Како је Србима било у Другом светском рату?

Хрват југословенске оријентације, Никола Николић, заточеник јасеновачког логора, писао је, у својој књизи о једном од највећих ужаса 20. века: “Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају секире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“(4)

Тако је било у НДХ, која је обухватала Хрватску, Босну и Херцеговину. А у Србији Немци, Бугари, Мађари, Арнаути – свако убија Србе како стигне, и што више, по могућству.

Исходи?

Милош Тимотијевић, аутор изложбе о победи над фашизмом: “Према најумеренијим проценама Југославија је имала око 1,1 милион погинулих у Другом светском рату. Поједине пројекције говоре о 1,5 или чак 1,8 милиона убијених. Непотпуни попис жртава (1964) регистровао је 147.025 погинулих (обухваћено је 56-59% свих жртава) са простора Србије. Ревидирани подаци говоре о 160.000 погинулих, 102.000 трајно онеспособљених и 324.000 људи који су рат провели у затворима, логорима и интернацији. Додатна истраживања, пописи и процене о погибији противника комуниста (60-80 хиљада), додатно увећавају број страдалих особа“.

„ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ“ (МИЛОШ ЦРЊАНСКИ)

Какав нам је, дакле, био 20. век?

За време НАТО бомбардовања Србије 1999. године,  историчар Љубодраг Димић написао је, потресан у својој чињеничности, текст „Српске жртве у 20. веку“ („Искра“, 1.јуни 1999.).  Да га чујемо: „У овом трагичном веку Срби су се борили у пет ратова за своје преживљавање, у којима су искусили и доживели два геноцида, два грађанска рата, две стране окупације, победили у два ослободилачка рата, изгубили два пута своју државу и створили нову државу три пута. У последњој деценији овог века, уз помоћ САД и уједињене Европе, Срби су доживели егзодус широких размера и изгубили своје етничке територије. Од 24. марта 1999., Срби воде свој шести рат у 20. веку са јединим циљем да преживе, бранећи своје животе и своју државу, чувајући своју традицију и идентитет који не могу опстати без Косова и Метохије.

У Првом балканском рату 1912., у коме су се бориле балканске државе Србија, Грчка и Бугарска против Турске, српске жртве су износиле 30.000 рањених и убијених војника. Нерешени политички и територијални спорови балканских држава узрочили су Други балкански рат 1913. године у коме је Србија победила, али материјално исцрпљена са жртвама од 41.000 војника.

Два светска рата свела су српски народ готово на демографски минимум. ‘Демографски колапс’ Србије у Првом светском рату попео се бројчано на око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), и око 500.000 инвалида са трајно смањеном радном способношћу; демографски губитак (убијени, нерођени и радно неспособни) износио је 35 одсто целокупног становништва Србије. Највећи губитак претрпело је мушко радно становништво (између 18-55 година) – 62 одсто целокупног становништва (53 одсто убијених и 9 одсто инвалида). Такви губици изазвали су искорењење читаве нације и узроковали трајне, нерешиве последице у патријархалним српским селима (са 22 одсто више жена него људи). Ратови за ослобођење и уједињење који су трајали више година (1912-1918) у којима су се Срби борили на страни Савезника (Француске, Енглеске, САД, Русије, итд.) утрошили су много животне снаге и изнурили српски народ, породили ‘ратну исцрпљеност’, ‘слабост’, ‘стагнацију’ и губитак читавих генерација.

Коса смрти у Другом светском рату однела је најмање 1.000.000 српских живота (тачан број није никада установљен јер је комунистичка власт у Југославији 1946. године ометала рад Комисије за утврђивање злочина окупатора из политичких разлога). Када се укључе заробљени и рањени, демографски губитак српског становништва износио је преко 20 одсто. Настањен на територији целе Југославије, српски народ је био расчеречен и изложен опасности биолошког, националног и културног уништења.

У периоду немачке окупације, више од 80.000 Срба је убијено, углавном у логорима смрти, специјалним затворима, казненим експедицијама и одмаздама у којима је 100 Срба убијано за једног рањеног, а 150 за једног убијеног немачког војника. Више од 350.000 Срба је насилно одведено у немачке логоре.

