Пре него што кажем шта мислим о кандидатској драми Вучић-Николић, представићу читаоцима три слике на основу којих ће ту „драму“ лакше разумети.

Бивша жена Синише Малог сведочи да јој је, 2013‒2016. године, муж дао 95.000 евра у готовини – независно од плате и других легалних прихода – за кућне рачуне и вођење домаћинства. „Синиша Мали супрузи никада није објаснио одакле му кеш“, каже се у новинском извештају о изјави Марије Мали, а онда ју је „натерао да потпише лажну изјаву о приходима намењену Агенцији за борбу против корупције“, по којој је 95.000 евра, наводно, пронашла у очевој заоставштини.

Дакле, код човека из врха естаблишмента СНС-а „нашло“ се – не зна се одакле и како – 95.000 евра у готовини. Не 950 евра, не 9500 евра, већ 95.000 евра. Како је тај новац стигао до овог функционера СНС-а можда можемо да наслутимо на основу другог примера, који налазимо у књизи Андреја Фајгеља „После Вучића“ (цела књига се може наћи овде, а пример је на стр. 53).

Фајгељ је, да подсетим, 2012‒2015. био директор Културног центра Новог Сада. Он је, како сведочи, уз редовну плату примао и додатак у коверти, намењен члановима естаблишмента: „Добијам позив и силазим. Доле ме чека страначки човек. Размењујемо тек покоју реч. Враћам се кући и вадим садржај коверте на сто, са чудном мешавином гађења и поноса. Донео сам у кућу четири хиљаде евра. На тај начин сам за две и по године на власти примио око 50.000 евра“.

За трећи пример не дајем линк јер је реч о сведочењу једне особе аутору овога текста; али, будући да је реч о човеку од поверења, усуђујем се да га пренесем: „У РТС-у су и у доба Тијанића постојала екстра примања, новац који је за поједине уреднике и новинаре стизао независно од плате, али је тај новац макар долазио из буџета РТС-а. Сада пак новац долази у ковертама директно из Владе. Последица је да хедови за сваки Дневник иду ван куће на супервизију“.

Ова три примера, изгледа, дају најбољу слику погона на који ради СНС естаблишмент. А то су – коверте. Имамо ли пак у виду „снагу“ таквог погона, лако можемо да објаснимо и понашање људи из тог естаблишмента.

Рецимо, чудимо се министру ухваћеном да се сликао с једним од вођа мафије и да је од другога „купио“ стан, а којем не пада на памет да поднесе оставку. И док се питамо како неко може бити у тој мери „дебелокожац“, одговор је, вероватно, садржан у оном Фајгељевом: „Донео сам у кућу четири хиљаде евра, а за две и по године на власти 50.000 евра“.

Или, рецимо, ако се чудимо да ли сви ти људи у Главном одбору СНС-а, који се такмиче ко ће боље да велича премијера, ко ће једногласније да га предложи за председника и ко ће дуже да му аплаудира (тапшање је последњи пут трајало 2 минута и 24 секунде; види овде, 9:26-11.50), дакле, када се чудимо како је могуће да нико од тих људи не види колико је такво понашање комично и стидно, одговор је опет: „Донео сам у кућу 4000 евра, а за две и по године 50.000 евра“.

Па и када се питамо како је могуће да водитељка РТС-а дозволи да је током једносатне емисије њен гост, премијер, 45 пута прекине док поставља питање, а затим 29 пута вербално нападне (било њу, било РТС), при чему она не нађе за сходно да се макар мало побуни због тога; па и када се питамо како је могуће да се после те емисије уредник информативног програма или директор РТС-а понашају попут своје водитељке – тј. да  „ћуте и трепћу“; и тада одговор свакако може бити: „Донео сам у кућу 4000 евра, а за две и по године 50.000 евра“.

Најжалосније је то што моћ овог „погона“ изгледа да разара најдубље односе који постоје међу људима. „Син председника Томислава Николића, Радомир Николић“, извештава Политика са седнице ГО СНС на којој је Вучић севернокорејски „изабран“ за председничког кандидата, „седео је у првом реду, а камере су помно пратиле сваки његов гест. Како би кренуо аплауз, тако би почели да севају блицеви фотоапарата. Николић, међутим, никоме није оставио места за негативне коментаре“.

