Последњих дана се догодило неколико важних догађаја непосредно повезаних са Србијом. И сви ти догађаји требало би да представљају упозорење властима земље која своју спољну политику покушава да изгради у складу са приоритетима евроидеја – у оном смислу како их схватају у Европској унији.

А тамо их схватају веома незгодно и за Србију чак понижавајуће. Прво је Петар Сијарто, министар иностраних послова Мађарске, рекао да његова земља намерава да изгради зид висок четири метра на граници са Србијом, како би се зауставила река нелегалних миграната: “Миграциони притисак представља озбиљан проблем који најјаче утиче на Мађарску. Мађарска не може себи да дозволи да и даље чека”.[1] Припремом пројекта бавио се лично мађарски министар унутрашњих послова Шандор Пинтер. Према речима Сијарта, “ради се о делу границе у дужини од 175 километара, који се може физички затворити”.

Потом је Виктор Орбан, премијер Мађарске, потврдио намеру своје земље која нема преседана у историји савремене Европе, па је то чак поткрепио позивањем на интересе ЕУ. Према његовим речима, Мађарска ограђена зидом од Србије “помаже Европи” да се спасе од нелегалних миграната. “Мислим да се ти људи морају зауставити док се још налазе у Србији” – истакао је премијер Орбан.

Овакве намере српских комшија несумњиво су представљале “хладан туш” за власти у Београду. Председник српске владе Александар Вучић је пожурио да позове у помоћ географију и говорио је о томе да “та земља не може бити крива због проблема са мигрантима”, јер је Србија за њих само транзитна земља. Избеглице и нелегални мигранти према Вучићевим речима у Србију улазе преко Бугарске и Грчке које су чланице ЕУ. Српски премијер сматра да сви постојећи проблеми треба да се решавају уз учешће представника ЕУ. И главни циљ је – постићи стабилност на Балкану, а не изградњом зидова ограничавати проток миграната.[2]

По питању географије, нема сумње да је господин Вучић у праву – истина, ако не узмемо у обзир то што кроз српску територију у Мађарску стижу између осталих и становници са Косова и Метохије. Међутим, главни проблем је у томе што данас у ЕУ једноставно Србе не сматрају достојним партнерима – чак ни у поређењу са Бугарима и Грцима. И за то уопште нису толико криви Будимпешта или Брисел колико сама Влада Србије – која и где треба и где не треба пропагира пробриселску орјентацију и корак по корак предаје своје позиције по кључним проблемима националне безбедности.

Треба ли се чудити што се, док Александар Вучић шаље громове и муње на мађарског министра иностраних послова, Ивица Дачић, министар иностраних послова у његовој влади, гласно чуди “вероломству” Европске комисије по питању гаса. Испоставило се да су званичници Брисела иза леђа Београда контактирали са представницима Русије и покушали да их убеде у изградњу трансбалканског гасовода који би заобилазио Србију, обећавајући да ће тада скинути сопствена ограничења против руског пројекта.

Разуме се, Русија није желела да учествује у таквим трансакцијама. Међутим, господин Дачић не би требало да буде запањен. Зар се влада Србије заиста нада да ће Брисел уважавати њене интересе? Европљанима је потребан руски гас, а да би га добила, ЕУ мора да лавира – и разуме се да неће узимати у обзир надања Београда. А то значи да српске власти треба да ревидирају своје спољнополитичке принципе и приоритете и узајамну сарадњу не толико и не само са Бриселом него и са другим геополитичким регионални играчима – у првом реду са Русијом и Турском. “Пошто је Русија објавила да одустаје од изградње `Јужног тока` и почела реализацију `Турског тока`, арена међународних енергетских веза се претворила у истинску шаховску таблу”. веома истинито описује стање Yeni Safak, једна од водећих новина у Турској. Они пишу да је у насталој ситуацији управо Турска добила стабилизујућу улогу у систему међудржавних односа.[3]

А шта је са Европском унијом? Ова организација је практично препоручила себе као заједницу бирократа, русофоба и вазала САД. “Да ли је свету потребна таква ЕУ?”, поставља реторичко питање Ардан Зентјурк, коментатор још једног турског издања Star gazette: “Европска Унија се пројављује као форма интеграције која није изникла на друштвеном таласу, већ је створена од стране `политичких елита`. Због тога је ЕУ до наших дана дошла не као неки конструкт чије је постојање условљено политичким склоностима народа унутар те уније, него као институција под контролом `елитистичких кругова` који су засели у Бриселу и Стразбуру и постепено се претворила у старатеља целог континента.”

 “Елитистичка традиција” у формирању ЕУ није ставила у први план очекивања становника земаља-чланица ЕУ, већ одлуке технократа и бирократа. Ширење ЕУ, започето завршетком Хладног рата ради јачања политичких граница под окриљем НАТО пакта, био је изум те исте елите”. веома тачно описује стање ствари турски политиколог.[4]

Најбољи доказ немоћи ЕУ представља штетни самит Г7 недавно завршен у Немачкој. Француско издање Boulevard Voltaire ја тај скуп окарактерисало као “Самит немоћи”. “За пола века ратова у које је Европа увукла свет, она је лишена свог господарења и колонија. Самит `Седморке` у Баварској у одсуству Русије представља својеврсни логични завршетак процеса. Амерички победник прави бал у Европи уједињеној у немоћи”, указује издање и наставља:

“Седморка у суштини треба да представља скуп седам економски најразвијенијих земаља које имају највећи светски БНД. Како год, али одсуство Кине, Индије, Бразила, па чак и Мексика, као и глупо искључење Русије, сведочи о потпуно другачијој стварности: то је клуб `западних` сателита САД ( у то друштво улази и Јапан)“, наставља Boulevard Voltaire. “Седморка изгледа као затворени клуб главних демократија. Са те тачке гледишта забавно је посматрати председника Европског савета чија је партија недавно изгубила председничке изборе у Пољској и шефа Европске комисије који је поражен у свом малом војводству. Интересантна концепција демократије: народ је одгурнут негде у страну како би се прогурале економске и социјалне премисе које владајућа олигархија сматра једино исправним”.[5]

Жак Делор, француски политичар и бивши шеф Европске комисије, један од архитеката “уједињене Европе”, пре пет година је поставио питање: да ли је таква Европа потребна савременој европској омладини? Растући ниво незапослености међу младима, све чешће акције протеста против бирократије у Бриселу и раст популарности национал-социјалистичких партија и организација дају одговор на то питање. А да ли је таква Европа потребна Србији?

[1] runews24.ru/world/17062015-vengriya-vozvedet-stenu.html

[2] www.spbdnevnik.ru/news/2015-06-18/premeyr-serbii-udivlen-zhelanieym-vengrii-otgoroditsya-stenoy/

[3] Yeni Safak, 13.05.2015

[4] inosmi.ru/europe/20150623/228737430.html

[5] inosmi.ru/world/20150623/228738774.html

23 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