У Европској Унији су открили нову могућност да освеже идеју европских интеграција. Председник Европске комисије Жан Клод Јункер – познат по својим социјално-економским стратегијама и финансијским антикризним плановима за еврозону – преузео је на себе функције које му раније нису биле својствене. Бивши премијер Луксембурга је позвао ЕУ захваћену финансијском кризом и политичким противуречностима, да што је могуће брже створи јединствену армију. “Таква армија би нам помогла у формирању заједничке спољне политике и политике безбедности, а такође и да заједно сноси одговорност Европе у свету” – уверен је Јункер.[1] Шеф Европске комисије сматра да ће стварање овакве армије омогућити Европској Унији да “одреагује на претње” изникле у односима ЕУ и суседних јој држава.

Из контекста ове изјаве јасно је да се ради о Русији. Међутим, сама идеја коју је изнео председник Европске комисије, ни у ком случају није нова. После масовног проширења ЕУ 2004. године, активно је разматран пројекат стварања општеевропске армије, бројности до 60 хиљада војника. Тада су источноевропске земље незадовољне степеном укључености НАТО приликом њиховог личног “обрачунавања” са Русијом, покушале да убеде структуре ЕУ у неопходност да се и тој организацији придода војно-политички вектор. А када нису успеле да то остваре, појавио се пројекат о стварању снага за брза дејства, сада већ на регионалној основи – у том смислу и у оквиру Вишеградске групе (Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка). Овде је иницијатива кренула од Пољске. У Варшави на Вишеградску групу гледају као на инструмент јачања сопствених војно-политичких позиција у региону централне и источне Европе. Управо су на иницијативу Пољске, министри одбране Пољске, Чешке, Мађарске и Словачке у марту 2013. године на сусрету у Варшави, договорили да до 2016. године створе јединицу за брза дејства, бројности 1. 500 војника. Њени задаци су учешће у мировним операцијама као и обезбеђење достављања хуманитарне помоћи у конфликтним зонама.

Међутим, чак и тако ограничен формат будућих снага изазива озбиљну сумњу код Мађара, Чеха и Словака. Није случајно у изјави усвојеној после састанка, истакнуто да се само на основу вишенационалне сарадње “у условима светске финансијске кризе, може мање трошити на одбрану”. А у раду самог форума у Варшави, активно учешће имали су и немачка канцеларка Ангела Меркел и председник Француске Франсоа Оланд. Захваљујући њиховим залагањима, у тексту завршног документа појавила се одредба о неопходности да ЕУ достигне исти ниво са НАТО пактом у војно-политичким питањима: “НАТО и ЕУ треба да блиско сарађују како би обезбедили узајамно јачање приликом реализација иницијатива које дозвољавају да се концентришу напори за развој неопходних могућности без непотребног дуплирања напора”. Учесници скупа такође су изразили подршку “европским одбрамбеним могућностима”, као и “даљем учвршћивању НАТО пакта”.

Скептицизам многих европских вођа по питању пројекта стварања ЕУ армије, уопште није неоснован. Први разлог за скептицизам су финансије. Ако је чак и у прилично “просперитетним” двехиљадитим овај пројекат изгледао прескуп, онда је прича о његовој реализацији у данашњим условима још проблематичнија. Садашњи покушај реанимације ове идеје од стране шефа Европске комисије индикативно се поклапа са највећим од 2003. године падом курса еура у односу на долар, као и почетком реализације програма квантитативног попуштања Европске централне банке. Програм укључује куповину јавних и приватних обвезница у вреднсоти од 60 милијарди еура месечно.  И док је раније еврорегулатор планирао да овај програм реализује до септембра 2016. године, то је сада шеф ЕЦБ Марио Драги ставио до знања да он може носити “неограничен” карактер.

А аналитичари Deutsche Bank већ су предвидели да ће еуро до 2017. године пасти у односу на долар до нивоа од 85 центи. Главни узрок томе је, по њиховом мишљењу, одлив капитала из Европе.[2] У оваквој ситуацији никоме није до евроармије – ради се о спасавању евровалуте и еврозоне.

