Тешко да ћемо за скоријег вакта дознати која је мука натерала напредњачко-еспеесовску и осталу придружену квинслиншку камарилу, да у врелим јулским данима, напрасно, по тзв. хитном поступку, стави на дневни ред последње седнице редовног скупштинског заседања, ратификацију СОФА споразума (PfP/SOFA) са НАТО савезом и тиме додатно искомпликује узаврелу политичку сцену.

Уколико их је испровоцирао текст од 16.јуна ове године, под називом „Министар одбране у нападној операцији“, када су у потпуности истерани на чистину, а српској јавности обелодањена превара о капитуалицији и понижењу која је пажљиво скривана више од годину ипо дана, онда је вредело уложити труд и енергију. Тим пре што се непрестано упињу свим силама, особито министар војни Братислав Гашић, да докажу како су „неки пре њих“ упропаштавали Војску и систем одбране довели до непрепознавања, а да, ето, они, крајњим напорима спашавају шта се спасти може.

Све у свему, ћутали су као заливени о томе да је други по реду напредњачки министар одбране, Небојша Родић, настављајући континуитет потчињавања НАТО-у започет након петог октобра, у чувеној „Соби за споразуме“ (Treaty Room) америчког Стејт департмента, 28.јануара 2014.године оверио наведени докуменат. (За исти, није нужно потребан посебан закон нити ратификација, јер спада у папире који су покривени основним уговором о приступању програму Партнерство за мир.)

Без потписа на споразуму СОФА не би било могуће аплицирати за ИПАП као највиши ниво „сарадње“ са НАТО. Па још овако „војно неутрални“, што као појам и садржај у међународном праву, једноставно, не постоји. Али, о тој највећој превари у неком следећем тексту.

Дакле, у данима када смо трпели незабележени, отворени напријатељски удар и нескривену мржњу западних сила у настојању да нас прогласе геноцидним народом, омогућили смо управо њима – Англосаксонцима да коначно заокруже и реализују планове из Рамбујеа и из оружане агресије коју су спроводили под називом „Савезничка снага“. Постали смо и формално прилепак НАТО-а коме сада могу да раде шта год пожеле. На нашој територији, са нашим ресурсима и инфраструктуром. И људством у виду модерних јаничара.

Објашњења и правдања како ће НАТО јединице моћи да улазе у земљу само ако их позовемо, па им још и великодушно одобримо, да нису тужна и да са собом не носе озбиљне последице, била би крајње духовита. Јер, НАТО је не само у континуитету и то почев од 2001.године присутан усред земље Србије, не само да нам је инсталирао свој мини Штаб, прво прикривено и незванично, а затим озваничио преко Војне канцеларије за везу, не само да нам је „реформисао“ Војску према својим аршинима и претворио је у лаку, малобројну (и неуопотребљиву) коњицу, уништио хиљаде и хиљаде тона оруђа, оружја, муниције, мина, експлозива, опреме…, већ нам је актуелни војни врх преумио, држи га под потпуном контролом и све текуће процесе у систему одбране перманентно надзире до последњег детаља.

И ко ће то лупити шаком о сто и саопштити Савезничкој команди у Монсу да су њихови припадници непожељни и да не могу прећи границе Србије? Ко ће им рећи да не смеју да се мешају у хипотетичка (али сасвим изгледна) дешавања на југу Србије, у Рашкој области, у Срему, Банату или Бачкој, тим пре уколико као део плана буде пројектована жртва из редова њихових припадника? Ко ће им забранити да се умешају у проблем десетина хиљада арапских миграната које су нам организовано гурнули, те у вези са тим се ангажовати на „обезбеђењу“ државне границе? Зар то већ увелико не раде на срамоту и понижење свих нормалних Срба који су остали без својих граничара? Зар већ нису ангажовани аустријски, немачки и мађарски специјалци како на нашој северној тако и на јужној граници према Македонији?

А шта рећи за бројне припаднике америчког ФБИ (и свих осталих поодавно инсталираних обавештајно-субверзивних служби) који увелико шпартају земљом Србијом и „помажу“ нам да се „изборимо“ са претећим међународним тероризмом (који је њихових руку дело)?

