Од када се догодило подмукло обарање руског авиона од стране Турске, као акт отворене ратне провокације, написано је и изречено небројено анализа и коментара и углавном се тај догађај тумачи као некакав несмотрени и сирови, изловани чин или освета, малтене отргнутог и побеснелог двојца Ердоган-Даватоглу, те чланова њихових фамилија и белосветских мафијашких нафтоносних кругова.

Може ли се замислити да државни врх Турске (овакав какав је, а самосталан сигурно није) не води рачуна о НАТО савезницима и усаглашеној спољној и безбедносној политици, како непрестано истичу и у први план стављају северноатлантски и западноевропски моћници? И при том, да би наивност била убедљива, потребно је веровати да су ти исти – НАТО партнери – били поспани и изненађени. Све са накнадном памећу истичући право Турске да брани своје небо.

Заиста тешко за онога ко користи мождане вијуге. Скоро па незамисливо, имајући у виду како функционише поодавно успостављени, нескривени глобалистички поредак западних сила, који се брутално намеће непокореном делу човечанства. За оне који још увек нису рашчистили са извиканом фразом „теорија завере“ – тај поредак функционише у виду пирамиде. Геометријског „тела“ где је сва моћ сконцентрисана „у врху“.

Дакле, ствари треба поставити управо супротно од онога што је до сада чињено и угао гледања окренути за сто осамдесет степени. Наравно, тешко ће се (бар у овој фази) доћи до сведока и сувих доказа у виду планова, директива, одлука и томе слично, али нам догађаји који су се одиграли последњих четврт века и особито најновији, током прошле и ове године, просто исцртавају једини исправан вектор за правилно расуђивање.

Написах недавно у тексту „Операција Гладио у Француској – почетак краја или крај почетка“, осам дана пре обарања руског Сухоја (у покушају тумачења догађаја на улицама Париза као и због чега је изведена брутална тајна операција глобалиста, а не САД или европских држава као таквих), између осталог и следеће:

(…) треба их сада спасавати (али не само њих – Исиловце – већ и изворишта нафте која су до сада држали а најзначајнија су баш код Раке!) тако што ће их наводно тући свим снагама. Све док не погоде неки од руских борбених апарата, па тако крене озбиљна битка са главним противником, или док се не донесе одлука и започне копнена операција ширих размера. Подразумева се против Асадове, једино легалне оружане силе (…)

У једном другом тексту с почетка октобра ове године, са симптатичним називом „Војна неутралност Србије је велика превара са озбиљним последицама“, прогнозирао сам следеће:

(…) и, шта ћемо као држава сврстана у евроатлантску заједницу, не неутрална, дакле, чинити (…) у времену у којем је сасвим известан директан оружани сукоб између Русије (и њених искрених и поштених савезника као што су Сирија, Иран, Кина…) с једне и чланица НАТО-а предвођених САД-ом и Великом Британијом (преко тзв. Исламске државе и особито Турске однедавно) са друге стране?

Е, сада, да ли су ове некакве видовњачке способности? Или, можда, извори из Лондона, Вашингтона, Брисела јављају аутору унапред шта ће се збити? Апсолутно – не. Само мало логике (и непромењене свести, дакле, супротно од онога на шта циља наш премијер) и одговори су ту, испред очију. У противном, што би се лекарским језиком рекло – погрешном дијагнозом долази се до промашаја, бројних недоумица и свеопште забуне и лутања, што све заједно производи погрешне закључке. И лечење.

Зато и није јасно широј јавности, рецимо, због чега Турска (и која је то моћна сила приморава) жртвује квалитетне, поодавно успостављене политичке и посебно економске односе и интезивну сарадњу са Русијом? Ако је то САД, шта су чекали до сада, зашто није превентивно деловала? Како је могуће да је једним потезом себи произвела несагледиву штету? Затим, да ли је могуће да толике западне силе више од годину дана не могу да неутралишу снаге тзв. Исламске државе, откуда тероризам у Европи и којим то полугама исламски екстремисти даљински потпаљују донедавно мирни континент, због чега је ИД заинтересована за Балкан, која то „тајна рука“ руководи (за сада) изолованим инцидентима широм Босне и Херцеговине, и тако унедоглед.

