Трећи део – Међународни кривични суд

Председник Међународног кривичног суда Силвија Фернандес де Гурменди представила је 5. новембра текуће године Генералној скупштини ОУН извештај о делатности суда. Ситуација је помало противуречна, јер наизглед МКС нема потребу да извештава ОУН: он се не потчињава тој организацији и не финансира се директно од стране држава-чланица. Истовремено, како се испоставило, финансијске везе између МКС и ОУН ипак постоје. Испоставило се да ОУН доставља низ захтева у МКС ради чега он добија новац… Поред тога, постоје и политички односи: две ситуације су у МКС биле пребачене из СБ ОУН (ситуација у Либији и Судану). Штавише, власти ОУН (у том смислу и генерални секретар Бан Ки Мун) и низ држава-чланица ОУН (пре свега САД и њихови западни савезници) покушавају да доставе у МКС све нове и нове предмете. Ради се о државама које нису потписнице Статута Међународног кривичног суда и које сам МКС не може “примити на себе”. Пре свега ради се о Сирији и Северној Кореји.

Што се тиче Сирије, то покушаји неких чланица СБ ОУН да ситуацију у тој земљи дају на разматрање у МКС непрекидно трају већ четири године. На три пројекта резолуције вето је ставила Русија. Међутим, злостављање глобалних власти се не прекида: у недавно објављеном извештају Бан Ки Муна о ситуацији у Сирији поново је садржан позив Савету Безбедности ОУН да се предмет преда у МКС. Притом генерални секретар ОУН отворено изражава своју мржњу према Русији, укључујући у тај извештај “информацију” о томе да су за време руског бомбардовања ИДИЛ-а погинули и мирни становници. И премда се Бан Ки Мун ослањао на незваничне изворе ( у извештају се каже да је та информација “доспела у Високи комесаријат за људска права” али се не наводи од кога је та информација доспела!), смисао те провокације је јасан. Што се тиче Северне Кореје (Корејске Народне Демократске Републике), пре неколико дана су Јапан и земље ЕУ поднеле у ГС ОУН пројекат резолуције о предаји ситуације у КНДР у надлежност МКС ради наводног кршења људских права.[1] На тај начин веза ОУН-МКС наставља да се развија…

У време читања свог извештаја пред Генералном скупштином ОУН, председник МКС је покушавао да прикаже како ауторитет МКС и даље признаје све већи број држава. Тако је она, на пример, тврдила да је оних који нису признали Статут МКС у тој сали свега 72”. Јасно је зашто је С. Фернандез навела ову бројку. Свима је познато да држава-чланица у ОУН има укупно193. И ако само 72 нису признале МКС – то значи да га је признала већина држава света. Међутим, да ли слично лукавство може некога у нешто убедити. Чудно је да С. Фернандез не покушава да убеди неки студентски аудиториј, него представнике држава, па тако и оне које је она убројала да “признају МКС”. Ради се о томе да су МКС реално признале Статут МКС само оне државе које не само да су га потписале него су га и ратификовале. Међутим, постоји скупина од 31 земље које су премда су потписале Статут МКС, нису желеле и да га ратификују. И одбијају да то ураде ево већ 15 година (већина од њих је потписала Статут још током 2000. године). Поред тога, добро је познато како су присталице МКС скупиле своју “већину”: међу чланицама МКС ми видимо и Маршалска острва, острво Кука, Фиџи, Науру, Вануату, Самоа и друга “суверена” острва, а у редовима оних који га не признају не примећујем Русију, Кину, САД, Индију, Индонезију, Иран, Вијетнам, Казахстан, Турску, Египат, Саудијску Арабију…

Ни о каквом тријумфу признавања МКС нема ни говора. Ако је одмах по прихватању Статута МКС на таласу потпуно наивних очекивања њега потписала већина земаља трећег света, а потом још читав низ земаља су биле принуђене да признају тај Статут као услов за добијање кредита, то су се већ у последњих пет година нова присаједињавања МКС-у завршила. За све то време нови члан МКС је постала само Палестина, па и она ради тога да би била призната у својству државе.

На крају треба истаћи још један аспект узајамних односа међу МКС и ОУН. МКС жели да искористи ОУН у својству полуге притиска на оне државе које не желе да се потчине диктату МКС. Пре неколико дана МКС је по једанаести пут упутио жалбу на државе-чланице ОУН ради неиспуњења захтева суда. И поново се срећемо са ситуацијом коју у правном смислу не можеш назвати никако другачије него дивљачком: ОУН треба да кажњава оне који не испуњавају захтеве апсолутно другог међународног органа. Како би објаснили то дивљаштво, све време се ослањају на одредбе Статута МКС. Али ОУН не може деловати на основу Статута друге организације! Међутим, мора се имати у виду да се према том дивљаштву треба односити озбиљно: постепено се у светској политици формулише ново међународно право. Оно се може назвати дивљим, репресивним или регресивним, но, његова суштина је већ сада јасна: то неће бити оно међународно право како смо до сада познавали – право равноправних, стварано уз учешће свих чланова међународне заједнице. Биће то право створено од стране изабраних за потчињавање једних другима – онима који су себи дали за право да стварају норме тог новог права.

Из извештаја председника МКС С. Фернандез пред Генералном скупштином ОУН није могуће јасно схватити шта се реално догађа у том суду. Међутим, то није могуће схватити чак ни после читања текста поднетог реферата. Тако на пример председник МКС са поносом саопштава да је почетком 2016. године отворен нови судски процес. Ради се о процесу против председника Републике Обала Слоноваче Л. Гбагбо.  Но, председник МКС је заборавила да нам саопшти да он очекује суђење већ више од четири године. Јер ако се то помене, онда се мора објаснити због чега је био нарушен читав низ правосудних принципа (укључујући и принцип оперативног разматрања предмета, претпоставку невиности, разуман рок разматрања предмета итд). А уколико се почне објашњавати зашто су нарушени ти принципи, испоставиће се да против Гбабоа нема реалних доказа. А притвор у трајању од четири године је или покушај да се од њега изнуди признање кривице без одржаног суђења, или да се припреме лажни сведоци, или се ради о очекивању да ће он једноставно умрети пре почетка суђења?

Завршавајући серију текстова о разматрању делатности међународних судова и трибунала на 70-ој сесији Генералне скупштине ОУН, може се извући закључак да ни извештај МКС, нити његова реална делатност, нису достојно размотрени на Генералној скупштини ОУН. То важи и за све остале судове и трибунале. Све је било прилично формално: лажни извештаји, лицемерје приликом њихове презентације, испразне дебате. Такав приступ “међународне заједнице” је веома опасан: у овом тренутку у току је процес новог форматирања међународног права и тај процес тече на фону послушног ћутања држава…

[1] jurist.org/paperchase/2015/11/japan-eu-circulate-un-draft-resolution-referring-north-korea-to-icc.php

Први део – Међународни кривични ad hoc трибунали – www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/medjunarodni-sudovi-pred-generalnom-skupstinom-oun-deo-1-medjunarodni-krivicni-ad-hoc-tribunali/

Други део – Међународни суд ОУН – www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/medjunarodni-sudovi-pred-generalnom-skupstinom-oun/

9 гласовa