Или, шта прозборити о „специјалном саветнику“ министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, господину Амадеу Воткинсу, стручњаку из управо доказане „пријатељске“ Велике Британије (иначе, по оцу Енглез, по мајци Хрват) који увелико „реформише“ снаге полиције, баш онако како је „реформисао“ Војску коју сада мученички гледамо?

Све је спремно за дестабилизацију и потпуно распарчавање Србије и „исправљање Ајзенхауерове грешке“ с краја Другог светског рата. Онако како нам је отворио очи господин Вили Вимер, уступајући своје чувено писмо упућено немачком канцелару Шредеру.

„Минско поље“ је одавно постављено, чека се само сигнал и „ватромет“ може да крене. И десиће се. Врло брзо. Да ли су тзв. српске власти тога свесне? Наравно. Нема непознаница. Важни појединци су део сценарија са прецизно одређеним улогама. Или има још неког ко у ову заверу не верује, након свега?

И има ли кога (осим партијских и осталих интересних залуђеника) да верује како садашња Србија располаже потребним снагама безбедности и одбране, које ће се успешно моћи да носе са озбиљним проблемима, поготову уколико терористичке и остале непријатељске активности ескалирају и потрају? А нарочито ако те снаге буду развучене на више „фронтова“ истовремено.

*

Ко је у понедељак, 05. јула, у преподневним сатима, сабрао живце и пратио директан ТВ пренос заседања српског парламента могао је да се дефинитвно увери у достигнути ниво НАТО окупације Србије и, посебно, у стање духа актуелних квинслиншких чиновника, као и (припадајуће) еуроатлантске тзв. опозиције. И да јасно сагледа степен савезништва у издаји. Када је реч о НАТО путевима, савршено се слажу и заједничким снагама гурају Србију на стазе подаништва и невиђеног понижења.

Могао је да види и доживи како изгледа љигавост и бескичмењаштво, преварантски и капитулантски дух зарад личних интереса у склопу преузетих обавеза од стране западних господара. Могао је да чује како дојучерашњи ватрени борци протуву НАТО-а сада на сва уста хвале тај савез и заклињу се на верност и потребу „сарадње“.

Отуда, у једном тренутку, евидентно расположен и надахнут бивши министар одбране, Драган Шутановац, током расправе која је текла без свађа и размимоилажења у ставовима, изрече дословно следећу мисао која ће вероватно ући у војне и остале уџбенике: „…расправа је протекла у духу који мени прија!“

Било је „задивљујуће“ гледати посланике са дужим скупштинским стажом, али и младе напредњачке и остале јуноше како величају сарадњу са НАТО савезом, истичу значај СОФА споразума у даљем „реформском процесу“ и утицају на инвестициони „бум“ који само што није кренуо земљом Србијом, све до „експертског“ тумачења – интероперабилности, концепта оперативних способности, подпрограма ПАРП, „достигнућа“ Групе за реформу НАТО-Србија, ангажовања у мировним операцијама за потребе империјалних владара, и низ других флоскула и фраза које су им уредно (вероватно истим наливпером) исписане на папирима, са којих су углавном читали пред публиком у сали, али и оном пред малим ТВ екранима.

Споразум СОФА регулише пре свега транзит и боравак НАТО трупа у Србији, а затим заједничке вежбе и бројне друге активности, и без њега није било могуће да припадници НАТО војски и оних које се налазе у Партнерству за мир, изводе било какве значајније активности на нашој територији у минулих годину ипо дана. Поготову не упућивање борбених јединица и састава. А тога је било у изобиљу. Отуда и главно питање – шта се чекало до сада и због чега је скривано од српске јавности оно што је поодавно у примени?

Два су могућа одговора – (1) зато што су истерани на чистац и нису имали више куд или (2) креће сценарио финалног обрачуна не само са Србијом, већ са Српством у целини и у ту сврху предвиђене НАТО снаге морају бити озваничене и по дефиницији безбедне.

Није ни битно шта је прави разлог, односно одговор. Епилог је поражавајући и понижавајући. И то је оно што је за бригу и несаницу.

Прочитај без интернета:
62 гласa