Хоће ли Салех Абделсам, чије недавно хапшење је, наводно, било повод за терористички напад у Бриселу у понедељак 22. марта 2016. бити у блиској будућности цењени политички лидер, радо виђен у бриселским коридорима? Хоће ли се већ за коју годину бриселски званичници и бирократе, они исти који нису тог дана смели да провире на улице седишта главних НАТО и ЕУ институција, утркивати да се сликају с њим, са осмесима од ува до ува залеђеним за камере? Да му дају „снажну“ политичку подршку, честитају на „демократским“ реформама, помажу у уклањању политичких непријатеља, „незгодних“ сведока, „мрљица“ у биографији? Хоће ли му, као „борцу за слободу свог народа“, праштати све претходне жртве? Хоће ли спречавати судске истраге које би могле да га стрпају иза решетака или га бар компромитују, да се не би угрозио неки нови „мировни процес“?

Ако су доследни – хоће. Јер, исто раде код нас, на простору бивше Југославије, већ четврт века. И не само код нас… Да не раде, вероватно невини животи не би сада падали у Бриселу, јуче у Паризу, сутра ко зна где… Или би бар изгледи за то били много мањи.

При томе, немају никакво поштовање према нашим жртвама тероризма. Напротив. Наше жртве су, по њима, ако не „агресори“ или „уљези“, а оно бар жртве „праведне освете потлачених“. Зато им се гробља могу некажњено рушити или скрнавити, њихове убице пуштати на слободу, њихови сународници протеривати са вековних земаља. С друге стране, пређашњи терористи могу, преко ноћи, да навуку одела и кравате и постану „државници“, или у најмању руку „преговарачки партнери“. Јер они су се, јелте, само борили за своја и права свог народа, и сва средства су била легитимна – од сечења глава до вађења органа из живих људи. То је, дабоме, само било „вођење политике другим средствима“ па је, стога, прелаз у „респектабилну“ политику малтене само питање стила. Тако су Алија и син, Тачи и Харадинај направили каријере.

Али тако су, уз активно учешће и богато спонзорство водећих западних држава, и маргинализовани они умерени, односно нормални елементи у њиховим народима који су могли да их поведу на пут који се не би завршио у ратној несрећи. Тако је потиснут Фикрет Абдић, који сигурно не би водио БиХ у једнострану, насилну сецесију. Тако је од стране Американаца Алија охрабрен да не прихвати мировни план на који су пристали Срби у БиХ, иако је он подразумевао независну БиХ без државе-у-држави каква је данас Република Српска. Тако је подстицан, још пре појаве Тачија, Руговин упорни, фалш-гандијевски сецесионизам, који је у старту одбацивао институционална решења, учешће на изборима и водио непосредно у тероризам. Тероризам који је подржан НАТО бомбама, прво по Републици Српској 1994. и 1995, а затим по СР Југославији 1999. Тероризам „добрих“ терориста.

Бомбардовали су после и Садама Хусеина, збацили га и убили, направивши нови расадник тероризма. Од тада, а прошло је скоро 13 година, Ирак не зна за мир, а Ирачани су скоро свакодневно жртве тероризма. У Садр Ситију, већински шиитском предграђу Багдада, 28. фебруара ове године су двојица бомбаша-самоубица на моторциклима убили 73 а ранили преко 100 људи. Да ли је ико у Европи тог дана прогласио жалост, да ли се ирачка застава пројектовала по некој јавној згради, или бар на Фејсу или Твитеру? Да ли је неко рекао, написао или твитовао “je suis Sadr City”? Да ли је тада француски премијер патетично прогласио да је „Европа у стању рата“?

У земљама „најуспешнијег мировног пројекта у историји човечанства“ (да, неко је то једном стварно изговорио), а поготово главним ратним хушкачима Француској и Енглеској, не би требало да прође дан а да не буде истакнута, у знак солидарности, либијска застава, због свакодневног ужаса у који се живот у тој земљи претворио после „хуманитарне интервенције“ и Гадафијевог убиства 2011. Али Либије се декадентне бриселске елите углавном сете тек кад се ужасну на помисао мигрантског цунамија који из тог правца прети земљама ЕУ. И, наравно, нафте коју би да (пре)отму од доскоро „добрих“ тамошњих терориста.

Сирија и стотине хиљада мртвих откако се кренуло у рушење Асада помоћу „добрих“ терориста? Кога за њу у структурама власти ЕУ брига осим, опет, када поплава миграната запрети да превише усталаса успавано јавно мњење или кад, евентуално, затребају одређени високо образовани а јефтини стручњаци? И, наравно, као још увек теоретски могућу трасу гасовода из Катара ка ЕУ, којим би се доскочило Русима.

Улице Брисела су биле скоро пусте после бомби на аеродрому и у метроу, као што су и улице древног Константинопоља биле пусте после недавног терористичког напада тамо. Људи се боје да изађу. Мада нису ни приближно егзистенцијално угрожени као Срби у енклавама на Косову и Метохији, на које нико у тим, и другим престоницама које су признале „косовску независност“, ни не помишља – осим у контексту општег става да су ту своју судбину некако „заслужили“, што као припадници „агресорског народа“, што као непоправљиви русофили. Дакле, Србе прогоне „добри“ терористи и њихови симпатизери, док су западњаци и Ердоганова „демократска“ Турска жртве – „лоших“ терориста. Важи…

За жалити је све невине, који су увек главне жртве, као и обичан народ, који не зна шта се тачно дешава, нити ко му је стварни непријатељ. Али, у кабинетима власти Брисела, Лондона, Вашингтона, Берлина, Париза – невиних нема. И тамошњи позиви на борбу су лажни. Кад ћемо знати да нису? Када се буду видели конкретни резултати тамо где су сами то семе зла засејали.

Нека питају српске ветеране те борбе из 1990-их, које су бомбардовали бомбама које и дан-данас сеју смрт, како се то ради. Уз претходно извињење, обештећење и повлачење признања терористичке творевине на југу Србије, чишћење терористичких енклава у БиХ, скидање хипотеке лажног „геноцида“ са Републике Српске. И, наравно, на првом месту – а поготово пошто им треба то тржиште и тај гас – нека се обрате Русији, чије је стрпљење скоро безгранично. Чак и кад су они у питању.

Наравно, садашње западне елите нису спремне ни на шта од овога. Напротив. Спремни су да ову, као и сваку другу кризу коју су суштински сами изазвали или јој кумовали, искористе у своје сврхе. Да се (ре)милитаризују, унесу додатни страх у популацију и појачају већ тоталитарни надзор над њом. А у нашем, српском случају – ето повода за повећање „интероперабилности“ са НАТО у (наводној) борби против тероризма. Наравно, оног „лошег“.

Ми као народ немамо обавезу да у томе учествујемо, све док се и тероризам који се против нас водио и води, као и његови резултати, на исти начин не окарактерише.

Прочитај без интернета:
86 гласовa