На први поглед свеопшта конфузија, али, одговор је веома прост. Та сила је онај врх, оне пирамиде из претходних пасуса. Значи, то нису актуелни властодршци почев од Велике Британије и САД, преко европских држава, затим, Канаде и Аустралије, до последње сунитске деспотске творевине на Блиском истоку, који су само марионете – оперативне полуге за извршавање зададатака стварних владара света (ако их будем набрајао, ето теорије завере).

Никаква Исламска држава није та сила која има своје разрађене механизме широм света, поготову у оваквим условима када је стиснута са свих страна (ако од никога другог, онда од Русије), већ су то до перфекције и поодавно организовани и правилно распоређени и врло бројни тзв. кризни штабови Империје. А у њима, подразумева се, ударну снагу чине посебно одабрани субверзивни делови – органи јединствене коалиције најјачих западних (ту сврставам и израелску) и појединих арапских обавештајних служби.

Ко не верује и ко је и даље убеђен да се догађаји на светској сцени одвијају хаотично, без повезаности, без јединственог плана и из више центара који нису у спрези, и све то по оном познатој „свака вашка обашка“ (сви наводно гледају своје геополитичке и економске интересе), да се подсетимо разбијања (а не распада) велике, а затим и оне мање Југославије, где смо ми, Срби, прошли (нека буде у складу са народним умотворинама) „к’о боси по трњу“.

Најбољи пример је отимање Косова и Метохије – од организовања и изазивања жестоког тероризма и оружане побуне шиптарске националне мањине с краја 20. века, све до оружане агресије НАТО. Као претходница, као права мала научна студија, онога што ћемо уживо пратити у тзв. арапском пролећу и, посебно, већ пуне четири године у Сирији. Дакле, наш случај недвосмислено говори како функционише западни свет, тачније глобални врх, чија је главна полуга НАТО и две најважније чланице које су формално али и садржајно на челу тог савеза – В. Британија и САД, и како извести паралеле са оним што сада имамо на Блиском истоку.

Али, тај случај још боље потврђује како их је могуће (делимично или потпуно) зауставити и нанети им озбиљне ударце. И то је ово што управо чини Руска Федерација у Сирији.

Наравно да ће још дуго бити оних (нажалост такви преовлађају) којима је шиптарска решеност да направе државу уз „незнатну“ помоћ Албаније, био одлучујући и једини фактор. За такве је „ниоткуда“ врхунски и бројно организована и активирана терористичка братија под називом ОВК, која је мобилисала десетине и десетине хиљада сународника, сасвим логична појава у борби за „људска“ и „национална“ права.

То што су они формирани управо на западу где су обучавани, опремани, финансирани, а затим пребацивани на бројне дестинације ради усавршавања (гле чуда, Турска је једна од тих), да би према раније усвојеном плану били сконцентрисани у Албанији а делом и у БЈР Македонији заједно са инструкторима и експертима за субверзивне и остале специјалне операције најјачих чланица НАТО, дакле, ем се након петог октобра плански игнорише, ем је много тога заборављено или је, у коначном, непознато.

И шта сада имамо у Сирији? Идентичну слику као и ми на Космету 1998. и 1999.године.

Докле год су најекстреминији исламисти сконцентрисани у снагама од „умерене опозиције“ до Исила, имали иницијативу, заузимали територију и Асадов режим довели до оног последњег „минског поља“ – западне и северноатлантске, НАТО државе су привидно мировале (не рачунајући „страшну и силовиту“ борбу на терену противу настављача Ал Каидине „идеологије“) и није било узнемирености и тероризма широм Европе. Оног момента када се Русија умешала и кренула да сатире тамошње башибозуке, креће план „Б“ – ујединити и мобилисати властито јавно мњење у наводној борби противу терориста, с једне, а са друге стране, испровоцирати главног непријатеља, Русију, ради наставка битке, која, једноставно, не сме да стане.

