Уочи 70-годишњице Победе над нацифашизмом, дана који би требало да је коначно ујединио савремену Европу, бар на једном основном вредносном нивоу – суочени смо са Европом никад више разједињеном у протеклих 70 година. Око чега је разједињена?

Формално, разједињена је око рата у Украјини. Са дела континента под политичко-економском доминацијом Европске уније, тј. у реалности САД, стижу оптужбе о „руској агресији“ на суверену Украјину. Са руског дела континента, као и оних џепова који још нису потпуно „интегрисани“ у тзв. евроатлантску заједницу и њене „вредности“, пак, стижу тврдње о западно-спонзорисаном преврату у Кијеву, који је био окидач за рат, који и данас, суштински, траје, упркос крхком примирју произашлом из споразума Минск 1 и 2. При томе, треба истаћи да, док до данас нису изнети никакви докази о „руској агресији“ на Украјину јачи од нејасних „сателитских снимака“ пуштених преко Твитера, постоје врло конкретни докази о умешаности водећих западних држава у преврат у Кијеву из фебруара 2014, који је и био окидач за садашњи рат у Украјини, као и докази за западну подршку новом украјинском режиму који је рат и започео, првенствено на антируској основи.

Украјинска криза је изродила ситуацију најближу оној која је владала у доба Хладног рата. Уместо континента који се уједињава према пројекцијама о „крају историје“ који је требало да уследи после пада Берлинског зида, нове линије поделе се не само стварају, већ и учвршћују, врши се нова милитаризација, и користе се све грубље речи и оптужбе не само у медијској сфери већ и у дипломатској комуникацији између држава. С тим што се мора истаћи да најоштрија, најувредљивија јавна реторика има своје исходиште у западним центрима моћи и медијског утицаја. Односно, поједностављено речено, западни званичници и медији систематски демонизују Русију, док Русија углавном своди свој јавни дискурс на одбрану од оптужби, или контраоптужбе.

Као резултат свега тога, неће бити заједничке, јединствене свеевропске прославе овог 9. маја. Главне западне државе и њихови „партнери“, односно сателити, бојкотоваће Параду на Црвеном тргу у Москви.

Како је могуће да садашњи односи, ма како лоши били, утичу на виђење исхода Другог светског рата у Европи? Да ли је исход од пре 70 година сада некако различит само зато што је избила криза у односима? Није ли 9. маја 1945 побеђен нацифашизам у Европи, и није ли то нешто што ваља славити, или бар достојно обележити? Или смо у заблуди? Ако јесмо – у којој врсти заблуде? Да је нацифашизам побеђен 1945? Или да су они који су досад формално обележавали тај дан, а сада одбијају да га славе заједно са земљом и народом који су претрпели највеће жртве и дали највећи допринос победи над нацифашизмом у Европи, заправо, били неискрени?

Чини се сасвим логично да би, упркос тренутним размирицама на релацији Русија-ЕУ/САД, ако ништа друго, заједничко обележавање 70-годишњице Дана победе пружило јединствену прилику да се спусте међусобне напетости, што би већ можда само по себи дало замајац напорима за решавање украјинског сукоба. Русија је, као што је познато, упутила позиве свима, чак и земљама које су отворено подржале тзв. Еуро-мајдан и кијевски преврат. А управо су ове последње земље, на првом месту САД, али и Немачка, Велика Британија, Пољска, биле и остале међу најгласнијим у позивању на бојкот прославе овог јубилеја у Москви.

Ту већ имамо опипљивији доказ о томе коме је више стало до обнављања поделе у Европи, чак и по цену дезавуисања самог исхода Другог светског рата. Западне државе – и то оне и на победничкој и на пораженој страни, ујединиле су се, дакле, не само око бојкота заједничке прославе победе над нацифашизмом, већ и око покушаја изолације Русије, државе-наследнице СССР-а, носиоца највећег терета и највећих жртава у тој борби.

Ако ово понашање повежемо са непрекинутим ширењем Северноатлантског савеза, познатијег под именом НАТО, ка границама Русије од краја Хладног рата и распуштања Варшавског пакта па до данас, лако ћемо уочити једну индикативну матрицу. Уместо процеса уједињавања целе Европе и, укључивањем Русије, бар северног дела Евроазије, који је требало да произиђе као главна тековина окончања Хладног рата и полувековне светске блоковске поделе, имамо двоиподеценијски процес новог продора ка Истоку, према руским државним границама. Да ли и у томе лежи разлог западног бојкотовања победе над последњим покушајем прављења таквог продора, од стране нацистичке Немачке? Што се овог пута жели успех у ономе што је пропало 1941-1945?

У сваком случају, нема ваљаног оправдања за западни бојкот заједничке прославе 70-годишњице победе над нацифашизмом у Москви. Штавише, такво понашање је за осуду, јер је директно у функцији злонамерне ревизије историје, као и релативизације самог зла нацифашизма. А чињеница да смо сведоци такве релативизације већ више од годину дана када је реч о Украјини, односно да западни медији и политичари упорно и систематски игноришу озбиљну неонацистичку и неофашистичку компоненту бар дела украјинских власти и оружаних снага – даје додатно право за ову тврдњу.

Хвала Богу, Србија се одупрела западним притисцима да не учествује на овогодишњој Паради на Црвеном тргу. Штавише, учествоваће не само присуством председника државе, већ и учешћем гардиста Војске Србије на самој Паради, што је чин од несумњивог симболичког значаја. Јер, Срби су се приклонили антинацифашистичком кампу још 27. марта 1941, а покренули су и први оружани устанак у поробљеној Европи средином маја 1941, не дуго после слома Југословенске војске. После тога су, током ратних година, Срби не само били главни носиоци два антифашистичка покрета на тлу Југославије, већ су се сврстали, сразмерно, међу највеће жртве Другог светског рата и били жртве бруталног геноцида у нацистичкој марионетској држави НДХ. Била би нечувена срамота да се Србија није одазвала позиву Русије да узме учешће на овогодишњој Паради.

