Међународни суд ОУН (МС ОУН) представља главни судски орган Организације Уједињених нација. Без обзира на масу проблема у његовом раду (посебно у последњем периоду, почевши са краја деведесетих година, па до данашњих дана), МС ОУН представља најлегитимнији од свих међународних судова који у овом тренутку егзистирају. Као и сваки судски орган, МС ОУН је дужан да одговара за своју делатност свим тим принципима судства који чине основу појма “праведног суда”. Тај принцип значи да МС ОУН делује на основама отворености и јавности и не бави се тајним, поготово политичким деловањем. Упркос свему, прошле недеље је публиковано следеће званично саопштење о 7794-ом заседању Савета Безбедности које је одржано у Њујорку 26. октобра 2016. године:

“У складу са правилом 55 привремених правила процедуре Савета Безбедности путем посредства Генералног секретара ОУН, била је издата заједничка стенографска белешка следећег саопштења:

“На свом 7794-ом заседању које је одржано иза затворених врата 26.10.2016. године, СБ је размотрио тачку под називом “Брифинг Председника Међународног суда”.

Председник СБ је предложио Председнику МС ОУН Рони Абрахаму да узме учешће у заседању у складу са правилом 39 привремених правила процедуре Савета. Чланови Савета су саслушали кратко саопштење судије Абрахама. Чланови Савета и судија Абрахам су разменили мишљења”.[1]

Као што видимо, СБ ОУН је одржао тајно заседање са председником МС ОУН и не жели да открива детаље произашле “размене мишљења”. Ми такође примећујемо да је тајновитост на себе преузео управо Савет безбедности. Но, може ли се рећи да МС у то “није умешан”? Тешко да је тако. овакви тајни сусрети стављају озбиљна питања о методама рада суда и његове независности.

У овом тренутку у МС ОУН на разматрању се налази тринаест предмета:

1)Спор по питању одговорности за прекид рада по међународном пројекту  «Габчиково-Нађмарош» (Мађарска и Словачка)

2)Спор о оружаној делатности на територији Конго (Демократска Република Конго против Уганде)

3)Спор о делатности Никарагве у приграничној области (Костарика против Никарагве)

4)Спор, који се тиче изградње пута у Костарици поред реке Сан-Хуан (Никарагва против Костарике)

5)Спор о испуњењу обавеза споразумевања о доступу Тихом океану за земље које немају излаз на море (Боливија против Чилеа)

6)Спор о делимитацији континенталног шелфа између Никарагве и Колумбије изван граница од 200 морских миља (Никарагва против Колумбије)

7)Спор о нарушавању суверених права и морских пространстава у Карипском мору (Никарава против Колумбије)

8)Спор о делимитацији морских пространстава у Карипском мору и Тихом океану (Костарика против Никарагве)

9)Спор о испуњењу обавеза које се тичу преговора повезаних са прекидом трке у нукеларном наоружању и нуклеарном разоружању (Маршалска Острва против Индије, Пакистана и Британије)

10)Спор о делимитации морских пространстава у Индијском океану (Сомалија против Кеније)

11)Спор о статусу и коришћењу вода реке Силали (Чиле против Боливије)

12) Спор о имунитетима и кривичном суђењу у односу на званична лица иностране државе (Екваторијална Гвинеја против Француске)

13)Спор о иранским активима (Иран против САД).

Као што видимо, земље у споровима које се у овом тренутку налазе на разматрању у МС ОУН, јесу најразличитије државе. Међутим, тајно заседање са појединим земљама изгледа помало чудо. Као што је познато, у СБ ОУН заседа свега 15 земаља: Ангола, Кина, Египат, Француска, Јапан, Малезија, Нови Зеланд, Русија, Сенегал, Шпанија, Украјина, Британија, САД, Уругвај и Венецуела. Обратимо пажњу: поједине земље-чланице СБ ОУН су истовремено и учеснице у спору у неким предметима (САД, Британија, француска). Тајни сусрети председника Међународног суда са учесницима у спору по читавом низу питања, не учвршћује поверење у Суд који претендује на улогу најправеднијег суда на свету. Поверење у суд може бити озбиљно пољуљано таквом тајновитошћу. Шта се тајновито могло разматрати на таквом сусрету? Код постојања принципа јавности суђења, то питање не може да се не постави…

Наравно, ауторитет МС ОУН у последњим годинама, као што смо горе већ истакли, већ је био озбиљно пољуљан. За време постојања два политичка система (капитализма и социјализма) у свету је постојао баланс снага у свим областима. Да, било је одређених отклона, но, у целини, међународни судови нису могли изрицати отворено незаконите пресуде. Међутим, са рушењем система баланса снага, срушио се и баланс у међународним судовима: они су се претворили у судове јачег. Довољно је сетити се позиције Међународног суда ОУН коју је суд заузео у предмету[2] “Савезна Република Југославија против десет земаља НАТО пакта” из 1999. године. Тада је суд одбио чак и да се изјасни о обустави бомбардовања. Какво лицемрје – радило се о “обустављању” (!!!) бомбардовања. Међутим, чак ни то није било учињено. Тада МС ОУН не само да није испунио своју обавезу да успостави мир, него је наступио као саучесник у међународним злочинима!

То исто се може рећи и о низу других одлука. На пример, о одлуци МС ОУН о спору између Камеруна и Нигерије, поводом полуострва Бакаси. У тој одлуци Суд је заборавио да је колонизација међународни злочин и изјавио да границе између две земље морају да пролазе тако како су утврдиле Британија и Немачка крајем XIX века!

Током самог једног месеца октобра, одједном су три државе изашле из састава Међународног кривичног суда – Јужноафричка Република, Бурунди и Замбија. То је догађај без преседана. Но, то објективо показује да државе у свету полако схватају да међународна правда без политичког баланса снага – представља опасно оружје које стоји у служби моћника овог света. Ако МС ОУН не успе да сачува све оно позитивно што је он учинио за 70 година свог постојања, та тенденција може да се рашири и на Међународни суд ОУН.

[1] Види Документ ОУН: S/PV.7794

[2] Тачније – у десет одвојених предмета у односу према десет земаља НАТО блокао.

Прочитај без интернета:
15 гласовa