Ситуација у БиХ по питању Републике Српске непрекидно ескалира. И тај процес није директно повезан са намерама њеног председника Милорада Додика да спроведе референдум о принципима делатности централних судских органа и о правној заснованости одлука Високог представника међународне заједнице. Па и спорови око судбине полигона Републике Српске у општини Хан Пијесак – пре су последица, а не узрок.

Корени свега произашлог сежу много дубље и повезани су са општим процесом преформатирања не само Балкана, него и целокупног евроазијског пространства. Западни центри моћи су разрадили сценарио таквог “преформатирања”, који не дозвољава постојање политичких творевина, партија и појединих личности чија се делатност не уклапа у моделе Вашингтона и Брисела.

Упркос чињеници да се међународно-правно признање Републике Српске у Босни и Херцеговини заснива на Дејтонском мировном, споразуму који су разрадили и практично прогурали Американци и лично покојни Ричард Холбрук, још 1995. године је било јасно да је за Запад државност Срба у БиХ, иако реално постоји, благо речено, непожељна. Једино што је у ствари ометало Запад да реализује убрзани сценарио демонтирања српске државности – била је заузетост другим проблемима. Обезбеђивање “независности Косова”, прекрајање пространства “Великог Блиског Истока”, интервенције у бившем СССР-у, захтевају одржавање одређене позадине. Потом је чак и криза из 2011. године по питању намере Бања Луке да спроведе референдум, била регулисана прилично оперативно на основама узајамних уступака руководства Републике Српске и Европске Уније.

Данас је за Запад настала принципијелно другачија ситуација. Вашингтон и Брисел разматрају сваку земљу и сваког политичара пре свега кроз призму његове позиције у односу према Русији, а такође и реализацији енергетских и интеграционих пројеката које предузима Москва. И у том смислу фигура независног Милорада Додика, који је способан да блокира спољнополитичке одлуке власти Босне и Херцеговине, изгледа као малтене једини изазов за евроатлантисте у Европи (наравно, ако не рачунамо премијера Грчке Алексиса Ципраса и његове истомишљенике у земљама Средоземља).

Поред тога, сложене и вишедимензионалне геополитичке игре одигравају се и на великом Блиском истоку. Тамо су се услови знатно искомпликовали у поређењу са агресијом САД на Авганистан и Ирак. И у овој ситуацији, подршка која је пружена муслиманским властима у Сарајеву у њиховом сукобљавању са Србима из БиХ, за САД представља важан маневар у сопственим узајамним односима са “Исламском државом”, Турском и арапским монархијама у Персијском заливу, на челу са Саудијском Арабијом.

За стварање међународно-правне и пропагандне основе за демонтажу Републике Српске, требало је да послужи Резолуција Савета безбедности Уједињених нација о Сребреници, коју су иницирали Велика Британија и САД. Управо тиме се објашњава чињеница да је она разрађена и изнета на гласање управо сада, а не пре пет или десет година. Прихватање тог документа омогућило би да се први пут у новијој историји, нека државна творевина прогласи продуктом “геноцида” и “етничких чишћења”, па због тога подлеже ликвидацији – па још и са исплатом обилне вишемилијардске надокнаде.

У ствари је аналогну идеју још 2008. године промовисао тадашњи председник Хрватске Стипе Месић, који је исказао неразумевање према томе “зашто Република Српска, која је заснована на геноциду и етничком чишћењу, још увек постоји”. Такође треба подсетити да администрацији САД стоји на располагању резолуција о Босни и Херцеговини која је донета још 2009. године тадашњом демократском већином у Представничком дому Конгреса САД. Она са једне стране признаје историјску улогу Дејтонског споразума као документа заснованог на “многобројним компромисима”, но, истовремено је квалификовала указане компромисе као препреку за развој “продуктивних и ефикасних политичких институција” у Босни и Херцеговини.

Међутим, принципијелна позиција Русије је блокирала одобравање документа без преседана по свом цинизму у СБ УН, па се сада од Запада могу очекивати нови кораци усмерени ка демонтажи Републике Српске и уклањању њених вођа са власти. Управо због тога је и вођена тако интензивна дискусија око референдума Срба из Босне и Херцеговине. Запад се није уплашио конкретне пресуде по питању суда или тужилаштва у БиХ, већ саме чињенице обраћања Милорада Додика у тражењу општенародне подршке. Исто као што је ЕУ била шокирана референдумом у Грчкој, а што је најважније, нивоом општенародне подршке која је указана премијеру Ципрасу.

У насталој ситуацији власти Србије су се нашле у најнепријатнијој ситуацији. Тачније, они су сами себе ту сатерали. Уместо да се замисле над спровођењем сопственог референдума – добрих питања која заслужују изјашњавање грађана има поприлично (од Косова и ЕУ, до социјално-економских мера кабинета) – премијер Александар Вучић је после посете САД почео да активно наговара Додика да одустане од плебисцита. Индикативни су и аргументи које износи шеф српске владе. По његовим речима, он схвата аргументе председника Републике Српске, међутим, “цена је исувише висока”.[1] На који начин може бити сувише висока цена најдемократскијег корака – референдума – српски премијер није појаснио.

“Још од 2008. године у курсу српских власти се огледа невероватна пристрасност ка Европској унији – указало је ових дана француско издање  Le Monde diplomatique. И премда је Београд увек одржавао тесне везе са Москвом, нова политичка фигура земље Александар Вучић се придржава све израженије прозападне политике. Било да је у питању убеђење или опортунизам, таква позиција у перспективи може ставити под сумњу свети принцип војне неутралности Србије”.[2]

Ипак, желим да верујем да власти Србије ипак неће слушати само Брисел и Вашингтон. Данашња ситуација у Европи и свету је сувише сложена да би се на њу гледало искључиво очима чланова администрације САД или америчких конгресмена.

[1] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/lov-na-republiku-srpsku/

[2] www.monde-diplomatique.fr/2015/07/DERENS/53190

17 гласовa