Делатност међународних кривичних трибунала чак два пута је разматрана током децембра месеца. Прво је 9. децембра одржано слушање извештаја председника и тужилаца МТБЈ, МТР и МРМКТ.[1] А 22 децембра је одржано гласање о продужетку пуномоћја судијама тих трибунала.

Међутим, поставља се питање зашто је било потребно да се СБ два пута састаје? Ако је прва седница трајала неколико сати, друга је трајала свега неколико минута. Логика поделе на два заседања је била јасна: Савет је прво морао да саслуша руководство трибунала, а затим већ да донесе решење о томе да ли треба продужавати пуномоћје судијама. Међутим, та логика изгледа логична само на први поглед. Као прво, државе-чланице СБ ОУН би морале знати стање ставри не по причама (тачније – бајкама) руководства тих институција, већ би требале да самостално изуче њихову делатност. Узгред, поставља се питање  – зашто су уопште потребна та наступања руководилаца МТБЈ, МТР и МРМКТ у СБ ОУН? На крају крајева, писмени извештаји се достављају отприлике на месец дана пре доласка тих лица, а сами наступи су чиста формалност, кратко излагање текста који је послат месец дана раније. Опет се може претпоставити логика таквих наступа, а то је могућност да се одговори на питања чланова Савета. Али нас и овде логика заводи: чланови СБ ОУН нису постављали никакава питања руководству трибунала… Ништа није ометало СБ ОУН да још 9. децембра гласа о продужетку пуномоћја судијама МТБЈ. Међутим, приказали су нам представу о наводном аналитичком раду СБ ОУН који током две недеље анализира предочене извештаје руководства трибунала и доноси одлуку о судбини судија тих трибунала.

А Резолуцијом број 2256 која је донета 22. Децембра, СБ ОУН је продужио пуномоћје свим судијама МТБЈ. Иако су рокови продужетка помало необични. Тако је пуномоћје судија Жан-Клода Антонетија (Француска), Мелвиля Берда (Тринидад и Тобаго), О Гон Квона (Кореја), Флавије Латанци (Италија), Хоуарда Морисона (Британија) и Мандиаја Нианга (Сенегал) – дакле, судија у предметима В. Шешеља и Р. Караџића – продужено до 31. марта следеће године. Рекло би се занимљив обрт у пракси СБ ОУН: пуномоћје се не продужава на годину дана, него до оног рока које је означило руководство трибунала као крајњи рок. Међутим, та “жестокост” СБ ОУН само је привидна. Шта ће, на пример, предузети Савет уколико наведене судије не донесу пресуду у назначеном року? Очигледно ће Савет поново продужити рок за толико времена колико пожеле власти МТБЈ. Као прво, то се већ не једном дешавало и раније, а као друго, СБ ОУН једноставно нема другог излаза. Логика не делује већ дуги низ година: анализа делатности показује да трибунали не обављају свој посао. Притом то раде смишљено, али се пуномоћје судија све даље и даље продужава.

На годину дана су продужена пуномоћја само судијама Апелационог већа МТБЈ: Кармеља Агиуса (Малта), Лу Дацјуња (Кина), Кристофа Фљуге (Немачка), Теодора Мерона (САД), Баконе Молото (Јужна Африка), Алфонса Орија (Холандија) и Фаусто Покара (Италија).[2]

До 31. октобра 2016. године продужена су пуномоћја Бертона Хола (Бахамска Острва), Гаја Дељвуа ( Белгија) и Антуана Кесија-Мбе Миндуа (Демократска Република Конго) – то јест судија у предмету Горана Хаџића. Узгред, знаменита фраза о томе да се “пуномоћја продужавају до фиксираног датума доношења пресуде, ако до ње дође како је раније указано” – представља апсолутно непоимање логике. Логике самих судија. То је логика која ради без икаквих сметњи, јер указана формулација провоцира судије да нипошто не донесу пресуду пре тог крајњег датума! Јер је за њих то могућност да добијају своје изузетно високе плате!