Дакле, читалац закључује да је и Радомир Николић „громким аплаузом“, како то бележи Политика, поздравио одлуку ГО СНС да се Вучић кандидује; затим, да је „на ногама, уз дуготрајни аплауз“ дочекао улазак Вучића у салу; те да је, најзад, и њега Вучић више пута „дизао на ноге“ говором у коме је, између осталог, хвалио Томислава Николића, „наглашавајући да не жели од напредњака да чује ниједну ружну реч о њему“.

То је рекао управо мастермајнд пропагандне машинерије која је цео четвртак – одмах сутрадан по вести о Томиној кандидатури – најстрашније блатила Николића. Лепо се то дало видети на насловницама таблоида, баш на дан одржавања седнице ГО СНС: Информер: „Нож у леђа: Томислав Николић прешао на страну жутих бандита, странаца и тајкуна“; Српски телеграф: „Мишковић платио Томи да изда Вучића“; Ало: „Драгица наредила: Томо, иди на Вучића! Пресудиле ракија, Русија и верна љуба“; Политика: „Вучић не пристаје на уцене“; Блиц: „Колико кошта образ: Николић од Руса узео 20 милиона евра“; Курир: „Руси хоће Тому за председника“, итд.).

Дакле, Радомир је знао да човек који је пустио да ТВ Пинк, Информер и остали медијски колектори изливају faeces на оца му и мајку стоји испред њега; Радомир је знао шта тај човек ради – да његовог оца, који га је и довео на власт, понижава, потискује и издаје; знао је колико лицемерја и крокодилских суза има у речима говорника који пред њим каже „да сȃм ниједну ружну реч неће рећи за Томислава“. Све је то Радомир знао. А ипак је и он скакао и одушевљено аплаудирао док су бљескали фотоапарати и снимале ТВ камере.

И када се питамо – како је то могуће, можда је одговор опет у оном чувеном Фајгељовом: „Донео сам у кућу 4000 евра, а за две и по године 50.000 евра“. Наравно, цифре су различите за номенклатуру, зависно од ранга: није исти коверат за новинара, члана ГО СНС, или министра…

Но управо то је систем који уништава Србију, систем који паразитски исисава животне сокове из овог народа – све док нам, ваљда, сву децу не претвори у ропске раднике или у номаде… Управо то је систем који стоји наспрам обичног човека у Србији. Стога, када је обичан човек незадовољан, када жели да се побуни, када жели промену, мора да зна да насупрот њега не стоји тек један човек и његова странка; насупрот њега стоје ‒ коверте.

Стоје коверте танке и дебеле, и њихово непрестано отимање: из јавних набавки, јавних предузећа, из сваког посла који треба да склопи држава; затим стоје Информер и Пинк, па бриселске бирократе и вашингтонски клинтонисти, читав глобалистички естаблишмент (ММФ, CNN, „наши арапски пријатељи“, „страни инвеститори“ и ко све још не)…; и сви су увезани интересима и новцем који извлаче из Србије.

Но, сиромашни српски сељак устао је 1804. на Османско царство, које се тада простирало до Алжира. И победио је. Тако и данас: онај који воли да живи у лицемерју, у неистинама, у насиљу, онај који се нада коверти, или макар сендвичу, ћутаће; онај коме је свега преко главе, дићи ће главу.

Није јасно како ће се завршити сукоб Николића и Вучића. Можда се и нагоде, а можда Николић донесе „никад лакшу одлуку“. Како год да буде, жалосна је Србија у којој Радомир аплаудира Вучићу. Не због Радомира и не због Томислава; већ због живота, због достојанства и због вредности које се не могу свести само на новац.

У језгру колоније – мафија, а око њега корупција и таблоиди: тако би се могао описати систем у коме живимо. Такав систем даје пљачку и издају као једини отровни плод. Отрова је све више и убиће ову државу.

Нама треба хитна промена не лоше власти – већ система. То не може да се заврши на овим изборима. Али, можда би макар могло да започне?

155 гласовa