Пети је новембар 2015. Поводом седамдесетогодишњице победе над фашизмом, отварам изложбу у Народном музеју у Чачку, коју је приредио угледни србски историчар средње генерације, др Милош Тимотијевић. А о чему да говорим?

Да понављам како су нацизам и фашизам били ужасно зло? Наравно, били су. Милош Тимотијевић нас, у каталогу изложбе, опомиње: “Резултати такве политике били су страшни. Пољска је имала шест милиона, а Совјетски Савез чак 27 милиона жртава у Другом светском рату (66% од свих убијених у Европи, односно 45% укупно страдалих људи у свету). Нацисти су на окупираним совјетским територијама директно убили 7,4 милиона обичних мирних грађана. На рад у Немачку насилно су као робове одвели 5,3 милиона људи од којих је 2,2 милиона умрло. На простору СССР-а који су нацисти окупирали спровођено је присилно терање домаћег становништва на рад. Процењује се да је 13,7 милиона људи умрло због исцрпљујућег рада, слабе исхране и нечовечног поступања нациста. Политика истребљења спроводила се и кроз убијање, злостављање, немилосрдно поступање према совјетским ратним заробљеницима. Од 5,7 милиона заробљеника њих 3,2 је умрло“(1,25).

Да кажем колико су нацисти и фашисти зла нанели, и колико би га  још нанели да их Русија није савладала, спасавајући тиме и демократски Запад? Опет Тимотијевић: “Заправо само је привремени и самоодбрамбени савез либералног капитализма и комунизма током Другог светског рата спасао демократију, уз неоспорну чињеницу да је војна победа у суштини добијена заслугом Црвене армије. Без совјетске победе западни свет би највероватније изгледао као скуп различитих варијација на фашистичке и ауторитативне мотиве, никако на либерално-парламентарне. Допринос Совјетског Савеза победи над фашизмом био је одлучујући, јер је од укупно 13,6 милиона убијених и заробљених немачких војника у Другом светском рату чак 10 милиона изгубљено на Источном фронту“ (исто,31).

Наравно, све се то и може и мора рећи. То је општа слика без које се ништа не може разумети. Али, важно је, и преважно, сетити се и нас, Срба, у Новом поретку, поготово кад нам из Немачке стижу гласови које уобличава Ангела Меркел да је, због избегличке кризе, могућ нови рат на Балкану („Политика“, 4. новембра 2015.). Све је маскирано у хуманитарну причу о томе да Немачка мора примати избеглице – али…

КОГА СУ ЗМИЈЕ УЈЕДАЛЕ, И ГУШТЕРА СЕ ПЛАШИ

Али, кад немачка канцеларка прича о рату на Балкану, јежимо се.

 Јер памтимо.

Ми смо, вековима, били на удару Германа који су маштали о продору на Исток и чинили све да нас уклоне са простора који нам је Бог дао за живот. Тако је војвода Карло Хабзбуршки 1718, док је ратовао против Турака и док су му Срби у том рату помагали, издао заповест својој команди да број потомака Светог Саве мора стално држати под контролом, с тенденцијом да се смањи; кајзер Вилхелм у Првом светском рату био је одлучан: “Те битанге би требало натерати да поклекну!“ Херману Нојбахеру, свом специјалном изасланику за Балкан, Хитлер је говорио следеће: “Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозие циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим./…/ Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју.Оно што долази из Београда значи опасност/…/Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност”(2).

А шта су биле последице оваквих ставова?

БЕЧКО – БЕРЛИНСКА ЕВРОПА И СРБИ

Ове године се навршава сто лета од почетка аустроугарске окупације Србије у Првом светском рату. Када су Беч и Берлин  решили да се заувек обрачунају са Србима, то је изгледало концлогорски. Није им било доста што су клали и убијали у казненим експедицијима 1914 (Арчибалда Рајс је само у децембру те године забележио маскар преко 1400 србских мушкараца, жена и деце), него су решили да сумњивце баце на дуго логорско умирање.И остварили су наум, умногоме(3).

Срби су Европу срели у концлогорима u Нађмеђеру, Ашаху, Маутхаузену ( да, да, оном који је радио и у Другом светском рату; Немци су знали да им може затребати, па га нису ни рушили ), Рабсу, Нежидеру, Болдогасоњу, Дрозендорфу, Араду, Цегледу, Карлштајну, Паксу, Лопроњу, Браунау, Собошлоу, Гросау, Милчину, Кенигсрбрику, Деђмеђеру. Шест ужасних логора за Србе основали су германски савезници Бугари на територији своје државе. У аустро-немачким и бугарским логорима је време Првог светског рата било је преко 260 хиљада држављана мале и окупиране Краљевине Србије.

Да не заборавимо: преко 156 хиљада заробљених србских војника и официра бачено је у логоре на територији Аустрије, Немачке и Бугарске.

Концлогор Браунау у Чешкој примио је пет хиљада дечака од седам до петнаест година, који су живели у тако тешким условима да је половина њих умрла. (Ето откуд надахнуће усташама за дечје концлогоре – из културне и миле им Еуропе!) Од 1823 студената Београдског Универзитета, 350 их је погинуло у рату, а преко ПЕТ СТОТИНА их је било у логорима.

Познати историчар Ђорђе Станковић наводи и имена других логора на јужнословенским територијама црно – жуте монархије (опет узори за НДХ делатност): Марибор, Шентиљ, Копривница, Вировитица, Осијек, Тење, Чепин, Даљ, Белишће, Доњи Михољац, Петроварадин, Плетерница, Пачетин, Бобота, Сисак, Турањ, Погановци, Бршадин, Жљебић. У јесен 1914, вели Станковић, бечки „витезови“ су „чистили“ србска села уз Дрину и педесетак „сумњивих“ села у Срему – из тих крајева је у логоре одведено око шездесет хиљада људи, кривих зато што су рођени као Срби. У Добоју је у логору било између 30 и 40 хиљада омрзнутих им „шизматика“, које су чували муслимански шуцкори. Пошто су логораши обдан и обноћ били на отвореном, половина их је умрла…

Тако је било у Првом светском рату. Главне убице су често били римокатолици и мухамеданци нашег порекла, који су оданост Бечу доказивали злочинима над својим билошким сродницима православне вере.

„Ал рекосмо „Браћа!“ и све опростисмо“, записао је Владика Николај у својој Служби Новомученицима Србским. И настаде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

А онда је дошао Други светски рат.

Наставиће се

Прочитај без интернета:
27 гласовa