Сведочанство Србије на 70-годишњицу Дана победе је важно из још једног разлога. Наиме, као ниједна друга европска држава, Србија је на својој кожи окусила праву природу постхладноратовског Запада и његових истинских стремљења. Све оно што се, посредством западних мас-медија и западне дипломатске реторике, током 1990-их импутирало Србији, сада се импутира Русији: агресивно понашање, кршење међународног права, кршење људских права, одсуство демократије – све то уз пратећу демонизацију како народа тако и његовог највишег руководства.

Оно зашта су западне државе неосновано оптуживале Србију, а сада и Русију – оне су, сасвим документовано, заиста чиниле током 1990-их година: од кршења Повеље Уједињених нација и Хелсиншке повеље у погледу неповредивости граница и немешања у унутрашње ствари суверених земаља, до једностраног лансирања агресије на суверену земљу, мимо одлуке Савета безбедности УН. Подједнако индикативно, западне земље су не само жмуриле већ су и фактички подржавале неофашистичке и неонацистичке снаге (и сличне радикалне елементе, попут исламистичких екстремиста) у циљу распарчавања бивше Југославије, па затим и Србије, баш као што сада на сличан начин не само жмуре већ и фактички подржавају исте елементе у њиховој антируској борби у Украјини.

У свему овоме је важно подсетити да је то агресивно западно понашање, уз паралелно ширење НАТО према западу, покренуто у времену пре доласка на власт садашњег објекта демонизације – Владимира Путина, тј. у времену када је власт у Русији у потпуности прихватала западну неолибералну парадигму и демонстрирала константну кооперативност у дипломатским и стратешким односима са политичким Западом, по цену и сопствених стратешких интереса. Дакле, некаква „руска агресија“ никако није могла бити повод за агресивно и експанзионистичко западно понашање које се непрекидно испољава током протеклих 25 година.

Управо нам је, у контексту тог западног понашања према бившој Југославији и Србији 1990-их година, лакше да дешифрујемо садашње западно понашање, и да посматрамо западни бојкот Параде на Црвеном тргу у одговарајућем кључу. Јер, јасно је да је ревизија резултата Другог светског рата почела још на тлу СФРЈ пре четврт века, а да је садашњи рат у Украјини само наставак тог процеса. Не само да се не слави победа над нацифашизмом на једини могући начин – заједничком прославом на којој учествују сви тадашњи савезници, заједно са представницима тада поражених држава које су прихватиле резултате Другог светског рата – већ се та, наизглед поражена идеологија од стране западних држава инструментализује у прагматичке, геополитичке сврхе. А то нас, опет, доводи до закључка да ће, у садашњим условима, уз поуке југословенског и украјинског искуства, прослава 70-годишњице Победе над нацифашизмом у Москви представљати не само обележавање Победе, већ и, нужно, њену поновну афирмацију у времену када се она доводи у питање на европском, али и северноамеричком континенту. А можда и позив на нову мобилизацију против тог истог, сада повампиреног зла, чији је фактички данашњи носилац, мада маскиран у наизглед бенигније, „демократско“ рухо – политички Запад, односно САД и ЕУ.

За Русију је та реафирмација од огромне, животне важности. Као и за Србију, која је увек, упркос огромним препрекама и изазовима, умела да буде на правој страни историје. Уз све то, Србија има и неиспуњени дуг према себи, а то је да једном за свагда јасно и гласно објави, и себи и свету, да је имала не један већ два антифашистичка покрета. Важност тога не лежи само у потреби утврђивања историјске истине и правде, већ и у јачању легитимитета саме Србије. Наиме, потребно је са другог, монархистичког антифашистичког покрета, предвођеног генералом Драгољубом Михаиловићем, коначно скинути „квислиншку“ етикету, да би се у највећој могућој мери сузбили даљи покушаји стварања вештачких симетрија, односно стављања Србије у исту раван са народима и државама које јесу биле квислиншке (нпр. изједначавање припадника Југословенске војске у отаџбини и усташа), што је кључ за нове покушаје смештања Србије у неку аморфну, неоколонијалну „југосферу“, засновану на осавремењеној матрици „слаба Србија – јака Југо(сфера). Такође, потребно је да се квалитетни аргументи у ту сврху представе и представницима Руске Федерације, да би се прекинуло скоро 100-годишње отуђење између историјске Србије и историјске Русије, што нам је свих ових година непотребно отежавало међусобну комуникацију и разумевање.

На крају, ко год сматра да је прављење историјских паралела између стања пре 70 година и садашњег – претерано или неумесно, треба само да упореди мапе из оба периода. И 1941. и 2015. нуде аналогне слике: велика удружена војна сила је из правца запада дошла до самих руских граница док је, с друге стране, сама Србија практично опкољена државама-чланицама (садашњим или перспективним) те исте удружене силе. Поучени искуством, немамо право на опуштеност и игнорисање очигледног.

То је контекст у којем Срби и Руси дочекују предстојећу 70-годишњицу Победе над нацифашизмом. А значај ће произаћи из конкретних, а не само симболичких дела која ће из те спознаје да се изроде.

* Излагање предвиђено за конференцију Фонда стратешке културе и Музеја жртава геноцида у Београду, „Борба Русије и Србије јуче и данас, Други светски рат, Југославија 1991-1999, Украјина 2014-2015“, одржану 28.4.2015. у Београду

18 гласовa