Развој ситуације у Македонији све очигледније добија обрисе споља организоване “обојене револуције” која има за циљ да уклони неугодну владу за архитекте “Новог светског поретка”, ради постизања конкретних геополитичких циљева. Посебно се користе методи већ испробани у Југославији, на постсовјетском простору, као и у Северној Африци и на Блиском Истоку. Ту спада активирање протеста под формалним социјално-економским паролама, придруживање међународних невладиних организација политичкој и другој подршци протестима, стварање одговарајуће “позадине” на нивоу ЕУ и светских средстава за масовно информисање, активно спекулисање са жељом становника да приступе Европској унији, и, уопште, да уђу у окриље евроатлантизма (читај – демократије), организовање преговора и “округлих столова” уз неизбежно посредовање представника САД и ЕУ… Није чудо да је ЕУ на време изразила своју “дубоку забринутост” развојем ситуације у Македонији по питању поштовања “владавине права, основних људских права и слободе медија”.[1]

У македонском сценарију, међутим, постоји још једна, али веома значајна и потенцијално изузетно опасна карактеристика, која може да увуче у сукоб чак и снаге суседних држава. Наиме – ради се о албанском фактору. Већ сада се може рећи да је деловање албанских екстремиста у Куманову и другим македонским градовима постало катализатор за сценарио “обојене револуције”. Међутим, најважније је то што се деловање тог катализатора неће завршити чак ни са сменом кабинета Николе Грујевског. Интереси албанских екстремиста и протестаната окупљених око вође социјал-демократа Зорана Зајева, поклопили су се само тактички и привремено – али не и стратешки. Македонски Албанци не делегирају случајно у састав било које владајуће коалиције само једну од својих политичких партија. У зависности од тренутног распореда снага – то су или Демократски савез за интеграцију Алија Ахметија, или Демократска партија Албанаца Македоније Мендуха Тачија (узгред, обојица су тесно повезани са екстремистичким албанским круговима на Косову и Метохији). Друга снага увек остане у опозицији. То омогућава албанској страни не само да подржава систем “уздржавања и балансирања”, него и да у случају потребе “уруши” сваку владу само ако се укаже неопходност за решавањем конкретних задатака. А ти задаци по традицији нису повезани са решавањем социјално-економских приоритета овог или оног кабинета, па чак ни са његовом спољнополитичком орјентацијом, него са обезбеђењем интереса целокупне албанске дијаспоре са циљем њеног максимално могућег “уједињења” у актуелним условима.

Уопште није случајно што је данашњем таласу активности албанских екстремиста претходила изјава премијера Албаније Едија Раме за подршку уједињењу његове земље са Косовом у овом или оном формату – или у оквирима ЕУ, или чак изван њених граница. Спољнополитички ресор у Приштини је са своје стране већ упутио “протестну ноту” властима у Скопљу у вези са деловањем македонских снага реда у разбијању терористичких структура у Куманову, а посланик владе Албаније Бен Блуши лично је посетио македонски град после чега је – ни мање, ни више – изјавио да “Македонија није демократска држава”.[2] Истовремено је АДН – званична информативна агенција Албаније – одлучно поставила на својој главној страници материјал који сугерише да се вођа македонске опозиције Зоран Зајев нашао у “младотурском хаосу”, а веома искусни Али Ахмети, за разлику од њих “и даље веома значајно ћути…”

Међутим, албански фактор у комбинацији са озбиљним социјално-економским проблемима Македоније, нашавши се на периферији процеса евроинтеграција – представља само један од фактора садашње кризе. О још једном фактору посебно активно пишу турски медији, који су показали повећано интересовање за догађаје у Македонији. Посебно издање Habertürk истиче да су “догађаји у Македонији нека велика игра условљена жељом да се спречи реализација пројекта `Турски ток`”. “Можда се у Македонији ради о `обојеној рволуцији` у организацији САД управо због тога што та балканска земља рачуна на пролазак `Турског тока` преко своје територије” – указује турско издање.[3]

Са њима је сагласан и часопис Yeni Şafak, који подсећа да руски пројект “Турски ток” отвара за Анкару “нове могућности” по питању обезбеђења сопствене енргетске безбедности и прерастање Турске у кључни елемент регионалног гасно-транспортног система. Очигледно се управо тога – а не само јачања утицаја Русије – данас прибојавају САД, које уопште нису уверене у лојалност свог традиционалног партнера у региону.[4]

Било како било, Ричард Морнингстар, директор Центра за глобалну енергетику Атланског савета и бивши амбасадор САД  у Азербејџану, већ је изјавио турским медијима да Вашингтон није уверен у виталност пројекта “Турски ток”, као и у могућност да Турска продаје руски гас по Европи. Сигнал је провидан. Он има циљ да убеди Анкару да одустане од сарадње са Русијом у енергетској области. А у случају да Турска испољи принципијелност и покаже да схвата сопствене националне интересе – смена власти у Македонији (која стоји на путу пројектованог гасовода “Турски ток”) биће од користи, а можда чак и потпуна дестабилизација те земље. А имајући у виду да су САД и њени савезници у Бриселу навикли да играју са неколико карата (по правилу обележених), треба очекивати и даље заоштравање ситуације по маршрути “Турског тока”. Заправо у Србији – где дестабилизација може бити како унутарполитичка, тако и међуетничка у јужносрпским областима Прешево, Медвеђа и Бујановац. Разуме се, под тим истим “демократским” паролама.

[1] www.consilium.europa.eu/en/press/press-releases/2015/04/21-conclusions-fyr-macedonia/

[2] www.albaniannews.com/index.php?idm=1509&mod=2

[3] inosmi.ru/overview/20150518/228095875.html

[4] Yeni Şafak, 11.05.2015

Прочитај без интернета:
15 гласовa