У недељу 17.7.2016, дан после неуспелог преврата у Турској, Владимир Путин је телефоном позвао свог турског колегу Ердогана и пружио му принципијелну подршку, као демократски изабраном председнику суверене земље.[i]

Наредног дана је Ердоган сличан позив добио од иранског председника Роханија.[ii]

Коначно, у уторак, Ердогана је позвао и Барак Обама. И амерички председник је изразио подршку демократски изабраној власти Турске, уз уобичајену моралистичку лекцију о неопходности „поштовања демократских вредности“ приликом истраге о одговорности за неуспели преврат.[iii]

Разуме се, овде је званична америчка позиција наспрам Ердогана тренутно најделикатнија. Ердоганова влада од САД тражи изручење Фетулаха Гулена, кога недвосмислено оптужује да стоји иза преврата а, тек нешто мање директно, и саме САД. При томе, Турци јасно дају до знања да ће од Гуленовог (не)изручења зависити даљи ток односа са САД, прецизније да ће свака влада која буде подржавала Гулена бити сматрана непријатељском. Што су незапамћено оштре речи у турско-америчким односима. Праћене поступцима попут хапшења у НАТО бази Инџирлик, искључења струје, и обуставе полетања и слетања.

У међувремену, у Турској је у току чистка великих размера, усмерена ка уклањању свих стварних и потенцијалних Гуленових присталица, мрежа, организација, предузећа, државних чиновника, школа, итд. Дакле, Ердоган то ради, и може да ради без изручења Гулена. Зашто му је онда неопходно да практично услови будуће турско-америчке односе Гуленовим изручењем, за које се не може рећи да је извесно? Да ли Ердоган користи неуспели преврат – за који је, да се разумемо, имао претходне информације – не само да би учврстио своју власт и елиминисао конкуренцију, већ и да би покушао да се додатно осамостали од прекоокеанског Великог брата?

У том контексту, треба рећи и то да има индиција да је Ердоган добио зелено светло Беле куће за извињење Русији због прошлогодишњег рушења руског бомбардера Су 24, што је знатно побољшало његов спољнополитички положај, с обзиром да је Русија прихватила пружену руку, наравно уз разумљиве ограде и услове – што значи да је то извињење одговарало и Русији. Такође, америчко-руски преговори о налажењу заједничког модуса операција у Сирији се последњих седмица захуктавају, а било какав договор би подразумевао и турску сарадњу. Дакле, по овој линији, и Русима и Американцима је одговарало отопљавање руско-турских односа.

С друге стране, постоје додатне основе и за турско-иранско приближавање. Конкретно, дан после неуспелог преврата у Турској, Али-Акбар Велајати, шеф Центра за стратешке студије Већа за верификацију политике Исламске Републике Иран, изјавио је за иранску државну агенцију ИРНА да САД раде на формирању „другог Израела“ у региону.[iv] Реч је о независном Курдистану, који би обухватио Курде из Сирије, Ирака и „других држава“ (у шиитском Ирану живи 4-5 милиона Курда, углавном сунита), који би био под америчким покровитељством. Није потребно посебно наглашавати колико би такав развој догађаја био неприхватљив за Ердоганову Турску, која је увелико ратује против сопствених Курда, који би се граничили са независним Курдистаном.

Турски премијер Јилдирим је само пар дана пре неуспелог преврата на турској националној телевизији изјавио да Турска настоји да „нормализује односе“ са Сиријом – пошто је већ предузела кораке у том правцу са Израелом и Русијом.[v] То је већ, само по себи, наговештавало нови велеобрт у односима у региону. А, у светлу Велајатијевог упозорења о опасности формирања независног Курдистана, још јасније је зашто би Турска напрасно поново постала заинтересована за очување територијалног интегритета свог јужног суседа и Ердогановог „пријатеља“ Асада – и то после 5 година његовог интензивног, рушилачког подривања.

