Последњих дана међународну заједницу “потресају” нови корупционашки скандали. Светски медији стварају слику као да су у шоку (мада не баш превише убедљиво), због оптужби које су покренуте од стране САД и Велике Британије у односу на руководство ФИФЕ и низа држава, да су узимали мито. Светски медији су као по команди обезбедили статус васељенског скандала овој “информацији”. Понављамо – скандал је створен управо од стране светских медија. Не само да није било судске истраге, него чак  није било никакве озбиљне утемељености оптужбе доказима. Само нам понављају оптужбе, показују некакве тајанствене потписе и саопштавају о одређивању судија који ће разматрати предмет против званичника ФИФЕ.[1] По свим међународним стандардима правосуђа, неко се може сматрати кривим тек после судске пресуде. Штавише, после такве пресуде која је проистекла из праведног суђења, а сама пресуда била заснована и законита.

Ово што се догађа са “корупционашким” делом у ФИФИ, нема никакве везе са правосуђем. То је политички напад на низ држава који, између осталог, истовремено гађа неколико циљева. Један од најважнијих циљева је покушај дестабилизације стања у неколико земаља одједном. Ако ми набројимо тај низ, видећемо да се ради о Јужној Африци (Светско првенство 2010. године), Бразилу (2014), Русији (2018)… Могло би и да се не уочи да се ради о земљама БРИКСА да није било недавне изјаве председника Савета за националну безбедност Русије Николаја Петрушева о томе да се земље БРИКСА морају припремити за одбрану од покушаја Запада да “дестабилизује политичку стабилност” у земљама-чланицама те групе. Искрено речено, изјава не баш уобичајена, али она због нечега није привукла пажњу светских медија. Али је зато доживела практичну реализацију буквално после неколико дана.

Оптужбе против високог руководства ФИФЕ не могу се разматрати изван контекста учешћа у том делу руководстава земаља-чланица те организације. Аутор овог текста пише ове редове из Јужне Африке (ЈАР) и може да потврди да се замисао о заоштравању унутарполитичке ситуације у земљи увелико остварује. У крајњем случају, бар локални медији покушавају свом снагом да надувају скандал. На тапету је не само актуелни председник земље Џ. Зума, него и бивши председник земље Табо Мбеки, као и бивши потпредседник ФИФЕ, држављанин ЈАР Џ. Уарнер.

Истовремено, светски медији не показују никакво интересовање за истинска корупционашка дела. Тако је, на пример, остао потпуно непримећен извештај тог истог Табоа Мбекија о нелегалном “цурењу” 60 милијарди долара годишње из афричких земаља. Питање коме иде толики новац поново никога није заинтересовало.

Пажњу светских медија не привлаче ни случајеви корупције у међународном правосуђу. А ти случајеви нису појединачни. Њихов број, распрострањеност у различитим органима тог система, као и потпуно одсуство кажњавања, говори о томе да корупција у међународном правосуђу није злочин, већ системски елемент без кога тај систем у принципу не може да ради. Тако су у Међународном трибуналу за бившу Југославију (МТБЈ) у Хагу не једном сведоци били ухваћени приликом добијања “добара” од тужилаштва. И не ради се о маргиналним, већ о кључним процесима, укључујући, на пример, процес против Слободана Милошевића. У Међународном кривичном суду први сведок првог судског процеса (процес Томаса Лумбаге) признао је директно у судници да га је тужилаштво “научило” како да одговара на њихова питања. У предмету против Ж.П. Бембе, бившег потпредседника Конга, суд је морао ноћу да хапси његове адвокате како би спречио да они јавно изнесу информације о корупцији од стране тужилаштва у односу на сведоке у њиховом предмету. Тако су сами адвокати оптужени за корупцију. Овај случај без преседана поново није заинтересовао никога у светским медијима. Њега разматрају у чисто практичном плану – као поруку свима који се осмеле да истински бране своје штићенике.

Међутим, нема ничег изненађујућег у томе што је створено управо такво међународно кривично правосуђе. Јер, тај систем су стварали англосаксонци, са њиховим концептом “трговине са признавањем кривице”, када се у замену за такво признање оптуженоме обећава да неће бити кажњен сувише сурово. Тако у западним “демократијама” виљушка кажњавања (на пример од 3 до 10 година) служи не само за обезбеђење принципа сразмерности казне са учињеним делом (као у “тоталитарним” режимима), него за обезебеђење те саме трговине. У том смислу је веома занимљиво погледати статистику судских процеса који нису решени у оквирима карактеристичног поступка него управо уз помоћ те трговине. Показује се да се у САД уз помоћ трговине решава око 90% судских процеса! На тај начин, слика коју су створили западни, пре свега амерички филмови, о карактеристичном и равноправном судском процесу у САД представља обичан мит који нема никакве везе са стварношћу. Управо због тога су Американци и други англосаксонци, који у потпуности управљају свим међународним судовима, покушали да промене Статут МТБЈ а затим и Статут Међународног трибунала за Руанду, како би у њих унели чланове који омогућавају трговину са признањима кривице. Као што се каже – “ништа лично” – али они другачије једноставно не знају да раде.

У савременом свету корупција заузима посебно место. Против ње се “боре”, њу проклињу, доносе општеважеће декларације, но… она је жива и ломи све оне који ступе са њом не у виртуелну него у истинску борбу. Разлог за такво стање је то што је корупција постала системски елемент глобалног управљања. Додуше, управо због тога се не може истребити ни унутардржавна корупција, јер се глобално управљање остварује посредством корупције локалних лидера.

Такође, треба подсетити на веома занимљив случај који се десио у Комисији за међународно право у Уједињеним нацијама. Ова Комисија састављена је из представника свих главних географских региона у свету у којима су заступљени сви основни правни системи и где се разрађују пројекти главних међународних конвенција. Прво се Комисији поверава разрада неке теме, а затим се та тема доводи до пројекта међународног споразума. Тако је 2011. године Комисији достављена тема “Корупција и међународно право”. Баш у то време реч корупција се могла чути из сваког угла и дворишта па је изгледало да ће пролаз овог предмета бити готова ствар. Међутим, очекивано се није остварило. Тема је била одбачена и то од стране саме Комисије! Овај случај показује реалан однос државе према проблему корупције. Нико и не помиша да тај проблем решава!

Тако да садашњи “скандал” у ФИФА нема ништа заједничко са корупцијом, већ представља још један пример где корупција постаје инструмент за глобално управљање. У овом случају – за дестабилизацију ситуације у неугодним државама.

[1] Види: Fifa corruption case judge has wealth of experience dealing with mobsters // http://www.theguardian.com/football/2015/jun/06/fifa-judge-raymond-dearie-organized-crime-surveillance

Прочитај без интернета:
14 гласa