Међународна правда данас представља збир веома значајног броја међународних судова и трибунала. Притом је број тих судова вишеструко порастао последњих двадесетак година. Пола века после стварања ОУН у свету је постојао само један орган међународног права – Међународни суд ОУН. Постојао је такође и такозвани Стални међународни арбитражни суд, но, он практично није деловао. Године 1982 потписана је конвенција која предвиђа стварање још једног међународног суда – Трибунала за морска права, међутим, реално је био отворен тек 1996. године (две године после ступања конвенције на снагу).1

Почетком деведесетих година почео је оштар раст међународних судских органа. У овом тренутку може се набројати више од педесет међународних правосудних организација. Међу њима су: Међународни кривични суд, Апелациони суд СТО (Светске трговинске организације), Афрички суд, Суд друштва заједничког тржишта земаља Африке, Суд заједнице Анда, Суд Заједнице земаља Јужне Африке, Суд Економске заједнице држава западне Африке, Суд за усклађивање закона у Африци, Суд заједнице Кариба, Врховни суд заједнице Источних Кариба, Суд земаља заједнице Бенелукс, Суд Европске уније, Привредни суд у заједници независних држава, Суд Европске Асоцијације за слободну трговину, Суд евроазијске економске заједнице, Европски суд за нуклеарну енергију, Међународни трибунал за бившу Југославију, Међународни кривични суд за Руанду, Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале, Специјални суд за Сијера Леоне, Специјални трибунал за Либан, Специјални суд за међународне злочине у Камбоџи, Специјални суд за међународне злочине на Косову, Специјални суд за злочине Х. Хабре у Сенегалу, међународни регионални судови за Људска права (европски, међуамерички и афрички) …

Рекло би се да су сви ти судови створени у оквиру различитих међународних организација или по строго дефинисаним питањима, и на тај начин морају да регулишу односе само у уским оквирима своје уске компетенције. Међутим, пракса делатности тих судова је показала да та делатност излази далеко изван оквира тих питања због којих су формално створени. У вези с тим, поставља се питање о контроли над делатношћу међународних судова.

Без обзира на то што питања контроле прожимају сав систем како националног, тако и међународног правосуђа, контрола у односу међународне судске власти изазвала је оштру негативну реакцију. Сами међународни судови стали су на задње ноге, тврдећи да их нико не може контролисати, јер они морају бити „независни“. Данас је могуће критиковати било коју грану власти, осим судске. Парламенти се у медијима подвргавају не смо критици, него постојаном исмејавању. Извршна власт се подвргава непрекидном пресингу и директним увредама. Међутим, критика судске власти је забрањена, без обзира какве прекршаје и чак и злочине та власт чинила.

У овом тренутку постоје посебни формални механизми који личе на неке покушаје да се прикаже остварење контроле над међународним судовима. Међутим, издалека се види фалшљивост тих механизама.

Тако се разматрања делатности међународних кривичних трибунала ad hoc у Савету Безбедности ОУН спроводи не толико ради остварења контроле, колико зарад пропаганде тих судова и њихове порочне праксе. Трибунали нису испунили неколико резолуција Савета Безбедности и показало се да Савет није у стању да обезбеди извршење сопствених одлука. Трибунали уопште не реагују на критику на њихову адресу. Иста слика приметна је приликом разматрања делатности тих трибунала у Генералној Скупштини.

Русија је не једном покретала предлог о спровођењу независне провере делатности МТБЈ. Међутим, за неколико година ништа се није могло урадити. У последње време је представник Русије чак престао да понавља тај предлог. Представник РФ у СБ ОУН је током 2016. године изјавио: „Наша делегација је током неколико година иступала са иницијативом да се спроведе независна експертиза стања ствари у МТБЈ. На завршном стадијуму рада Трибунала, Управна служба унутрашњег надзора ОУН је спровела такву оцену у складу са резолуцијом СБ ОУН 2256 (2015). У низу случајева аудиторијум је истакао проблем на који смо ми више пута скретали пажњу у Савету. Међу најочигледнијим је – одсуство јасних и основаних орјентира за наставак разматраних дела. Ми смо захвални Управи за спроведени рад. На жалост, Трибунал је прихватио само мањи број препорука изнетих на његову адресу“.