Дакле, да цитирамо Ердоганове речи из већ поменутог телефонског разговора са његовим иранским панданом, одржаног 18.7.2016: „Данас смо више него икад решени да допринесемо решавању регионалних проблема заједно са Ираном и Русијом и у сарадњи са њима“.[vi]

Да ли је то баш оно што је Америка хтела? Или бар Бела кућа? Индикативно је да Ердоган САД том приликом није ни поменуо, што је иранска агенција ИРНА уредно регистровала – као и руска агенција ТАСС. Тешко да би ико у вашингтонском естаблишменту могао да се обрадује оваквом развоју догађаја. Једно је прагматично Обамино настојање – бар на површини – да се бар привремено пацификује један, сиријски проблем (што никако не значи да се не отварају други анти-руски фронтови, попут Јерменије, Казахстана, Украјине, Олимпијаде), а сасвим друго да се из тога изроди нова осовина која, ако не истискује САД у потпуности, свакако постаје њихов озбиљан такмац за регионални, а и шири утицај.

Чак и под фантастичном претпоставком да би се Бела кућа са овим новим моментом у регионалним односима трајно помирила, то ни у ком случају не значи да би то прихватили амерички јастребови, неоконси, ЦИА, Стејт департмент, корпоративни медији и сви концентрични кругови око њих, чији је главни данашњи јавни експонент Хилари Клинтон.

Кад смо већ код тога, Спутњик на енглеском је у уторак, 19. јула, цитирао изводе из анализе коју је за РИА Новости написао Владимир Лепехин, директор Института Евроазијске економске заједнице.[vii] По Лепехину, могући узрок недавних терористичких напада у Француској и неуспелог преврата у Турској лежи у чињеници да су то једине НАТО земље које бар покушавају да воде независну спољну и унутрашњу политику. При томе је аутор јасно алудирао на постојање „трећег центра моћи“, односно „аспекта светске политике коме чак ни НАТО не може да се одупре“. Јасно је на шта аутор алудира – на наднационалне, глобалистичке центре моћи који управљају кризама, пошто их претходно створе или потпале.

Другим речима, деси се да чак и политичари изабрани у (квази)демократским изборним процесима под огромним, односно пресудним утицајем горе-наведених „владара из сенке“, што из разлога самоодржања, што услед притиска јавности, повремено покушају да поступе у складу са државним интересом који се не уклапа са пројектованим потезима на глобалној шаховској табли. И онда им се десе „терористички напади“, преврати, атентати, и слично. Али то је нешто што се једноставно мора укалкулисати, и на шта се мора рачунати. Дакле, чак и да је Бела кућа спремна да тренутно толерише нешто независније Ердоганово понашање, то не значи да нема других вашингтонских струја које имају супротно виђење, и које су спремне да нешто у вези тога конкретно и ураде.

Опет, горе наведено такође значи да није баш све намештено, фингирано, пројектовано. Треба опет подвући да се Ердоган највероватније не би ни нашао у оваквој ситуацији, из које сада мора да се „вади“, да није било руске интервенције у Сирији, која је у основи променила правила игре и динамику догађаја. САД су биле на добром путу да, управо преко Турске као главног експонента, почисте Асада из Сирије и заокруже – највише у корист Израела – пројектовани Нови блиски исток. Руско учвршћивање Асада је такође ојачало позиције Ирана, а Ердогана скоро фатално ослабило, поготово после турског рушења руског Сухоја прошле јесени. Без успешне руске интервенције, Ердоган никада не би био у позицији да мора да им пружи руку помирења и сарадње.

Свакако постоји „светска закулиса“. Али ни историја није још дала своју коначну реч. У динамици између ових сила данас се решавају питања светског рата и мира. Данас турска мачка живи још један свој живот ловећи више мишева одједном, што за себе, што за друге. Сви заинтересовани актери прагматично користе ту погодност. Али – колико јој је живота још остало? Чини се – не много. А вероватније ниједан. После чега следи криза без очигледног краја.

[i] kremlin.ru/events/president/news/52529

[ii] www.irna.ir/en/News/82154769/

[iii] www.bloomberg.com/politics/articles/2016-07-19/obama-presses-turkey-s-erdogan-to-respect-rights-after-rebellion

[iv] www.irna.ir/en/News/82153034/

[v] www.telesurtv.net/english/news/Turkey-Seeking-to-Restore-Normal-Relations-with-Syria-PM-20160713-0004.html

[vi] tass.ru/en/world/889162

[vii] sputniknews.com/world/20160719/1043262562/nice-attack-turkey-coup.html

29 гласовa