На територији италијанског протектората Велике Албаније (са укљученом Метохијом), више од 10.000 Срба је погубљено, а најмање 80.000 Албанаца је ту насељено. У мађарској окупационој зони, само у току 1941. године 10.000 Срба је убијено (од тога броја, 4.000 Срба је бачено у смрзнут Дунав, управо на месту где је мост који је ових дана разорио НАТО својим бомбама). Резултат бугарске окупације био је 20.000 убијених и 50.000 протераних Срба. Злочин почињен на територији Независне Државе Хрватске имао је највеће пропорције. Терору је изложено 1.900.000 људи. Према немачким изворима, 700.000 Срба је убијено у Хрватској, 250.000 покрштено и преко 400.000 протерано у Србију.

Злочини су почињени против српског становништва у току година разбијања Југославије. Разбијање СФРЈ је обављено путем оружане сецесије обилно помогнуте од међународне заједнице. Начело територијалног интегритета једне државе и неповредивост њених међународно признатих граница (Повеља УН, Закључни акт Конференције за сарадњу и безбедност у Европи) није поштован у случају Југославије. Право самоопредељења везано је за федералне јединице. Срби су изузети из универзалног права на самоопредељење. Њихова обавеза да живе са другим нацијама у заједничкој држави је пренебрегнута. Дипломатско признавање сецесије омогућило је грађански рат који је почео у Хрватској 1991. и проширио се на Босну и Херцеговину 1992. и био оглашен агресијом.

У тим ратовима Срби су претрпели теже губитке од других народа у Југославији. У 1990-им годинама око 500.000 Срба су заувек напустили Хрватску (емигрирали или били протерани). Према неким изворима, 1991. године је 723.665 Срба живело у Хрватској; данас их има 130 000 – 150 000. Стога, демографски губитак износи скоро 600 000 Срба. Према проценама стручњака, број српских жртава у Хрватској био је 8.000 – 10.000. А од укупног броја жртава у Босни и Херцеговини (оцењен на 80 000), више од 30 000 су Срби.

У првој деценији овога века, Срби су били у већини у Македонији, Косову, Метохији и Санџаку (50,4 одсто). У Босни и Херцеговини, они су представљали већину целокупног становништва (43 одсто) и били су у већини у 28 од 53 среза. Срби су живели у компактним групама у Хрватској, у Славонији (21 одсто) и Далмацији (17 одсто становништва). Представљали су бројчану већину у 20 срезова. Стотине хиљада Срба су били приморани да напусте Косово и Метохију. У периоду 1971-1981, број Срба који су емигрирали са Косова и Метохије био је 13 пута већи од броја који се тамо настанио. На крају овога века, очигледно је да су територије на којима су Срби живели етнички испражњене. Политичком репресијом, њихово присуство у Хрватској је смањено на постотак који статитистички није значајан. Данас представљају само 30 одсто становништва у Босни и Херцеговини.

У међувремену у току је разарање Београда по 42. пут у његовој историји!“ Тако је, 1999, писао професор Димић.

А ШТА НАС САД ЧЕКА?

У свом тексту „Игре ватром на Балкану“ (Печат, 6. новембар 2015,7), Никола Врзић пише: “Мрачни облаци нових оружаних сукоба над Балканом се згушњавају. О томе говори и најутицајнији европски политичар, канцеларка Немачке Ангела Меркел./…/Могући сценарио је мрачан колико и предвидив. На пример, изненадна ерупција насиља на Косову и Метохији која се прелива на Македонију и на југ Србије, Србија мора да реагује, све се преко Санџака прелива и у Босну и Херцеговину, реагује Хрватска…И ето Балкана у пламену. Или ће кренути из Босне, као што сугерише Џејмс Лајон? Како год, питање је само, хоће ли САД притиснути дугме?“

Геополитички аналитичар из Вашингтона, Андреј Корипко, у интервјуу „Геополитици“ (новембар 2015, 39) још је јаснији: “Балкан је „слепа тачка“ америчке контроле над Европом, захваљујући чињеници да три селектоване државе – Република Српска, Србија и Македонија – још увек нису формално прогутане од стране НАТО-а. Ове три државе, које обухватају регион централног Балкана, сматрам најслабијом тачком контроле САД над континентом и оне ће због тога бити предмет дестабилизације у наредном периоду/…/Да зло буде веће, постоји велика шанса да насукане избеглице, заглављене у централном Балкану, након што су зидовима ограђене од Европе, буду искоришћене за неку врсту насилног протеста против влада (можда ће „протестовати“ због објеката који су обезбеђени за њихов смештај), а са стварним циљем сламања ових држава“.