Без обзира на одредбе става 4. Члана 16. Статута МТБЈ, која се тичу продужетка рока пуномоћја тужиоца, СБ ОУН је поново поставио Серђа Брамерца за главног тужиоца МТБЈ. Поново је све било унапред предвиђено: никаквих алтернативних кандидатура није било предочено. Очигледно смехотресно је изгледала тачка 10. Резолуције №2256, где СБ “поново позива” Хашки трибунал да удвостручи своје напоре ради ревидирања рокова претпостављеног завршетка предмета, са циљем њиховог скраћења по потреби и како би се избегло даље одлагање. Ако МТБЈ и удвостручи своје напоре, то је само за стезање њиховог рада. О томе говори та аргументација коју руководство трибунала користи како би образложило та одлагања. Тако је као главни узрок наведен “одлазак персонала”.[3] Објашњавајући одлагања за доношење пресуде у предмету Радована Караџића, председник МТБЈ тврди следеће: “Одлагање доношења судске пресуде повезано је у првом реду са размерама и сложеношћу тог предмета… за четири године суђења Претресно веће је саслушало 585 сведока и придодало је предмету 11 500 материјалних доказа, укупан износ протокола у том предмету чини скоро 93 хиљаде страница, а материјалних доказа – око 150 хиљада страница”. Тачан број сарадника МТБЈ у овом тренутку није познат. Ми можемо оперисати само приближним цифрама. Дакле, почетком 2015. године у тужилаштву МТБЈ је радило 170 радника. Од почетка разматрања предмета Р. Караџића било их је око 500. Али ево шта су власти трибунала заборавиле да напомену: све те стотине сведока и хиљаде страница доказа требало је да изучи … само сам Караџић и његов један правни саветник. Штавише, када је Караџић замолио да му се одобри допунско време за припрему одбране, њему су најчешће то онемогућавали. Узгред, то се радило уз дивљачку аргументацију да ће давање допунског времена нарушити његова, Караџићева, права за оперативно разматрање предмета! Чак и уколико заборавите да на предмету Караџића ради стотине сарадника трибунала, то само количина судија два пута већа него код одбране: четири против два! То исто се односи и на “објашњења” трибунала по предмету В. Шешеља који се такође бранио сам. Ако се неко и сећа да су Шешељу помагали његови правни сарадници, онда треба напоменути  да чак и у за разлику од правног помоћника Р. Караџића, њему нису платили ни једног цента. И уопште му нису дозволили да изнесе своју одбрану!

Другим речима, када се говорило о одбрани, онда је она морала стотине хиљада страница да обради за неколико дана, а када се радило о судијама, њима су биле потребне године. Узгрд, у “објашњењима” руководства МТБЈ појавио се још један интересантан детаљ. Сада изгледа да пресуду уопште не треба да пишу судије, него ти исти “елиминисани сарадници”! Тако је у “објашњењима” по предмету В. Шешеља тако директно и написано, да је наводно морало да унајмљује нове сараднике који спремају судијама пројекте за пресуду! Али пошто су сарадници нови – њима је потребно време да би се упознали са предметом В. Шешеља, да би они могли написати “квалитетне” пројекте!!! На тај начин, ако се раније говорило да новом судији у предмету В. Шешеља (судија М. Нијанг) тражи две године за упознавање са предметом, то нам сада говоре да новим службеницима треба времена да би написали добре пројекте пресуда за судије! Као што видимо, цинизам МТБЈ нема граница. Логика говори о томе да слични трибунал мора бити одмах затворен, а лица коај је он судио без одлагања ослобођена, као осуђени пред неправедним судом. Но, логика је непотребан елемент у делатности СБ ОУН…

[1] [1] Види стенографске блешке са 7574-ог заседања СБ ООН 9 децембра 2015 године // www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/PV.7574&referer=http://www.un.org/en/sc/meetings/records/2015.shtml&Lang=R

[2] Резолюция Совета Безопасности ООН № 2256 (2015) от 22 декабря 2015 года // www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/2256(2015)&referer=http://www.un.org/en/sc/meetings/records/2015.shtml&Lang=R

[3] Види «Оцена и извештај Председника Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, представљен Савету Безбедности у складу са тачком 6 Резолуције1534 (2004) Савета Безбедности у обухватајућем периоду од 16 маја 2015 године до 16 новембра 2015 године» // Документ ОУН: S/2015/874. С.3.

13 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