Запад је по ко зна који пут одиграо савршену субверзивну игру. Док се слуђена Србија бавила „историјским“ изборима који ће донети светлу и реформисану ММФ будућност, за то време „Косово“ је примљено у фудбалску федерацију Европе (УЕФА), а од стране бриселских комесара почашћено визном либерализацијом. И тако се убрзано затвара круг потпуне државности те НАТО творевине.

Ко зна који по реду озбиљан шамар са далекосежним последицама. Дно – дна. Неки ће рећи – даље нема. Не, варају се, још нисмо дотакли дно. Тек следи завршно потонуће. Ево, заклећу се – тако ми цензус патриотске опозиције, али и оних патриота „далеко“ изнад цензуса, који су поодавно спремили четничке дивизије.

О, да, не би ваљало да ме неко сврста, не дај Боже у напредњачки табор, па ево – тако ми (и пре ових горе) свих знаних и незнаних агената (и резидената) на власти (и около власти, па све до РТС-а), који задатке западних обавештајно-субверзивних служби извршавају беспрекорно. Тачно према процедурама врбовања и „оперативног комбиновања“ на такозваном „компромитујућем основу“. 

А, када их човек гледа, онако, српски простодушно, делују збуњено, смотано, невино, наивно, недовршено, недипломирано… и изнад свега добронамерно. Реформски. За њих је све политика. Не постоји право, посебно не међународно, нема Устава, не вреде закони. Вођа саопштава правила. Онако како их и добије од западних ментора. 

Стари-нови премијер је, у ноћи славља након завршетка другог круга избора, хладнокрвно констатовао[i] да „то што се догодило у Будимпешти када је УЕФА примила Косово у своје чланство је учињено противправно“, нагласивши да ће се Србија „борити жестоко“. Вероватно исто онако како се „борила“ када је „Косово“ примљено у Међународни олимпијски комитет. 

Или, попут борбе коју је својевремено водио тандем Тадић-Јеремић, а онда их наследио чувени Борко Стефановић? Или, када је Коштуница доносио онај чувени „државни план“ о спречавању независности јужне српске покрајине, који је имао и тајни анекс – вратити мандат народу. Потез за историју, ама баш када је требало. Боље није могло.

Но, шта да се ради. Кад могу сви други, нек’ и Арнаути „шутају лопту“, што би се народски рекло.

Што се тиче визне либерализације, е ту је Вучић променио интонацију, развукао је осмех на лицу и рекао не трепнувши, да је то „још један поклон за наше албанске пријатеље“, истичући у наставку „надам се да ће сада више да пролазе кроз централну Србију и да нам оставе више пара за ПДВ“.

Ефектније самопонижење тешко да може да се изведе. И то у присуству – партијске врхушке, коалиционих партнера, страначке младежи у виду зидног декора, бројних новинара и, наравно, нестраначког експерта за ратовање и познатог ловца на америчке носаче авиона, будућег министра војног, М. Лазанског.

Просечан српски гласач, а такви се, као што видимо, мере милионима, и даље замишља да без нашег признања, што би рек’о врховни командант и надвојвода од Бајчетине – нема ништа од државе „Косово“ док их ми не признамо. Свечано, подразумева се, пред ешелоном Гарде. Не знајући, тај дакле српски грађанин и сељанин, врхунску међународноправну чињеницу и дефиницију – да би се нешто назвало државом потребно је да има само три елемента: (1) становништво, (2) територију и (3) суверену власт над том територијом. Нема четвртог услова.

И не мора да буде члан Уједињених нација, нити било чега другог по беломе свету. Да ли је потребно у вези са тим наводити вишедеценијски пример Швајцарске или, рецимо, НР Кине?

Наравно, следи очекивано питање – па, добро, како одбранити и сачувати Косово и Метохију, када су све западне силе погазиле Резолуцију 1244, признале ту надридржаву, када је политички, економски и на све друге начине гурају, а са њима (или под њима) и преко сто других земаља са неоколонијалним атрибутима?