На жалост, то је сувише мека оцена реакције МТБЈ на урађене примедбе. Већину таквих примедби руководство трибунала је једноставно игнорисало или је изјавило да их неће извршавати. Штавише, експертиза Управне службе унутрашњег надзора ОУН – уопште није оно што је желела да изнедри Русија. Тако да се Русија у овом случају нашла у ситуацији да су се са њом просто подсмевали, одредивши за проверу не независне органе или стручњаке, него унутрашње службе ОУН.

Таква провера се показала не мање регуларном од провере финансијске делатности МТБЈ од стране контролора ОУН. Без обзира на постојање веома сумњивих финансијских операција са буџетом трибунала, сви финансијски рачуни се рутински примају и утврђују без било каквих последица по руководство МТБЈ.

Покушај да се у неком степену контролише делатност Међународног кривичног суда (МКС) такође за сада нема успеха. Сваке године се спроводи разматрање делатности МКС. Међутим, наступ држава мало личи на реална разматрања. Најчешће је то просто понављање из извештаја МКС у ОУН без било какве критичке анализе. Ствара се чврст утисак да се неким државама дају инструкције да иступе како би бар изгледало споља како се „разматра“ делатност МКС. Међутим, садржај таквих наступа су обичне похвале, без икакве критике.

Аналогна слика ствара се на годишњим седницама Скупштине држава-учесница Статута МКС. Наступи држава по правилу су савршено испразни, не носе никакав смислени притисак (најчешће се ради о простом понављању информација које су публиковане у извештају Суда Скупштине). Међутим, ретки покушаји критичког осмишљавања делатности МКС наилазе на тврдоглаво супротстављање. Тако је представник Русије својевремено приметио да државе-чланице блокирају било какав предлог да укључе у резолуцију о делатности МКС било какву критичку примедбу. Тако се ствара утисак да сва делатност Скупштине носи формални карактер и не само да не може, него и не жели да оствари било какву озбиљну контролу.

А и даље се ствара нека лажна слика наводне контроле. Током 2008. године била је донета одлука о стварању такозваног Надзорног механизма МКС. Међутим, у пракси је тај орган био створен тек 2016. године, а неке своје функције није до дан данас почео да врши. Овај механизам је више „служба унутрашње дисциплине“ него реалан контролни орган. После неколико недеља одржаће се следећа сесија Скупштине држава-чланица Статута МКС. На њој мора бити размотрено не само неколико извештаја самог Суда, него и извештај Надзорног Механизма. Међутим, реално се неће имати шта разматрати. Овај извештај је већ публикован и он не садржи објективну контролу делатности МКС. Чак и у области унутрашње дисциплине. Према извештају, од девет жалби на осуђујуће понашање сарадника, само једна се разматрала. Тако да овај Надзорни Механизам није способан да регулише чак ни унутрашња трвења међу сарадницима суда, да и не говоримо о делатности МКС у целини.

Шта преостаје? У условима потпуне саботаже у односу на контролу међународне судске власти, остаје само друштвена контрола. Међународна јавност може и треба да на најстрожи начин прати делатност свих међународних судова и јавно разматра њихове проблеме. Само јавност може да се супротстави стварању „свете краве“ међународног права. То је посебно важно у вези с тим што дату „краву“ припремају за реализацију задатака глобалних размера, а заправо – коренитог кршења прогресивног међународног права.

 

__________________________________________________________________________________________________

1 У том периоду такође су постојала три суда за људска права, међутим, ти судови нису били међународни и општесветски у пуном смислу те речи, јер су носили регионални карактер, разматрали су уска питања и изрицали су свега неколико пресуда годишње.

 

30 гласовa