Саветник за националну безбедност је моћна функција у Белој кући. Довољно је знати да се међу њеним некадашњим носиоцима убрајају имена попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Колина Пауела и бројних америчкој јавности познатих високих америчких официра и припадника политичког естаблишмента. Мада формално немају ону моћ коју имају државни секретар (тј. амерички министар спољних послова) и министар одбране, они имају ту предност да су довољно близу да могу и по неколико пута дневно да се виђају са председником, што само по себи носи огроман потенцијал утицаја на најмоћнију америчку политичку личност. Управо је Кисинџер био тај који је ту могућност максимално експлоатисао током Никсонове администрације и дао тој функцији тежину која она данас са собом носи.

Њена важност је додатно потврђена и чињеницом да је, у новоуспостављеној Трамповој администрацији, са председником који је, захваљујући изборном револту „обичне Америке“ која живи између гламурозно-либералних источних и западних обала, малтене бануо у само средиште америчке политичке моћи изван уобичајеног вашингтонско-њујоршког политичко-медијског естаблишмента, управо Трампов први саветник за националну безбедност, генерал Мајкл Флин, одмах фиксиран као прва и можда најважнија мета за одстрел од стране америчке „дубоке државе“. И ефекат је био скоро тренутан. Рапидна (р)еволуција Трампове декларисане спољне политике је практично почела убрзо после Флиновог уклањања. Флин је тај који је активно, и на делу, заговарао суштинско отопљавање односа са Русијом, у правцу конструктивне, узајамно корисне сарадње по питањима од обостраног интереса, од борбе против исламистичког тероризма до смањења утицаја глобалистичких структура попут НАТО и ЕУ. А, с обзиром на Трампово потпуно неискуство и недостатак знања на спољнополитичком и дипломатском плану, Флин би чак имао и несразмерно велики утицај на америчког председника.

То, наравно, није смело да се догоди. Главни „филтер“ ка председнику у домену националне безбедности морао је да буде уклоњен, односно замењен. Коришћењем прљавих и потенцијално незаконитих трикова какви нису виђени – бар не јавно – још од доба скандала „Ватергејт“ на почетку 1970-их (нпр. незаконитог прислушиквања разговора и пуштања тенденциозно одабраних делова истих у утицајне медије), Флин је приморан да поднесе оставку, наводно због „недозвољених“ разговора са руским званичницима, првенствено руским амбасадором у Вашингтону. Нови „филтер“, односно практично Трампов најважнији „прозор у свет“ постао је, уместо Флина, још један генерал, и то активни – Херолд Рејмонд „Х.Р.“ Мекмастер. (Ако се водимо старом изреком nomen est omen, можемо чак доћи до закључка да ту, осим елемената филтера, има и елемената нечег још јачег: на страну префикс „мек“, који има значење „син од“, „мастер“ на енглеском означава газду, власника, послодавца, мајстора, главног…).
За разлику од Флина, Мекмастер се, најблаже речено, никад није истицао жељом за поправљање односа са Русијом. Нити се, попут Флина, отворено противио политици Обамине администрације која је активно помагала стварање Исламске државе на западу Ирака и истоку Сирије. Напротив, Мекмастер је много ближе становиштима класичног неоконзервативног јастреба: неповерење/отворена нетрпељивост према Русији и благонаклоност према исламизму, поготово ако је у функцији прагматичних америчких геополитичких и финансијских интереса. Довољно је рећи да је ултрајастреб сенатор Џон Мекејн био одушевљен Мекмастеровим избором. И до сада није имао разлога да се покаје.

Мекмастерова уста су пуна хвале за „дивне“ америчке НАТО савезнике. У исто време, Мекмастер је муњевито реаговао кад је требало, без икаквих доказа, осудити сиријског председника Асада за наводно коришћење хемијског оружја против побуњеника који се боре против њега почетком априла, и назвати га „масовним убицом“ – али и оптужити Русију што наводно „ништа није учинила“ да то спречи. Музика за Мекејнове уши, поготово што је и Трамп суштински, бар јавно, усвојио Мекмастерове ставове. Огромна победа за „дубоку државу“, без икакве сумње.

Но, тако је како је, и сада вреди пратити шта ће се даље дешавати, као и ставити под лупу све потезе и изјаве које ће следити. Јер, без обзира на све, и светска и унутарамеричка ситуација је толико флуидна, а сам Трамп довољно непредвидив и ван шаблона, да није пожељно у овом тренутку правити далекосежне закључке и прогнозе.

Једна скорашња епизода нам може ближе показати с ким и са чим тренутно имамо посла. Протеклог викенда је, гостујући на америчкој ТВ мрежи Еј-Би-Си, Мекмастер дао занимљив увид у свој начин размишљања, па можда и искуство и зрелост. Водила се дискусија у вези Северне Кореје и могућих америчких акција према њој.

- Водитељка: Да ли сте истински уверени да можете да наведете Кину да на битан начин изврши притисак на Северну Кореју?