Одговор је прост да простији не може бити. Једним јединим потезом који признаје још увек (и тек ће, захваљујући Русији) важеће међународно (ратно) право, а то је – прогласити званично „ратну окупацију дела територије“ као легални институт и о томе обавестити међународну заједницу. Пре свих Савет безбедности и Секретаријат УН. Зашто? Зато што је Резолуција 1244 у пракси апосолутно погажена. Тачка.

Упорно досађујем, али нема друге – предлажем читалаштву да, ради преношења информација оним збуњеним и неупућеним а таквих је огроман број, још једном прелистају текстове о окупацији. Ено их доле, на дну текста, у фус-ноти. [ii]

Зашто? Макар само из једног разлога – „ратна окупација“ (јер, Космет нам је ратом и поратним преварама отет!) као привремено стање нуди далеко више него било какав бриселски аранжман, па чак и више него било која резолуција СБ УН, а окупирана територија у исто време остаје у власништву матичне државе.

И тиме се спречава оно што ће нам се ускоро догодити – припремљени мировни уговор о предаји Косова и Метохије (сваки рат се обавезно завршава управо таквим међународноправним актом!), који нам лукаво подмећу као „Споразум о нормализацији односа“.

Да је благовремено, 2008. па надаље – а још увек није касно (!) – проглашена „ратна окупација дела територије“, нити би у Будимпешти славодобитник био Фадиљ Вокри, нити би Федерика Могерини (иначе „непристрасни“ посредник у преговорима са Арбанасима у име „непристрасне“ Европе) усред Приштине, колико јуче, изјавила: „Ово значи да је Косово Европа, и да ми радимо на интеграцији Косова у ЕУ“.[iii]

Где је у њеном обраћању Србија, тачније остатак Србије? А, да, када уђемо у ЕУ, наравно, тамо ћемо се наново спојити са „Косовом“. То је та лукава Вучкова игра коју ни Запад још увек није дешифровао.

Док су се Могеринијева и остали чланови комесарске делегације спремали пут у Приштине, српски чауши су се бусали у јуначке груди обмањујући народни пук. Па тако Ивица Дачић,[iv] још увек министар вањских дела у техничкој Влади, у препознатљивом манипулативном стилу и „вишом“ математиком, у очигледном поразу види чак и елементе победе, а успут нуди и спасоносна решења:

„Фудбалском савезу Србије остају правна средства за оспоравање ове нестатутарне одлуке пред судом, али је евидентно да је ова одлука политичке природе и резултат великог притиска политике, у чему, ипак, нису у потпуности успели, јер Косово од 54 чланице није признало само 16 земаља, а добили смо 24 гласа, док за Косово није гласало чак десет чланица из земаља које су признале Косово“.

Значи, као у стара, добра, османлијска времена – кадија те тужи, кадија ти суди – па се ти жали до миле воље. Коме? Погрешном суду у погрешно време, касно да касније не може бити. Уместо да то буде онај „суд“ у Њујорку, једини прави и зове се Савет безбедности, наши врховници ће „као“, а рекосмо и због чега (један је пробао после петог октобра да изађе из „матрице“ и видесмо како је скончао), дакле, они ће истеривати правду онамо где је одавно донета пресуда.

Онамо, онамо…. одакле су нам и инсталирани. За добране новце, што би рек’о Чанак „доктор“ Ненад.

[i] www.blic.rs/vesti/politika/vucic-tuzicemo-uefa-hrvatsku-necemo-da-molimo/bczy5fc

[ii] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/okupacija-ce-spasiti-kosmet/

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/o-okupaciji-i-kapitulaciji-kako-se-suociti-sa-istinom-ali-stvarno/

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/kako-je-i-do-kada-vuciceva-srbija-pobedila-unesko/

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/pojmovnik-srpske-katastrofe/

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/srbija-i-kosovo-dve-nemacke-ili-dva-kipra/

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/general-bridlav-u-okupiranoj-srbiji-preko-nezavisnog-kosova/

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-i-vlast-srbije-neopevani-prevaranti/

[iii] 91.222.7.144/hronika/federika-mogerini-u-pristini-ukidanjem-viza-kosovo-je-postalo-evropa.html

[iv] rs.sputniknews.com/drustvo/20160503/1105379816/dacic-uefa-komentar.html

29 гласовa