„Пајташ Кремља се предао“ гласи један од ударних наслова на врло утицајном и посећеном ултра-либералном „Хафингтон посту“ од 14. фебруара 2017. Реч је, наравно, о генералу Мајкл Флину, који је, после само 24 дана на дужности, морао да се повуче са места Саветника за националну безбедност председника САД, због оптужби да је разговарао са руским амбасадором у Вашингтону о новим Обаминим санкцијама против Русије и њиховом евентуалном укидању од стране нове администрације, по ступању на дужност 20. јануара 2017.

Не занима уреднике, нити њихово ултра-кул-тренди читалаштво то што, још од првих Хилариних – још увек недоказаних – оптужби да су се „Руси“ умешали у изборну кампању на страни Трампа, они и њима слични звуче горе него што је „озлоглашени“ сенатор Џо Макарти икад звучао кад је ловио комунисте и „симпатизере Совјетског Савеза“ међу америчким политичарима и институцијама током 1950-их. Њих је занимао Флинов скалп – и скинули су га. С надом да је то само предигра за скидање највећег од свих скалпова. Трамповог. А они ионако не могу да буду као Макарти, јер су они „либерали“, „толерантни“ и, стога, подразумева се, „добри момци“. Тако да и њихов антирусизам, који поприма расистичке размере, мора да је „добар“ и „исправан“.

Често се ових дана и седмица угледни, утицајни и независни Пол Крег Робертс, економиста и један од твораца Регановог економског програма за који се сматрао да је дигао Америку из мртвих почетком 1980-их, у својим колумнама пита да ли је тзв. либерална левица полудела. Да ли су, у својој мржњи према свему што перципирају да је „десно“, спремни да изазову чак и термонуклеарни рат са Русијом. Одговор је, по њему, позитиван. Спремни су.

Сад је одједном нетолеранција „ин“, међу тзв. либералима и левичарима, онима који би требало да су отворени према свима, свим људима, нацијама и културама, које све скупа сматрају једнако вредним. Пуни су разумевања према исламу и исламистима, мигранти су цареви, црнци су потлачена браћа којој треба помоћи, гејеви су врх… Осим ако нису, попут Мајла Јанопулоса, присталице Трампа и западне културе и цивилизације, у ком случају их не треба пустити ни да говоре, што се и десило на Универзитету Калифорније у Берклију почетком фебруара, када је направљен хаос, разбијани излози, кола, банкомати, подметнути пожари – само да Мајло не би могао да се обрати студентима. На истом Берклију који је био место рођења тзв. Покрета за слободу говора, из ког се изродио студентски активизам који је обележио 1960-те године у САД. Све може – али не може самопроглашени „Опасни педер“ Мајло, не могу Руси. Као што 1990-их нису могли ни Срби. Али су зато муџахедини које је ЦИА довозила Алији Изетбеговићу били „борци за слободу“.

Дакле, толерантна су та савремена, самозвана западна деца цвећа – а има доста и 60 и 70-годишњака међу том „децом“ – према свима, осим према горе поменутима, који су означени као непријатељи. Неки би додали – и према „капиталистима“. Можда… Али, зашто онда Обама није био овако омражен као што је Трамп? Обама је, у њиховим очима, остао „суперстар“, иако је он тај који је социјализовао губитке Вол стрита као нико пре, омогућивши целој мародерској дружини да задрже чак и своје бонусе, а да дугове баци на нејака плећа до гуше задужене америчке средње класе. Остао је Обама неприкосновен иако је константно био у рату с неком земљом, иако је наредио да се хиљаде људи на другим крајевима света убијају дроновима, иако је развалио већи део Блиског истока, изазвао милионске таласе избеглица, подржао насилни пуч у Украјини и подигао тензије са Русијом на највиши ниво од краја Хладног рата.

А Трамп, који бар на речима жели да поправи односе са Русијом, покрене истинску борбу против радикалних исламиста, реиндустријализује Америку и, тако, оживи радничку и средњу класу – сам је ђаво, против ког се не бирају средства.

