Почетни, агресивно-сентиментални јавни апели власти, саучесничих медија и НВО, али и већег дела опозиције, укључујући и део „патриотске“, за некритичком „хуманошћу“, „саосећањем“, „гостољубивошћу“, „људскошћу“ према реци људи која је, преко Србије, нагрнула у Европу – одједном постају некако све тиши. А све гласнија је брига да ће нам се сва та силна „доброта“ коју су власти Србије и кооперативни медији тако агресивно пропагирали – обити о главу. Како то да на самом почетку Споразум о реадмисији са ЕУ уопште није био тема – а сада је, ако не тема број један, а онда свакако у самом врху?

Овакво понашање, споља гледано, делује у најмању руку детињасто. Испада да је слепа вера у „међународну заједницу“, „европске вредности“ и сличне апстракције апсолутно надјачала „сурову“ реалност потписаних споразума и, уопште, рационалног понашања. И, гле чуда – у тој слепој вери су предњачили управо они који себе воле да називају „реалистима“. Сада одједном многи од њих делују као деца чија се омиљена играчка покварила, или омиљени лик из цртаћа доживео незгоду.

Наравно, не може се поуздано знати ко је, шта и колико у самом врху власти знао, да ли је неко обећао неком моћном спољном фактору да ће широм отворити српске границе неограниченом приливу миграната, да ли је неко примио новац или обећања за то. Стога то једино можемо да поменемо као могућност, чак нешто што је скоро очигледно – и да, засад, ту станемо. Али можемо поуздано да говоримо о клими која се стварала и ствара у јавном мњењу, и о јавним реакцијама званичника и релевантних јавних посленика.

Одједном су, дакле, они који воде главну реч у јавном животу земље „изненађени и увређени“ што се Европска комисија уопште усудила да помене да је обавеза Србије да прими назад све имигранте који не добију азил у ЕУ, а који су на територију ЕУ ушли из Србије.[i] Штавише, дају се категорична уверавања да се то неће десити, од премијера па наниже. Опет, не на основу аргумената, потписаних споразума или сличних опипљивих ствари, већ на основу „очекивања“,[ii] личног уверења,[iii] процене[iv]

Одједном се признаје да можда ипак нису сви припадници миграционог таласа избеглице које беже од рата и, стога, захтевају безусловну помоћ сваке врсте, већ и економски мигранти, који ће, како најављује „света“ Ангела Меркел, ипак бити враћени.[v] Чак је и премијер Србије Александар Вучић почео да „уважава реалност“ да међу онима које је, колико јуче, квалификовао искључиво као људе који „беже од рата“[vi] има и економских миграната, које треба раздвојити приликом уласка у прву земљу ЕУ.[vii] Али то је разумљиво, с обзиром да је његова главна „реалност“ управо – Ангела Меркел.

У сваком случају, све ово значи да је Србија широм отворила своје границе за буквално свакога, неселективно и некритички. (Наравно, исто се захтевало и од читаве ЕУ од стране светских мас-медија, али то овде није тема.) Ово је у најмању руку хазардерски, а у најгорем случају неодговорно, до нивоа криминалне неодговорности, као што се, узгред, на сајту ФСК упозоравало већ више од два месеца. Али како позвати на криминалну одговорност власт која редовно, а да и не трепне, крши устав земље?

Занимљиво је, међутим, било регистровати и поделу која се створила у самој српској јавности – испод нивоа власти и оних који контролишу или обликују јавност, по питању мигрантске кризе.

Дакле, имали смо, бар до најновијих шокова које нам је приредио „свет“, основну поделу на: 1. заговорнике „отворених граница“ и 2. оне који се залажу за њихову контролу.

  1. Заговорници „отворених граница“ се могу сврстати у две подкатегорије:

а) оне који се иначе залажу за „свет без граница“, „Европу без граница“, мултикултурализам, „грађанство света“ и сл.

б) оне који сматрају да мигранте/избеглице/азиланте треба лепо дочекати, нахранити их, напојити и пропустити их даље ка жељеном одредишту.

