Наш културњачки естаблишмент – који је, нажалост, највећим делом аутоколонијални (другосрбијански) – пожурио је да искаже незадовољство што је за новог министра културе постављен Владан Вукосављевић.

Тако је, на пример, „Независна културна сцена Србије (НКСС)“, 6. септембра 2016. године, изразила „дубоку забринутост за будућност културе у Србији“ због избора Владана Вукосављевића за министра културе, будући да је, како тврди НКСС реч о „особи која није образована, нити има искуства рада у овој области“.

У саопштењу НКСС, које су одмах уредно пренели пробриселски (провашингтонски) медији, каже се, даље, да је управо “на иницијативу Вукосављевића, правника (…), промењен статус Октобарског салона и смењено руководство Културног центра Београда“, као и да је „годишњи конкурс Секретаријата за културу (Београда) остао са јавно оспореним резултатима“.

Ово саопштење је, за пажљивог посматрача српских друштвених прилика, сасвим јасно показало да наша атлантистичка елита није у стању да сачека чак ни фамозних first hundred days (првих сто дана), да би почела са оцењивањем и критиком нових министара, када јој они нису по вољи.

Вукосављевић је, наиме, одмах нападнут и пре него што је провео сто дана на месту министра. А у грех му је стављено не оно што је учинио током пар недеља министровања, већ оно што је – између 2013. и 2016. године – урадио као Секретар за културу Београда.

Шта рећи о овом нападу? Верујем да је читаоцима овог сајта познато колико сам, од самог почетка, био критички настројен како према „преумљеном“ Вучићу, тако и према свим његовим владама. Такође, можда то није шире познато, Владан Вукосављевић је у мом сукобу са „Вучићевим (крипто)аналитичарима“ (2010), стао на страну Анђелковића, Радуна и остатка СНС компаније. Очигледно поведен грајом СНС пропагандиста, тада ме је и он оптужио да сам „жути потајник“.

Али, Владан Вукосављевић је, ако хоћу да будем објективан, збиља био добар београдски Секретар за културу. И све на шта се НКСС жали заправо је  – са становишта елементарне демократије и патриотизма – у ствари плус за Владана Вукосављевића!

Најпре, требало би знати да је НКСС типична „удруга“ другосрбијанских НВО. Јер, иза фирме  „Независна културна сцена Србије“ заправо се крију неке од типичних аутошовинистичких НВО – попут Центра за културну деконтаминацију или КЦ „Рекс“.

У НКСС је, наравно, и мноштво анонимних и прилично бизарних („уметничких“) НВО, попут: „Чај…Одличан“, „Група Хајде да…”, „Хоп.Ла!“, „Лицеулице“, „Перионица“, „Шта хоћеш“ итд. Њихова функција је „да чорба буде гушћа“, односно да другосрбијански (компрадорски, аутоколонијални) карактер НКСС не буде тако лако разазнат.

И сада таква „удруга“ оптужује Вукосављевића да је „променио статус Октобарског салона и сменио руководство КЦБ-а“? Све што се може о томе рећи је: одлично што је то урадио!

Октобарски салон је, наиме, као манифестација која се одржава под финасијским и управним патронатом Културног центра Београда, био у годинама градске „жуте власти“ (што је у култури значило: „лајт другосрбијанства“) претворен у нешто што је све више личило на антикултурни и аутошовинистички вашар. Јер, уместо да представља продукцију оног најбољег из актуелног српског сликарства – што је и била изворна идеја салона када је основан 1960. године – салон се током управе поготово Мие Давид, изметнуо у интернационални вашар инсталација и перфоманса.

Не само да је Октобарски салон у завршници остао без иједне слике неког српских уметника, реч је о томе да је за кустоса салона Давидова поставила странца – с хонораром у десетинама хиљада евра. Наши компрадори у култури, иначе, воле да за „куратора“ доведу странца, надајући се да ће заузврат он затим њих позвати да и они у његовој институцији постану кустоси неке изложбе – уз сличан хонорар. И то функционише.

Но док се традиционална публика Октобарског салона чудила што уместо слика сада може да види само „перформансе“ и „инсталације“, а београдски ликовни уметници своје слике, у знак протеста, излагали на улици, упоредо с тим Миа Давид је организовала и пратећи програм са елементима правог аутошовинизма.

Тако је једна од пратећих манифестација 54. Октобарског салона био програм Living Death Camp (Живи логор смрти) уприличен 5. октобра 2013. године на Старом Сајмишту. „Живи логори“ који су у програму представљени били су Старо Сајмиште и Омарска. Фактички су, тиме, изједначени нацистички логор Старо сајмиште из Другог светског рата – који се у нашој другосрбијанској ревизионистичкој историографији и иначе представља као место где су Срби извршили холокауст над Јеврејима – са сабирним центром Омарска из 1992. године, у који су били интернирани тамошњи Хрвати и Муслимани.

