Лепо је било налазити се у крцатом, препуном Сава центру 18.1.2016. поводом обележавања 100-годишњице Мојковачке битке. Дисало се српски, како можда дуго времена није у Србији, у толиком броју, једнодушно. Срби из свих крајева – Србије, Републике Српске, Црне Горе, Београда. Старо и младо и средовечно, прилично равномерно распоређено. Програм прославе дорастао тренутку и поводу: озбиљан, разноврстан, достојанствен, сведен. Без патетике, без форсираног „пркоса“ који не приличи великим народима, без предугих беседа, са свежим лицима, свеже снимљеним сценама, свежим талентима, одличним гусларем, анђеоским дечијим гласовима, свесрпском народном игром, потпуно укљученим и расположеним гледалиштем. Па још и националним телевизијским аудиторијумом.

Митрополит Црногорско-приморски је наступио попут муње с врха Ловћена, Проклетија, Јастрепца, Динаре, Авале, Таре, Сувобора, Копаоника, Златара, Дурмитора или било које знамените српске планине. Говор му је одисао српством, без и једног покушаја релативизације или уступка науштрб непобитне истине да су већински, створитељски народи Србије и Црне Горе – једно. Један народ, једна судбина, један јуначки архетип, једно неутаживо хтење за слободом тела и духа. И државе.

Само се Патријарх српски мало спотакао, са чудном, неочекиваном причом о „два братска народа“, која је помало релативизовала речи самих мојковачких јунака. Јер, тог дана је једна братска војска јуначки штитила одступницу друге братске војске – али једног истог народа. Може бити да је патријарх био преобазрив из жеље да укључи, обухвати и не одгурне још више од себе и свих нас и оне који су тренутно заборавили или занемарили шта су, ко су и одакле су. Можда је то, пак, био одраз вишедеценијске навике. Може, наравно, бити и да сам патријарх у тако нешто истински верује.

У сваком случају, ако је ту и омануо, није омануо у пошти изреченој мојковачким витезовима, нити у ставу о нашим нераскидивим међусобним везама. На крају, вече посвећено Мојковцу било је организовано управо с благословом Његове светости, истог патријарха који је одмах, још 22.4.2013. оштро и принципијелно, испред Светог Синода, критиковао тек парафирани тзв. Бриселски споразум, истог патријарха који се, у јулу те године, руском патријарху пожалио да су власти Србије „под приличним утицајем Запада“ а да „Црква чини све да њихову свест веже за моћну руску историју и за руску цркву“, истог патријарха који непрекидно даје подршку Републици Српској као „српској држави“. Истог патријарха којег би било лепо што чешће видети и чути управо у том издању.

Да ли нас је Мојковац окупио само те вечери, нас Србе из свих српских земаља? То ће се ускоро видети. На нама је. Као што ових дана написа Владика Јоаникије, „Мојковачка, као и Косовска, драма још није завршена, још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије“. А част и образ Црне Горе су и част и образ свих Срба који се такође не мире са издајом, са узурпацијом једне корумпиране и отпале мањине над једним старим, славним делом заједничке земље, повести, духа, баштине. Са обесправљивањем неупоредиво већег броја оних који су кроз историју, на тим просторима, гинули и крв проливали, и јуначки аманет чували, дивно име и свету слободу, по речима Ловћенског Тајновидца. Јер, позив Црној Гори да приступи НАТО, „Четвртом рајху“ како га је Митрополит црногорско-приморски крстио – је позив упућен на све наше адресе. Можда нас је тај колективни осећај нежељене позваности и прозваности у толиком броју и довео у Сава центар о Крстовдану 2016. године.

Дакле, било је охрабрујуће. Подсећало је, мирисало је, колико на некадашњу, већином – али, срећом, не потпуно – сахрањену Српску Спарту, толико и на садашњу Републику Српску, у последње време једину српску државу у којој је национални осећај нешто дубоко, убедљиво већински подразумевано, нешто што се не мора објашњавати нити правдати. Републику Српску, у којој народ већ четврт века једноставно не допушта својим политичким представницима, упркос огромним, систематским, непрекидним спољним притисцима, да пређу ону невидљиву, али подсвесно свима знану црвену линију суштинске националне издаје. У којој се народ изборио за Дејтон тако што је рекао „не“ доста неповољнијем Венс-Овеновом плану – и то усред санкција, међународне изолације и смртоносно једнополарног света, чак и упркос тренутној малодушности политичара с обе стране Дрине. У којој је народ многе политичаре васпитао, и учинио бољим политичарима, па и људима него што су хтели или били спремни да буду, а оне који су хтели, па чак и покушали да оду предалеко једноставно презрео.

Ако се та тврда атмосфера пренела, или почела да се васпоставља у Србији, ако је почела да се враћа, овог пута у здравијем и утемељенијем издању, ако још не она предјугословенска, а оно бар она колективна национална свест која је почела да се буди крајем 1980-их, да би је време рата, санкција, спољних притисака и трулих домаћих компромиса, постепено извитоперило, поделило, па чак и унутар себе сукобило – онда је најгоре прошло, без обзира на то да ли нас чекају још тежа времена. Јер, народ који се не да издати тешко ће бити издан. И захтеваће да се пита о својој колективној судбини, на коју га је обележавање 100-годишњице Мојковачке битке више него успешно подсетило, али и изнова обавезало. И рећи ће, још једном – нека буде оно што бити не може…

32 гласa