остати војно неутрална“.

Нешто са овом сликом није у реду.

Тешко је поверовати да би руски сенатор тако неспретно обмануо јавност, поготову током посете једној пријатељској земљи. У најгорем случају, он је цитирао једног посланика. Истина опозиционог и анти-НАТО настројеног, али ипак посланика.

Међутим, Вулинова изјава од следећег дана нас упућује на то да, где има дима има и ватре. Сигурно је да Вулин није тек тако одлучио да малтене понови тврдњу Климова. Тачно је да није идентификовао вршиоца притиска именом, али хајде да размислимо: ко осим НАТО би могао да врши притисак на Србију? Русија? Па Руси нису годинама у стању да изгурају чак ни дипломатски статус за, парафразирајући Ивицу Дачића, „четири Руса и сабаку“. Око чега би онда они то притискали Србију? Да уђе у ОДКБ? Та организација нема ни поштену канцеларију у Београду, за разлику од НАТО-а, који је већ годинама домаћи у министарству одбране.

С друге стране, НАТО-вцима сметају чак и та четири Руса и њихов пас, и непрестано, годинама врше притисак на Србију да им не да дипломатски статус. И, на срамоту Србије, успева им. Недавно је командант америчке војске у Европи, генерал Бен Хоџис, изјавио да уопште не верује да је то хуманитарни центар, већ „фасада“. Није рекао тачно за шта, али се може претпоставити – за неки руски „бондстил“ (одакле му само та асоцијација…?). А западних оптужби да је то некакав „шпијунски центар“ смо се наслушали.

Није ли, дакле, логично из свега наведеног закључити да је сенатор Климов рекао истину, а да јавност обмањују управо они који се из петних жила труде да докажу да је НАТО сасвим „кул“, односно да нас само тапше по рамену и хвали што смо тако неутрални, и да не жели ништа више од нас.

Уз то, сва та ритуална понављања, попут мантре, да нас НАТО „не тера“ да се учланимо – управо терају на сумњу да је ситуација супротна, као и, генерално, сви претерани изливи „лојалности“. Додајмо томе и најновију понуду за „историјско помирење“ са Србијом која нам долази из НАТО лоби групе, Атлантског савета, где се под „помирењем“ подразумева да, уз пословичне „тешке одлуке“ које треба да донесу Вучић и Влада Србије, треба да прихватимо претварање Бондстила у сталну војну базу, која обезбеђује „стално присуство (погодите чије) војске у југоисточној Европи“ (сасвим „случајно“, баш како је најављено још 2000. године у чувеном Вимеровом писму). Ако је ово „шаргарепа“ која нам се нуди од стране главне НАТО лоби групе, онда „штап“ једино може да буде гурање Србије у НАТО на силу.

Дакле, најлогичнији је закључак да НАТО уистину тајно, иза затворених врата, врши „невиђени притисак“ на државне званичнике Србије да се Србија учлани у тај агресивни војни савез. И да највиши државни званичници не смеју или не желе да то признају.

А зашто? Због кукавичлука? Корупције? Издаје?

Процените сами.

64 гласa