Заменик премијера Руске Федерације Дмитриј Рогозин говори слободно, има запажен и праћен налог на Твитеру, али своје речи увек пажљиво бира. Ако он пред медијима, после састанка са председником Владе Србије, каже, према Танјугу, односно РТС-у, да ће „Русија размотрити техничке детаље захтева Србије о набавци наоружања и система противваздушне одбране С-300 из те земље“[i] – то може да значи само једно: да је неко у име Србије тражио системе С-300 од Русије. И тај „неко“ је могао да буде само особа овлашћена да поднесе такав захтев, иначе Русија такав захтев не би разматрала, а поготово не би њен високи званичник јавно изјавио да ће такав захтев бити размотрен.

Ко је упутио такав захтев? Александар Вучић? Тако делује. Јер, према Танјугу/РТС-у, „Упитан за руски систем противваздушне одбране С-300, Вучић је казао да је он прескуп за нас, али да је руска страна изразила жељу да помогне кроз одређене аранжмане“. То није деманти. Напротив. Овде Вучић јасно каже да Србија не би могла да плати за С-300, али да је руска страна спремна да јој финансијски изађе у сусрет. Вучић није изјавио да би имао ишта против тога (не упуштамо се сада у то да ли је то зато што није хтео или није смео). Стога ћемо врло брзо сазнати руски одговор, како нас уверава Дмитриј Рогозин:

„Обезбедићемо директну подршку сaвезнику нa Бaлкaну. У нaјскорије време рaзмотрићемо вaше молбе“.[ii]

Наравно, руски одговор неће бити ограничен само на системе С-300, пошто се разговарало и о другим темама, о свеобухватној сарадњи на великом броју поља. Међутим, С-300 је тај „слон у дневној соби“ којег више неће бити могуће сакрити под тепих. Ударни део Рогозинове посете је обележен управо даривањем макете легендарног руског ПВО ракетног система српском премијеру.[iii] Тако да, чак и да није намеравао да га тражи – Вучић је овим моћним оружјем свакако понуђен. Дмитриј Рогозин једноставно није оставио никакве сумње у том погледу, иако се потрудио да задржи неопходну дозу ноншалантне неодређености:

„Знао сам да ће вам се мој поклон премијеру Вучићу много свидети, али ако уозбиљимо причу питање војнотехничке сарадње не захтева галаму, конкретне ставке овог списка не могу да буду објављене док га не размотре стручњаци за војнотехничку сарадњу. Зато вас молим да имате стрпљења. Ове испоруке су легитимне и могу да буду остварене на молбу званичног Београда“.[iv]

Али хајде да овде прекинемо ову игру мачке и миша, нагађања, читања између редова, учитавања изговорених речи, нагађања ко је и кад тражио С-300. И да се запитамо: зашто смо уопште дошли у овако глупу позицију? Зашто око тема које се најнепосредније тичу безбедности земље и њених грађана треба да обигравамо, као да ходамо по јајима? Зашто Вучић мора, већ следећег дана, да јавно апелује на Туђманове и Павелићеве наследнике у Загребу, оне исте који најављују набавку балистичких ракета које могу да угрозе централну Србију: „Сто пута им понављамо, хоћемо мир, само немојте да набављате лансирне рампе за балистичке ракете и нема проблема… не радимо ми ово да бисмо неком претили, ево, ви кажите да нећете офанзивно, ми онда нећемо чак ни дефанзивно“.[v]

Зашто ми не бисмо, без обзира шта раде Хрвати, куповали С-300 за свој рачун и обезбедили своје небо? Није ли то сасвим легитиман циљ? Да ли би тиме, што желимо да заштитимо наше небо и, на пример, спречимо репризу 1999-те, прекршили неку конвенцију, неки споразум о контроли наоружања, неке „добросуседске односе“? Што би се било који од наших „добрих суседа“ плашио система који би, ако не онемогућио, а оно драстично повисио цену неког новог (нпр. НАТО) бомбардовања Србије? И што би то уопште требало да буде проблем за „мирољубиви“ НАТО – осим ако управо не планирају репризу 1999-те, и нови рат у корист глобалног тероризма на овим просторима? Зар им није стало да „пријатељска“ Србија буде заштићена, како би што успешније спроводила „демократске реформе“?