Најпре је, дакле, „заборављено“ да је на Сајмишту побијено више Срба него Јевреја, да је логор био на територији НДХ и да су њиме управљали нацисти; онда је повучена историјска вертикала с логором из босанског рата којим јесу управљали Срби, али чија сврха није била ликвидација већ интернирање; и на крају је, „уметнички“ читава данашња семантика везана за нацистичке концентрационе логоре просто пренета на савремене Србе и Србију („Јевреји и Муслимани заправо нису ликвидирани на Сајмишту и у Омарској, већ у Београду“, била је порука овог „програма“).

Јавност је била огорчена због тог „пројекта“ 54. Октобарског салона, а на програм који је изведен на Сајмишту дошли су и људи спремни да бране истину. У бурној дебати (извештај видети овде, снимак овде), бар за разборитији део публике, та истина је ипак одбрањена.

Када је Миа Давид, следеће године, смењена, водила је дневник за „Слободну Европу“ у коме је, као реакцију на своју смену, записала реченицу која дословце гласи: „Колико је ова земља одвратна“! „Ова земља“ је, наравно, Србија, а она је „одвратна“ јер у њој Миа Давид више није директорка Културног центра Београда и не располаже годишњим буџетом од 1,2 милиона евра.

Оно што се дешава у последњих пар година је пут ка једној националној, конзервативној и десној политици и у култури“, пожалила се још Миа Давид, и тако поново открила праву природу наших културњачких „либерала“. За њих, дакле, не постоји право да се, у политици и култури, мисли или ствара другачије од њих; не постоји право на национално или конзервативно становиште, него грађанство, у политици и култури, заправо имају само другосрбијански „космополити“ и „либерали“.

Такође, кукање на „десничарску“ политику у култури долази од особе која је кустосу Немцу одредила хонорар од више десетина хиљада евра, практично избацивши српске сликаре са Салона – места на коме су они традиционално налазили публику и купце. Тиме је, између осталог, даље погоршан материјални положај већине наших ликовних уметника. „Узети сиромашнима да се би се дало богатом“ – заиста „левичарски“ мото.

Владану Вукосављевићу је замерена не само смена Мие Давид, већ и то што је „годишњи конкурс Секретаријата за културу (Београда) остао са јавно оспореним резултатима“. НКСС се заправо још 22. априла 2016. године, на конференцији за медије, пожалио да његове НВО нису добиле онолико пара колико су примале некада, или колико мисле да им припада. На конференцију је дошао и Вукосављевић, спреман да у вези свега пружи објашњење. Али, наши другосрбијански „либерали“ нису му дали реч, јер „није позван, па не може да говори“ (!?). Стога је Вукосављевић био принуђен да та објашњења даје новинарима испред конференцијске сале.

Занимљиво је да је главни спикер НКСС на тој конференцији, на којој није допуштено Вукосављевићу да говори, био председник УО НКСС Радомир Лазовић. Лазовића знамо и као једног од лидера београдске „паткице“ – покрета који почива на исправним јавним ставовима, али с вођама који „нису у стању да изађу из идеолошког миљеа `друге Србије`“ (о томе сам на ФСК опширније писао овде). Заиста се можемо упитати како ће сутра овај покрет јачати демократију у Србији ако један од његових лидера одбија дебату са опонентом којег критикује и не дозвољава му да говори?

С друге стране, Вукосављевићу треба честитати што је имао храбрости да „изађе на црту“ и појави се на конференцији за штампу својих критичара, нудећи им дебату. Да тако поступају и други актери којима је досадила уметнички стерилна другосрбијанска доминација у култури, стање у нашој култури било би далеко боље.

Коначно, треба рећи да овај напад на Вукосављевића – и пре но што је формално прошло „сто дана“ – заправо има показни карактер. Њиме наши аутоколинијални културњаци демонстрирају како ће да прође свако ко доведе у питање њихове синекуре – од директорских, до уредничких места, као и свако ко доведе у питање њихов буџетски новац – који се само формално расподељује преко конкурса, а стварно је резервисан само за њих.

Зато истински демократска јавност у овој ствари треба да подржи Вукосављевића – ма колико нам сметало то што је он „Вучићев министар“. Вукосављевићу би требало дати времена да и на државном нивоу покуша да уради нешто од онога што је учинио на градском. А уколико уради бар део тога, без обзира на вику другосрбијанских кланова, српска култура ће свакако бити у бољем стању него што је данас.

слика http://kulturkokoska.rs/54-oktobarski-salon-pregled-svecanog-otvaranja/

Прочитај без интернета:
51 глас