НАРОД КАО ШТО СУ СРБИ НЕ СМЕ ДА ЖИВИ УЗ ДУНАВ, РЕКАО ЈЕ ХИТЛЕР НОЈБАХЕРУ

А кад избије рат на Балкану, први на удару су Срби.  Велики број „комшија“, Хитлерових савезника из Другог светског рата, су спремни да нас убијају у име Новог поретка, и да нас бацају у концлогоре. А Србију воде људи који бунцају о миру и ЕУ интеграцијама, слепи пред чињеницама доба у коме живимо.

„ИСТОРИЈСКЕ СВЕСТИ НЕМА БЕЗ СВЕСТИ О ЗЛУ“

Жарко Видовић   

Зато се, по мери сила, треба спремати за нову борбу и нова страдања. И зато сам изложбу поводом победе над нацизмом и фашизмом завршио подсећањем на речи Жарка Видовића, србског философа и логораша у Норвешкој у Другом светском рату (тамо је преко три хиљада Срба оставило своје кости), изговорене у интервјуу „Печату“ 2013: “Ипак, једина и последња национална елита била је она сабрана у логорима. У логоре су допремљени људи из партизана, четника и 80 одсто њих који нису били ни у једном од ова два покрета. Они су једноставно били Срби и били су у логорима баш зато што су Срби, без обзира на политичку оријентацију. Друго, нико од њих није био сигуран да ли ће преживети, и водили су рачуна о свему, као да их сутра Бог може упитати ко су и шта су. Нама који смо били у логору у Норвешкој, стално је било на уму да неко може упитати како су се држали ти Срби. И ми смо се држали часно. Јер смо сматрали да нас историја и завет обавезују да се тако држимо. /…/Када смо се вратили у Југославију Тито није дозволио да логораши оснују своју заједницу, него нас је сврстао у тзв. Савез бораца, јер се више плашио логораша него бораца. Тито је знао да су логораши преживели смрт, да су отпремљени у логоре као Срби и да је њима свака идеолошка подела страна. А ако нико у послератној Југославији није постављао питање српства, логораши су морали, јер су једино они чували живо памћење на логоре и чињеницу да су тамо били не зато што су комунисти или антифашисти, него зато што су Срби. Од тада се рађа осећање да Европа негује непријатељство према Србима. Потврда тога било је напретек. Сетите се да је Буш приликом свог боравка у Загребу 2008. године у једном интервјуу захвалио Хрватима као провереним, старим савезницима, иако је Хрватска са НДХ била најзлочиначкија држава у нацистичком блоку“(5).

ШТА ТРЕБА ПАМТИТИ?

Не смемо заборавити своје слободарско искуство, без кога престајемо да будемо Срби. Не заборавимо ни 1914, када смо, чувајући своје достојанство, устали на Дрини и Колубари против вишеструко јачег непријатеља; памтимо да смо 27. марта 1941. рекли НЕ Хитлеру; сећајмо се да смо први дигли устанак у окупираној Европи те исте 1941; знајмо да се ниједан наш војник, чак ни колаборациониста, није нашао на немачкој страни на Источном фронту против Русије; имајмо у види 300 хиљада руских војника у борбама за Србију 1944. без обзира што ће нам бити тешко ако будемо бранили слободу, биће нам још теже ако паднемо у ропство. А све ово значи – Срби су мали велики народ, без обзира на све падове и промашаје, и кловнократску политичку „елиту“ која би да се одрекнемо себе зарад Вавилонске куле зване ЕУ.

Или, како би рекао Алекса Шантић: „Ми знамо судбу и све што нас чека,/ ал страх нам неће заледити груди. / Волови јарам трпе, а не људи,/  Бог је слободу дао за човјека“.

О томе сам мислио и говорио кад сам отварао изложбу у Чачку.

УПУТНИЦЕ:

1. Др Милош Тимотијевић: Седамдесет година од победе над фашизмом ( 1945 – 2015 ), Народни музеј Чачак, 2015.

2. Мала књига велике мржње/ Речник србофобије, Лио, Горњи Милановац, 2010.                                   3. www.pecat.co.rs/2010/03/vek-logora-za-srbe-dvojno-knjigovodstvo-smrti/

4. цит.према: Надежда Винавер: Богови зла – њига о јасеновачком логору, borbazaveru.info/content/view/8179/1/

5.www.pecat.co.rs/2013/03/dr-zarko-vidovic-logorasi-su-poslednja-srpska-nacionalna-elita/

Прочитај без интернета:
16 гласовa