  1. Заговорници класичне граничне контроле, пак, сматрају да Србија треба да се – попут нпр. Мађарске, Словачке, Чешке – понаша као држава, да не дозвољава да свако ко је наумио може тек тако да пређе њене границе, и да је превелики ризик да се некритички (про)пуштају сви странци који нам се појаве на вратима – чак и ако тврде да им је коначно одредиште богати европски запад.

Као што се види, главна подела је била унутар прве групације, која се залаже за отворене границе. Оно што је занимљиво је да су ту заједнички језик нашли људи анационалних и антинационалних погледа и многе декларисане патриоте или националисти.

Ови први, „глобалисти“, максимално су се залагали за што бољи третман избеглица/миграната, које чак поистовећују са српским избеглицама из 1990-их. Из ових кругова су се такође пуштали и пробни балони, у којима се наговештавала могућност трајнијег, а можда и трајног насељавања већег броја избеглица/миграната у самој Србији, односно у „слабо насељеним“ просторима земље. Другим речима, „глобалисти“ су били скоро једнако спремни да помогну имигрантима да продуже свој пут ка западу, или да их населе у Србији. Пошто су „грађани света“, и верују у мантру да је „Србија свет“ – за њих и онако нема разлике ни ко ће пролазити кроз Србију ни ко ће се у њој насељавати. Звучи блесаво, али је бар доследно. Мада, нисмо још видели како би им се свидео живот усред, или чак само поред неког „већински-мањинског“ гета попут оних који постоје на Западу.

„Националисти“, пак, из ове категорије, сматрали су да Србија треба да уради све да мигрантима помогне да дођу до жељеног одредишта на западу. Противили су се било каквој строгој граничној контроли или режиму, позивајући се алтернативно на „домаћинске обзире“, „људскост“ или на „међународне обавезе“ према избеглицама, не узимајући у обзир могућност да се све придошлице не могу аутоматски тако класификовати, а и чињеницу да свака нација има неприкосновено право да штити своје границе. Многи од њих су осуђивали Мађаре што су затворили своје границе. Занимљиви неки националисти…

Део овог става је произилазио из слепог уверења да ће све да тече као по лоју, да ће западне земље једноставно великодушно отворити своја врата и пустити сваког ко се декларише као „избеглица“ да уђе и одмах почне да ужива у благодатима западноевропске социјалне државе. И да ће то трајати у недоглед. Стога су многи били, упркос благовременим упозорењима,[viii] „затечени“ кад су Мађари затворили границе, иако је то из Будимпеште најављивано још од почетка лета, као и недавним позивањем Европске комисије на Споразум о реадмисији

Део те наивности може се приписати широко распрострањеном српском ставу који се може сумирати у фрази: „па неће ваљда“. Или још наивнијем уздању у већ поменуте „међународне норме“ или „обавезе“ (које је, узгред, пуковник Јевтовић на овим страницама сасвим читко и прегледно изложио и демистификовао, за све оне који су хтели да читају[ix]), иако историјско искуство говори да, у кризна времена, свако гледа своја посла и гледа себе да заштити, не обазирући се превише, а често ни мало, на „правила понашања“ прописана у разноразним документима.

Линија размишљања која се такође могла чути или прочитати међу патриотама/националистима који су заступали отворене границе и „домаћински“ неконтролисани прихват миграната, је да Србија треба тако да поступа да се „не би замерила муслиманским земљама“. Да ли то значи да чак и основне безбедносно-друштвене интересе треба занемарити да се неком споља не би замерили? И, да ли ће оне муслиманске земље које стоје иза овог имигрантског таласа – а неке очигледно стоје или га максимално потпомажу – баш бити толико импресиониране том нашом „домаћинском“ великодушношћу да би то променило њихов основни став према нама као неверницима које треба преобратити, покорити или истребити? Или ће нас, можда, пре сматрати наивним или корисним будалама? Не назире се ту неки велики добитак. Уз то, није неважан податак да поменуте муслиманске земље имају и те како строге граничне режиме, и да тек тамо не може да уђе ко и кад хоће. А вреди и запитати се како би оне реаговале на једнако масован прилив хришћанских имиграната. Одговор није тешко замислити. Уосталом, нико овде није позивао на антимуслиманску дискриминацију, већ само на традиционалну контролу граница.