Други аспект проблема је потенцијално дуплирање војно-политичких структура ЕУ и НАТО пакта. Из ове перспективе Американци и њихови трансатлански партнери Британци нису заинтересовани за јачање војног утицаја Француске и Немачке на ситуацију у Европи, па представљају опоненте идеји стварања евроармије у ширем обиму. Док је Урсула фон дер Љајен, министар одбране Немачке, прва међу својим колегама у ЕУ подржала Јункеров предлог.

Па и за низ скандинавских земаља (у првом реду Финску) промена војно-политичке ситуације у Европи и милитаризација ЕУ мора бити у колизији са њиховим личним ванблоковским приоритетима.

Због тога није чудо да је идеја Жан-Клод Јункера изазвала озбиљне сумње чак и међу његовим колегама у ЕУ, који сматрау да ЕУ једноставно нема одговарајућих финансијско-организационих могућности. Ерки Туомиоја, шеф спољнополитичког ресора Финске, директно је изјавио да ЕУ у овом тренутку нема ни могућности ни ресурса за стварање заједничких оружаних снага ЕУ.[3] Према његовим речима, разматрани пројекат није реалан, у крајњем случају бар у ближој перспективи. Министар иностраних послова Финске уверен је да ни у будућности армија ЕУ не може у потпуности заменити оружане снаге појединих земаља. Уместо тога, може се говорити о некаквим “заједничким борбеним јединицама”.

Међутим, разматрано питање крије у себи још један опасан аспект. Свесно или несвесно, иницијатори стварања евроармије покушавају да доделе овој организацији права и пуномоћја која излазе изван оквира ЕУ и припадају искључиво компетенцијама ОУН. Последњих неколико година ЕУ је већ успела да се “истакне” у читавом низу спољнополитичких акција – да не кажемо авантура – од Либије, до Блиског Истока. Ако узмемо у обзир учешће без преседана у украјинском сукобу од стране Брисела – питање о могућности и карактеру потенцијалног коришћења армије ЕУ постаје кључно и потенцијално крајње опасно из визуре обезбеђења европске безбедности.

Истине ради, треба рећи да ЕУ није без искуства када је у питању учешће у војним операцијама. Међутим, радило се о ограниченим операцијама у оквиру ширих међународних миротворачких напора. Све до сада такозване “евроснаге” (EUFOR) учествују у обезбеђењу мира у Македонији, Босни и Херцеговини, Демократској Републици Конго, Чаду и Централноафричкој Републици. Све ове операције су садржале или обезбеђење извршења одговарајућих одлука УН у оквирима постконфликтног регулисања проблема или су то биле одлуке о учешћу у чисто конкретним и локалним задацима (подршка напорима Мисије УН у ДРК за време спровођења председничких избора у тој земљи у јулу 2006. године). А и сама бројност снага EUFOR-а – отприлике 9 хиљада војника – говори о ограниченим циљевима, задацима и могућностима ових формација. И да ли има смисла да данашња ЕУ претендује на нешто више?

И још једна околност на коју треба обратити пажњу. Разговори о неопходности претварања ЕУ у војну песницу “оживели” су баш на врхунцу садашње међународне активности око Украјине – у којој кључну улогу игра ОЕБС. Није ли ова околност – или конкретније, председавање Србије том организацијом у овом тренутку – изазвало љубомору Брисела? Поред тога – ОЕБС је општеверопска организација у којој кључну улогу између осталог игра и Русија. На том фону ЕУ представља за архитекте “Новог светског поретка” згоднију и еластичнију институцију, са тачке гледишта реализације сопствених сценарија.

[1] Welt am Sonntag, 08.03.2015

[2] top.rbc.ru/finances/11/03/2015/54ff2f319a7947444422d7e3

[3] www.fondsk.ru/news/2015/03/09/mid-finljandii-u-es-net-ni-sil-ni-resursov-dlja-sozdania-edinoj-armii-32135.html

9 гласовa