И зашто власти Србије уопште треба било коме да се правдају, макар и „пријатељима“ у Бриселу, Вашингтону, Берлину и Лондону – ако само желе да обезбеде одбрану сопствене земље, притом не кршећи ни једну једину одредбу међународног права? Наравно – одговор је јасан: јер су преузели неке, и то врло битне и далекосежне обавезе према истим престоницама. И то је одавно очигледно, и због тога су окренули добар део национално опредељене јавности против себе и непотребно поделили Србију, и због тога су грубо погазили Устав и гурнули Србе на КиМ у руке бандитске НАТО творевине са номиналним седиштем у Приштини. То им се не може заборавити ни опростити – док то, и ако не исправе, као и многе друге ствари.

Што не значи да се питањем (не)набавке С-300 не треба бавити на најозбиљнији начин. Не улазећи, притом, у убедљиве аргументе више пута изнете на страницама ФСК од стране пуковника Јевтовића, да оваквој НАТО-реформисаној, кадровисаној и инфилтрираној војсци, Руси тешко да могу да продају своје осетљиве системе. Нити у накнадне покушаје „контроле штете“ неименованих сарадника „деливери јунита“ дате „Данасу“, по којим Србија „уопште не планира куповину руског оружја“.[vi] Јер ово није само прича о пукој војно-техничкој сарадњи, већ и прича о терању (прозападног) зеца из (русофилског) грма, пред очима шире, и то доказано проруске већинске јавности. Што врло добро схвата и Дмитриј Олегович Рогозин.

Дакле, сада дефинитивно знамо да је руска страна спремна да, под привилегованим условима, понуди тај, као и сваки други војни систем који Србија сматра да јој је потребан. Такође дефинитивно знамо – и то не од јуче, него бар од 1999-те – да нам је С-300 (а зашто не и С-400) неопходан. Знамо и да нас Русија сматра својим савезником на Балкану, и да нам широм отвара врата сваковрсне сарадње, у свим могућим областима. Коначно, знамо да ће списак потреба које је Дмитрију Рогозину предало Министарство одбране Србије војнотехничка комисија размотрити почетком пролећа, а потом ће Русија, у складу са могућностима, изаћи у сусрет савезнику на Балкану“.[vii]

Ако се тада не буде објавило да Србија купује системе С-300 – за то ће постојати само један разлог: то није хтела сама Србија, односно људи који је званично представљају. И никакво објашњење неће бити адекватно, па ни оно да су, неким чудом, Хрвати одустали од најављеног наоружања. Јер, по речима Жељка Цвијановића на Јутарњем програму Пинк-а: дође време када треба да продате краву и купите пушку. Ово је такво време, и оно више не трпи било какве изговоре, нити терете необјављених обавеза.

[i] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2169461/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8+%D0%BD%D0%B0+%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B0%D1%9A%D1%83+%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%85+%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%85+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82%D0%B0.html

[ii] rs.sputniknews.com/srbija/20160111/1102419435/rusija-srbija-oruzje-s300.html#ixzz3x3udzMmg

[iii] rs.sputniknews.com/rusija/20160111/1102431311/Rogozin-S-300-je-korisna-stvar-u-domacinstvu.html

[iv] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2171519/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5+%D0%BE%D0%B4+%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B5+%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%B6%D1%98%D0%B0+%D0%B0%D0%BA%D0%BE+%D1%82%D0%BE+%D1%83%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8+%D0%B8+%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0.html

[v] Исто.

[vi] www.danas.rs/danasrs/politika/srbija_uopste_ne_planira_kupovinu_ruskog_oruzja.56.html?news_id=314191

[vii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2171519/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5+%D0%BE%D0%B4+%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B5+%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%B6%D1%98%D0%B0+%D0%B0%D0%BA%D0%BE+%D1%82%D0%BE+%D1%83%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8+%D0%B8+%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0.html

Прочитај без интернета:
52 гласa