- Мекмастер: Па, видећемо шта ће се десити. Оно што знамо је да су, управо у време реакције на масовно убиство које је починио сиријски режим, председник и прва дама приредили ванредно успешну конференцију, самит са председником Сијем и његовим тимом. И не само да су успоставили врло топао однос, него су после тога заједнички радили на још неким питањима. Заједно су радили по питању Северне Кореје. Али су такође радили заједно и по питању одговора на масовно убиство које је починио Асадов режим, приликом гласања у УН. Мислим да је председник Си показао храброст у дистанцирању од Руса, заправо од Руса и Боливијанаца. И све се то догодило истог дана када је председник Трамп угостио генералног секретара НАТО, који представља наше дивне НАТО савезнике. И мислим да је свет видео, и они су то видели и помислили – па ком то клубу желимо да припадамо? Руско-боливијском клубу? Или клубу заједно са Сједињеним Државама, радећи заједно на нашим узајамним интересима и интересима мира, безбедности.

На додатно питање о даљим конкретним поступцима по питању Северне Кореје, Мекмастер је поменуо „кључне (америчке) савезнике у региону – Јапан и Јужну Кореју поготово, али и кинеско руководство“, и додао да се указала „сјајна прилика за све нас“ да се приступи решавању севернокорејског питања, где би се избегла, ако је могуће, војна опција.

Шта је овде занимљиво? Мекмастер је очигледно слао, односно покушао да пошаље поруку Кинезима да су у прилици да направе „сјајан посао“ са Американцима ако се 1. удруже са САД, малтене у равни традиционалних савезника попут Јапана и Јужне Кореје, и 2. ако се у исто време дистанцирају од Руса. С друге стране, покушао је да Русе наведе на закључак да су Кинези наводно решили да се полако окрену ка Американцима, у очекивању стратешког договора са новом америчком администрацијом и суштинског заокрета у односу на Трампову предизборну антикинеску реторику, и, паралелно с тим, дискретно се дистанцирају од руско-кинеске стратешке сарадње, укључујући и питања од суштинског значаја за Русе, као што је сиријско.

Ово, наравно, делује поприлично, чак и изненађујуће наивно. Јер, на првом месту, како је приметио стари индијски дипломатски вук, М.К. Бадракумар, Кина је, кроз заједничко саопштење БРИКС-а о Блиском истоку од 12. априла, подржала руску позицију изнесену у Савету безбедности УН. А на другом, заједнички кинеско-руски интерес је и даље непромењен: супростављање свим новим-старим америчким покушајима ка одржавању/обнови једнополарне хегемоније, која није у складу ни са руским ни са кинеским националним интересима и тежњама ка мултиполарном свету.

Још нешто што Мекмастеру можда није јасно: Кинези су, остављајући отворену могућност да ће помоћи Американцима у решавању, односно бар смиривању севернокорејског питања – које су сами Американци сада ставили на врх своје међународне агенде – себе ставили у позицију да, једноставније него што су мислили, изборе уступке у тешким трговинским надгорњавањима која их са Американцима тек очекују. Кинези сада имају нешто конкретно у чему могу да држе Американце за реч, односно аргумент против Американаца у случају неког новог радикалног америчког заокрета – чији је сведок целокупна светска јавност. А Руси се ту свакако неће бунити, под условом да руско-кинески односи остану непољуљани. У том контексту, Руси се неће узбуђивати око кинеске уздржаности при неком гласању у СБ УН.

Многи су, пре Трамповог ступања на дужност, били убеђени да ће америчка спољна политика ићи у правцу упућивања „привлачних понуда“ Русима зарад прављења јаза између њих и Кинеза. Међутим, због жестоке антируске кампање која је покренута у Вашингтону још пре него што је Трампов мандат званично и почео, нова администрација је кренула супротним путем, односно путем мањег отпора, који јој је, ако ништа друго, дао могућност за предах. Бар до следећег заокрета. Такав исход је био резултат лако препознатљиве, циничне неолибкон игре „нулте суме“, на крају које би заправо једини прави добитник био наднационални неолибкон естаблишмент, на рачун остатка планете, укључујући и самог обичног америчког народа, који је гласао за нешто сасвим друго.

Наравно, неупоредиво боље и стабилније решење би било у облику тројног руско-кинеско-америчког стратешког договора, који би много више личио на руско-кинески “win-win” приступ, односно игру у којој сви могу да победе, јер се свачији интереси узимају у озбир. То би, разуме се, била катастрофа за непоправљиве вашингтонске монополаристе, и они једноставно не могу да замисле такав исход. Но, може бити да ће срљање у њиховом преферираном правцу у једном тренутку, можда на врхунцу неке кризе која прети да се претвори у глобалну катастрофу – било у Сирији, на корејском полуострву, у Украјини или чак и Балкану – показати да је такав пут неодржив а да је једино пут који нуде Русија и Кина одржив, и да ће управо таква, екстремно кризна ситуација створити могућност за продор изван матрикса глобалистичке дубоке државе.

Мали су изгледи за такво једно спасоносно решење – али би сада било крајње неодговорно уништити и последњу могућност да до њега ипак дође. Зато ће, колико год дуго буду могли, и Руси и Кинези показивати стрпљење и флексибилност, чак и према не само агресивним већ и помало наивним врстама размишљања и деловања попут оних које је Х.Р. Мекмастер, помало шегртски, управо показао.

Прочитај без интернета:
37 гласовa