Различите а лојалне арапске (пре свих, турске оружане снаге) су већ на располагању, а властита, северноатлантска солдатеска је увелико у припреми. Јер, Блиски исток, као централна геополитичка тачка – „не сме пасти“.

Те ’98. године, снаге безбедности Југославије и Србије су, у јединственој и највећој противтерористичкој операцији након Другог светског рата, потпуно разбиле терористичку ОВК и сломиле оружану побуну. Западне силе, као нескривени покровитељи ампутације Космета, чиниле су полуприкривено баш све (поред организационе и логистичке подршке терористима, сетимо се притисака, санкција, претњи, уцена, подривања…), како би прљави посао одрадили шиптарски „исиловци“.

Када им није успело, када су доживели крах тог сценарија, крајем те године креће „мировна“ операција, прво са Холбруком а затим и са Вилијемом Вокером и стварање амбијента и неопходних услова (и повода) за покретање, до тада невиђене и, противно међународном праву, оружане агресије. И, подразумева се, из почетка организовање и омасовљавање терористичких банди којима је била намењена улога пешадије НАТО.

Има ли сличности или не? Ја бих с пуним правом констатовао – све је идентично. Разлика је само у једном, али изузетно важном фактору – Русија тада, када смо ми потпуно сами спасавали образ слободољубивог човечанства, и Русија сада – су „небо су и земља“, народски речено.

Шта следи?

Прегршт превара и лукавстава водећих НАТО држава (тј. глобалистичких марионета које их воде), попут разних мировних и „коалиционих“ инцијатива. Пример летеће (и напрасне) дипломатије председника Француске, Оланда, је најубедљивији. Отприлике у равни лажне дипломатије и обећања око носача „Мистрал“, када је добрих годину дана замајавао државни врх Русије.

Да ли смо тако нешто до сада видели, бар ми, на нашим просторима? И те како.

Да ли ће избити Трећи светски рат? Не. Он је почео пре четврт века. Само, многи то нису видели или нису желели да виде. Наставак који следи је више озбиљних регионалних и локалних ратова, на први поглед неповезаних оружаних и сваковрсних вишедимензионалних сукоба, где ће основни циљ бити – изоловати, развући, дезоријентисати и ослабити Русију, како би јој се наносили ударци од којих не би могла да се опорави – од Блиског и Средњег истока, преко Кавказа и Новорусије, до Балтика.

Хоће ли доћи до употребе нуклеарног оружја? Нелогично и убеђен сам да неће. Последице би биле катастрофалне за све. И зашто би то чинила било која страна, особито она западна, када је уништавање „бескорисног“ дела цивилизације могуће извести паралелно разноразним медицинским и осталим експериментима, затим, наметањем ГМО хране и затроване воде и деструктивним и масовним утицајима на менталну сферу људи.

Да ли ће Русија поклекнути? Апсолутно – не. Историја нам сведочи о томе. А сада и Путин лично и свакодневно.

А Србија? Е, то је компликована прича.

Након дводневне посете „необавештеног“ генералног секретара НАТО (гле чуда, непосредно баш пред обарање руског авиона), када је нашу (а њихову) врхушку частио релаксираном Ваздушном зоном безбедности и обећао да ће о њиховом трошку уништити 2.000 тона „вишкова“ муниције (како бисмо прешли на ону по НАТО стандардима), испаде да је тежиште било на утврђивању градива о непостојећој војној неутралности.

Преведено на НАТО речник – појаснио им је шта значи у ратној пракси програм „Партнерство за мир“ и како ћемо се „неутрално“ држати према ИПАП и СОФА споразумима. Отприлике, као и ’41. Ако нам и то дозволе. Јер, тешко је да сада, овако мекано окупирани (али окупирани) можемо имати некадашњег Милана Недића (и поред свеопште јагме на српском политичком небу) који је, ако ништа друго, успео да спречи слање тадашњих Срба на браћу Русе.

Волео бих да грешим и да сам себе демантујем у вези са тим.

Прочитај без интернета:
67 гласовa