Још један аргумент који се, бар до недавно, потезао међу овом групацијом, је тај да „ограде или зидови не могу зауставити толику масу људи“. Другим речима, по овој фаталистичкој логици – ако су већ решили да крену за Европу, ништа се ту не може урадити, ствар је готова, они ће ионако доћи. Само што се још не каже да треба дићи белу заставу и склонити граничаре, пошто је све ионако узалудно.

Међутим, ако погледамо шта се десило после 15. септембра, када су Мађари радикално пооштрили погранични режим, видимо да се миграциони таласи и те како могу зауставити, или бар преусмерити, ако постоји воља. Наравно, већ смо чули и прве реакције из ових кругова, који као да навијају против Орбана, а за крах мађарске политике.

Ово је не само мањкаво резоновање, већ и поприлично опасно. Јер позива на даљу пасивност. И, још више од тога: позива на фактичко подривање мађарске позиције. Јер, ако будемо пасивно чекали да мађарски план пропадне, односно ако и даље будемо дозвољавали несметан прилив имиграната у Србију – онда су шансе много веће да ће мађарски план и пропасти, уз саучесништво Србије. И, као да се међу овим круговима такав сценарио прижељкује. Зашто – нека сами објасне.

А замислимо супротну слику. Замислимо да су Србија, Македонија, Бугарска и Грчка примењивале гранични режим попут мађарског. Колико би имиграната ушло у овај део Европе? Не би ли се прочуло, још у камповима у Турској, шта се може очекивати на тој рути, не би ли потенцијални мигранти сами закључили да можда није паметно да крену тим путем, да није вредно ризиковати? Или да уопште крену? Да ли би данас, да смо бар сами предузели мере сличне мађарским, имали блокирану границу са Хрватском, вишемилионске привредне губитке, могућност сукобљавања са другим суседима, могућност суспензије безвизног режима ако се успротивимо евентуалном инсистирању ЕУ да нам врати добар део миграната које смо пропустили ка њима?

Дакле, што због неспособности, што због наивности, што због несналажења, а можда и због прљавих дилова дела власти склопљених са одређеним моћним међународним круговима – доспели смо ту где смо.

Сад је јасно да су они који су од почетка тражили да се овом проблему приступи хладне главе, рационално, па, ако хоћете, и „реално“, у складу са класичним понашањем држава-нација – били у праву. (Не)чињење на основу слепе вере у разна обећања, „добру вољу“ спољних актера, или у надмоћност некаквих „међународних норми“ у време кризе је исто што и улетети у маглу попут јата гуски. А оне су се изгледа у Србији поприлично намножиле.

[i] www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/2044777/%D0%95%D0%9A%3A+%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D0%B8+%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B5+%D0%95%D0%A3+%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83+%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0%D1%82%D0%B8+%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83.html

[ii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/2044271/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9D%D0%B5+%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BA%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC%D0%BE+%D0%B4%D0%B0+%D1%81%D0%B5+%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5+%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B5+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83+.html

[iii][iii] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=09&dd=21&nav_category=11&nav_id=1042230

[iv] www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-u-briselu-niko-u-eu-ne-ocekuje-da-izbeglice-budu-vracene-u-srbiju-to-nije-jednostavno-niti-moguce.html

[v] fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/merkel-ekonomski-imigranti-morace-da-se-vrate-kuci

[vi] www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Srbija-nece-biti-ksenofobicna.sr.html

[vii] mondo.rs/a832100/Info/Srbija/Migranti-Vucic-kritikuje-EU-zbog-izbeglicke-krize.html

[viii] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/madjarski-zid-ili-sta-ce-dalje-biti/

[ix] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/igre-sa-izbeglicama-u-izigranoj-srbiji/

Прочитај без интернета:
26 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