На страну обичан, углавном добронамерни народ, научен да је „толеранција“ врхунско добро, годинама хипнотисан медијским мантрама о „руској агресији“ као самоподразумевајућој чињеници за коју нису потребни никакви докази. Недавна улична анкета коју је спровела „Раша тудеј“ међу америчким младим људима је показала да они инстинктивно, скоро програмирано реагују на привидну „неправду“ Трампове наредбе о привременој забрани уласка људи из седам већински муслиманских земаља. Али и да почну бар мало да размишљају када схвате да нити знају које су то тачно земље, нити да огромна већина муслиманског света – око 85% – није укључена у Трампову привремену забрану. Почели су да схватају да су их медији којима некритички верују вешто изманипулисали ка закључку да је примењена дискриминација према целој једном популацији – муслиманској.

Али овде није реч о обичном необавештеном народу, већ о онима који манипулацију спроводе, који шире мржњу и хаос. Да ли ти протагонисти истински верују у то што пишу, говоре и раде? Да ли је могуће да су, како Робертс тврди, уистину спремни да зарате са нуклеарном Русијом из чисте ирационалости? Да ли не виде да су већи макартисти од Макартија?

Или је, заправо, реч о томе да је либерализам постао само друга реч за вољу за моћи. Неутаживу, неограничену, неспутану? И да је у то име све дозвољено, а цинизам безграничан?

Само још да видимо шта се жели с том моћи. Разбијање традиционалних нација. Уништавање традиционалних вредности. Практично неограничена имиграција припадника других, махом потпуно различитих или супротстављених култура. Антихришћанство у тандему са происламизмом. Неограничени промискуитет и право на абортус. Бирање сопственог пола, односно рода.

У име тих „вредности“, од којих су многе међусобно контрадикторне – све је дозвољено. Између осталог и да се „антифашисти“ понашају као најгори фашисти. Лудост, слепило, или сатанизам? Да ли је, уосталом, уопште и важно…

Традиционално, америчком председнику се давало 100 дана да постави своје људе на битна места и покаже своју политику на делу, пре него што би се приступило критикама или оспоравањима. Трампу, међутим, није дато ни 100 секунди. Још од изборне ноћи, пошто су се повратили од шока, „либерали“ не признају изборне резултате, не прихватају демократски избор „оног другог“. Нису спремни да саслушају супротно мишљење, да попусте по било којој тачки. Феминисткиње марширају против „женомрсца“ Трампа заједно са проповедницима шеријатског права. Док се свака помисао на нормалан, уљудан разговор са „Путиновом Русијом“ дочекује се на нож. Може се марширати са бин Ладеном, али не и са Путином. То је суштина данашњег „либерализма“.

Уосталом, у светлу онога што већ годинама у Србији важи за „напредно“ гледиште – где је домаћим „лево-либералима“ ближи Тачи од сваког Србина са Косова који се залаже за останак у Србији, ближи Бакир Изетбеговић и његове вехабије од Додика, као што им је био ближи Бакиров бабо, који је свесно жртвовао мир за „суверенитет“, од Караџића, који је само желео да, заједно са својим народом, остане у тој истој СФРЈ коју су толико наводно волели – није то ништа ново.

Оно што недостаје, а чему би све остале „нелиберале“ требало да призове Трампова битка, је пуна свест о томе да „лево-либерали“ не бирају средства, да неће ни да их чују, и да би их сутра све бацили лавовима, ако већ не могу хашкој инквизицији. Јер, за разлику од оних које су маркирали као непријатеље – Трампа, и већине Руса, Срба, традиционалистички оријентисаних хришћана или баштиника те цивилизације, они већ знају да „светски грађански рат“ увелико траје. И неће узимати заробљенике. Ту имају предност, јер су либерализам такође схватили и као бекство од сваке моралне стеге и обзира према „непријатељу“. Ко није с њима, против њих је. Аргументи више не важе, неће да их чују, не признају људска својства онима који с њима нису.

Запалиће Америку ако треба. Пустиће Тачија на Србију, Бакира на Српску. Или ће их, у име Брисела, трајно осакатити, опљачкати и обезглавити. До истребљења. С њима нема нагодбе, јер је они сами не желе. Што пре се то буде схватило, веће су шансе за опстанак.

54 гласa